Комунизам у Србији

partizani-na-delu

Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала

Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:

Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142

У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: “Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.143

Све новине садржале су чланке попут овог:

Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету.144

И годину дана после “ослобођења“ Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист “Све за победу“, који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:

Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.145

Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: “Нико се више не боји смртне казне!“146

То је било тек крајем 1945. године.

С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може “деловати“, односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.147

Поред Озне (“Одељење за заштиту народа“), основана је још једна формација специјално за уништење “народних непријатеља“: КНОЈ (“Корпус народне одбране Југославије“). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као “антинародне банде“, наводећи као главни циљ ове формације “ликвидацију таквих банди“. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне “који би били у стању да помажу те банде“, па чак и оне који се само “пасивно држе“. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која “потпомажу банду“, или се “банда“ у њима “с времена на време задржава“. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и “паљевине и конфискације“. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују “натјецање“: “Која ће јединица највише убити и заробити“.148

Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист “Све за победу“ 19. јула 1945. доноси следећу вест:

Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стеван Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.149

Ујесен 1941. Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Стеван Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда (почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву).150

Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили “народним непријатељима“. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. “Зграду“ (данас конфекција “Звезда“), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.

И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.

Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.

И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.

Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се “после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали “између 13.000 и 30.000 људи“.151

Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.152

Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. “Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.153

Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. “Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили“, гласио је одговор.154

Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после “ослобођења“ ликвидирали између 800 и 900 људи.155

А Београд је имао 16 квартова.

Трешњић је такође изјавио:

Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати.156

У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:

Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати… Ми смо били суд, све је обављала Озна… План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.157

Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. “Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду“, пише Трешњић.

Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158

Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу “извођења задатка“, остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.159

У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора – Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича – као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.

Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић “Курјак“, тада главни иследник Озне.

Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).

У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.

Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу “Дубровник“, где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: “На смрт!“ Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)

Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.

Милана Васовића чули су да пева песму “Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше“. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).

Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо “другови и другарице“, што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним “браћо и сестре“. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.

Радмила Шпиљевић, Гора Добривојевић и Радмила Божић биле су чланице Женске равногорске омладине санитета, а вероватно и седамнаестогодишња Стамена Јовановић.

Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.160

У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.

Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:

1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне…

2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП… Једном приликом држећи предавање на Дану жена – О српској жени – ограничила се само на некакве калуђерице и светице…

3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима…161

Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: “Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.“ За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:

Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји… Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162

Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију…

Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.

Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.

Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.

Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.

Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163

brat-brata

Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: “Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт“.164

Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.

Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време “добровољци“ су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.

Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.

Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.

Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.

После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.165

ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ:

142 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, 119. Према изјави хрватског историчара Душана Биланџића на Округлом столу “Павелић, Тито, њихов допринос хрватској државности“. Извештај са округлог стола објављен је у “Глобусу“ (Загреб, 28. јануар 1994). Биланџић је био један од Хрвата доведених у Београд после “ослобођења“, јер у престоници није било довољно присталица КПЈ. На истом округлом столу, Биланџић је пренео и одговор Ј. Б. Тита на примедбу да ће Устав из 1974. године “свести Србију на Београдски пашалук“. Брозов одговор гласио је: “Па то и хоћу“.

143 Р. Вукчевић, На страшном суду, 33-34.

144 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120.

145 Све за победу, 19. октобар 1945.

146 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.

147 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 50.

148 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-121.

149 Све за победу, 19. јул 1945.

150 О злочину у Дивцима: изјава љубомира Рафаиловића, очевидца, аутору. У књизи “Крвава листа комунистичких злочина“, објављеној 1942. године у Београду, о убиству Веселина Петровића, почињеном 30. септембра 1941, пише: “Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу“. У књизи даље пише да су недићевци, у дворишту куће у селу Дупљај, где се налазио штаб Јосипа Мајера, откопали 33 унакажена леша (“Крвава листа…„, стране 58-59). Броз се на састанку са Дражом у Брајићима, 26. и 27. октобра 1941, одрицао одреда којима су командовали Борота и Леви, јер су били познати по злочинима (С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 44-45).

151 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395.

152 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 122.

153 Погледи, бр. 268, септембар 2005.

154 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-124.

155 и 156 Вечерње новости, 4. новембар 2006 и 16. децембар 2006.

157 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48-49. Према Трешњићевом чланку “Ослобађање Дедиња“, објављеном у часопису “Круг“ 1998.

158 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48.

159 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-137.

160 О жртвама комунизма у Крагујевцу: У књизи “На трагу злочина“ Слободан Ћировић наводи имена око 300 жртава из Гружанског среза, као и најпознатије убијене Крагујевчане; у фељтону “Крагујевачка трагедија 1944. године“, објављиваном у недељнику “Светлост“ од августа 2009. до јуна 2010, дат је делимичан списак од 1.075 имена жртава комуниста у Крагујевачком округу, међу којима су и 32 свештена лица Шумадијске епархије. У поменутој књизи, као и у фељтону, за свако име наводи се извор.

161 и 162 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 185-186.

163 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 150-151.

164 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 445.

165 Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, “на васпитање у комунистичком духу“. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању “Борбе“). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали “мајку четничку“ и “српског краља“. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)

Према изјави Симеона Николова Николова из Софије, децу је у Бугарској најпре прегледала лекарска комисија и за свако дете је отваран лекарски картон. “Многа деца била су изложена насиљу још у Југославији. Код неких су откривени ожиљци од гашења цигарета. Некима је било извађено једно око. Повећи број деце био је у депресији… Нису сва деца враћена у Југославију, нека су остала до краја у Бугарској. Југославија је одбила да прими децу са неизлечивим психичким последицама. Она су умирала у бугарским клиникама, или, касније, старачким домовима“, каже Николов. Он такође тврди да су Бугари са свом децом добро поступали. Наводи пример да је два детета, сестре Милицу и Милену Стефановић, или Степановић, усвојио брачни пар др Иванка и др Љубомир Петров. Када су одрасле, Милица и Милена су се вратиле у Србију, али им у југословенској амбасади у Софији нису дозволили да понесу ни један предмет за успомену из Бугарске. Касније су се враћале да обиђу своје бугарске “родитеље“. (Изјава Сиеона Николова из Софије, аутору. Симеон је рођен 1936. Као дечак дружио се са Милицом и Миленом.)

За разлику од Србије, у Бугарској је прича о 10.000 српске деце доста позната. Документарни филм о доласку деце може се наћи на Интернету, ако се на Гуглу укуца “братски прием на југославските деца“, с тим што се мора употребити бугарско, односно руско, слово “ју“. На Интернету се може наћи и потресан чланак др Пенке Дамјанове о овој деци. Пенка је рат провела у партизанима и у бугарским затворима. Она је лекарка у белом мантилу која се у поменутом филму види приликом дочека деце. У књизи “Спомени за разни места и години“, у чланку “За една изчезнала снимка“, Дамјанова пише да су деца дошла болесна од триховитије, заразне болести од које опада коса, а коју су звали и “босанска болест“. О двогодишњем лечењу деце у Бугарској, Пенка пише с љубављу. Чланак се завршава њеним учешћем на митингу у Софији 1992, против натовског бомбардовања Срба у БиХ.


(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, пет том, “Погледи, Крагујевац, 2010; стране 771-778)

Изворник: Бележница

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11887544_10205164568501476_1633718364829389528_o

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Више од 10 година, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама, Саудијска Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз градњу нових џамија, утеривање страха и регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише „Њујорк тајмс“. Џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупљају људе који шире вехабизам — „конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији“, наводи се у тексту Карлоте Гал у њујоршком дневнику, преноси данас РТС. Од када је 1999. Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову некад толерантну муслиманску заједницу, примећује се у тексту. „Њујорк тајмс“ наводи да се Косово сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста и да је у протекле две године полиција идентификовала 314 грађана Косова — укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама. Децу су регрутовали, како наводе косовски истражитељи, екстремистички свештеници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Paravan
  Ona koju čovek još nije poznao.       Gimnosfista, na Aleksandrovo pitanje koja je životinja najlukavija. Počećemo jedni retoričkim pitanjem: Pitanje No 1. Da li je moguće “u po bela dana” opljačkati juvelirnicu u najprometnijoj ulici velegrada? Odovor: Jeste. To su izvela dva provalnika u Oksfordskoj ulici u Londonu, pre dvadesetak godina. Evo kako. U podnevnoj  pauzi došli su u radničkim odelima, stali ispred zatvorene juvelirnice, postavili iza sebe paravan, isekli otvor na izlogu, pokupili dragulje, i otišli. Paravan je ostao. Poenta je u drskosti, jer se tako nešto ne očekuje. Poznato je da su za vreme rata ilegalci nalazili skloništa u neposrednoj blizini Gestapoa. Pitanje No 2. Da li je moguće usred Evrope, na oči Evropske Unije, da se u zemlji koja je već deceniju kadidat za člana, uvede fašistički poredak, tj da jedna orgnizacija koja se propagira kao politička stranka, eliminiše praktično višepartijski sistem i uspostavi diktaturu jednog čoveka. Odgovor: Jeste. Pitanje No 3. Kakve sve ovo ima veze sa tekućom ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да се Власи не досете
Jугославија је била лажни рај
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Немци о Зорану Ђинђићу
Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
Окупација у триста слика
Стравични злочини комуниста у Србији
Развојни пут Вука Шнајдера
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
За злочин… казна!
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
“Краља Перу на бандеру”
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Paravan
Share