Pasja groblja žrtava komunizma

Кућа цвећа

Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije.

MRAČNA TAJNA SRBIJE:Pasja groblja žrtava komunizma

Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske.

Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik.

Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima

U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta na Savi, postoji crkvica koju su podigli potomci streljanih, ali država kao Republika Srbija i Grad Beograd kao prestoni grad nemaju nijedan spomenik kojim bi se negovala kultura sećanja na nevino stradale posle oslobođenja.

Događaji iz jula 1995. godine uglavnom su istraženi, zločin je kažnjen, a krivci su u zatvoru.

Podsetilo me to na sličan, ali po broju žrtava, mnogo teži zločin, koji se širom Srbije dogodio pola veka ranije, a za koji niko do danas nije odgovarao i sva je prilika da se to neće ni dogoditi, nego će, da ludilo bude potpuno, nalogodavcima najverovatnije biti podignuti spomenici.

Reč je masovnom ubistvu, takođe bez suđenja, više desetina hiljada ljudi krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast od septembra 1944. godine do polovine februara 1945. godine, u periodu poznatom kao “crveni teror”. Žrtve su pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao “pasje grobnice”.

Komunisti su, po nekom perverznom obrascu, na mestima masovnih grobnica gradili sportska igrališta, a zgrade zatvora pretvarali u škole i fakultete.

Često se može čuti da bi to “trebalo ostaviti istoriji”. U Srbiji nema pozvanijeg istoričara za ovu temu od saradnika Instituta za savremenu istoriju dr Srđana Cvetkovića, koji je karijeru posvetio istraživanju represije i kršenju ljudskih prava tokom perioda socijalizma.

Cvetković je rezultate svojih istraživanja prikazao na izložbi “U ime naroda” i u trotomnom delu “Između srpa i čekića – represija u srbiji

Pošto od njega nema pozvanijeg, odlučio sam da ga pozovem i zamolim da mi u turi po neobeleženim beogradskim stratištima otkrije više detalja o “crvenom teroru”.

Nalazimo se ispred zgrade današnje Athitektonsko-tehničke škole (ATŠ) u Ulici Vojislava Ilića, u kojoj su nove vlasti po oslobođenju Beograda ustanovile zatvor.

NAJTEŽI ZLOČIN U CELOJ ISTOČNOJ EVROPI

Cvetković mi otkriva da je košarkaško igralište te škole jedno od stratišta na kojem je zloglasna Ozna (Odeljenje za zaštitu naroda) streljala i zakopala “narodne neprijatelje, izdajnike i saradnike okupatora”.

Zločini Ozne širom Srbije ušli su u narodna predanja, ali se o tome nije glasno govorilo. Oko ATŠ-a su živeli ljudi koji su po oslobođenju svake noći slušali jauke i štektanje mitraljeza, a Cvetković kaže da mu se javila žena koja svom unuku nije dozvoljavala da se igra na košarkaškom igralištu, jer je gledala kako su ljudi streljani.

“Pravda uključuje osvetu”

Cvetković kaže da je o planu za masovne likvidacije svakako znao i Milovan Đilas, kasnije najpoznatiji disident. “Sam Đilas u svojoj knjizi ‘Revolucionarna vlast’ priznao je da su u Beogradu i u Srbiji likvidirane hiljade nevinih ljudi. Đilas je posle neposredno posle oslobođenja pisao oštre kolumne u partijskim glasilima i napadao buržoaziju i tražio glave”, kaže Cvetković. Marko Ristić je napisao čuveni članak u kojem je naveo da „pravda uključuje osvetu“. Bilo je verbalnog nasilja, stvarala se atmosfera straha i podsticala se osveta, i u takvoj atmosferi su se događali zločini, oslikava Cvetković posleratnu atmosferu.

“Reč je velikom zločinu posle oslobođenja, koji je uprljao ruke pobednika. Odmah po oslobođenju Beograda i Srbije, već početkom septembra 1944. godine, sličan scenario se događao po celoj Srbiji, od Vranja, Pirota i Leskovca do Subotice i Novog Sada. Po tom scenariju, prvo je Ozna zaposedala velike administrativne zgrade i bivše zatvore i privodila ljude na osnovu već sačinjenih spiskova i dojava”, kaže Cvetković.

Na spiskovima za odstrel bili suviđeniji ljudi, intelektualci, trgovci, politički i klasni protivnici komunista.

“U toj masi je, naravno, bilo i ljudi koji su nesumnjivo bili i saradnici okupatora i možda skrivili i nečiju smrt. U ogromnoj masi, međutim, uz prljavu vodu izbačena je i čista”, nastavlja Cvetković.

Na pamet mi dolazi da je i među ubijenim srebreničkim muslimanima svakako bilo ubica nedužnih Srba. Pošto je utvrđeno da su u Srebrenici ubijena 8.372 čoveka, pitam Cvetkovića o broju žrtava “crvenog terora”.

Ispostavlja se da su komunisti ubili sedam puta više ljudi nego što je ubijeno u Srebrenici.

“U svim zemljama istočne Evrope u kojima je zavladalo socijalističko uređenje izvršena su masovna ubistva, ali je u Srbiji taj broj ubedljivo najveći, u poređenju sa brojem stanovnika. Evidentirana su imena gotovo 60.000 streljanih, od kojih je oko 35.000 streljano bez suđenja, a samo 3.800 je pogubljeno po sudskim presudama, dok su ostali pogubljeni u logorima uglavnom po Vojvodini. Zato je zločin i teži, jer samo sud utvrđuje krivicu. Utvrđena su i imena 128 streljanih sveštenika Srpske pravoslavne crkve. U bazi popisanih žrtava su imena više od 3.000 trgovacai isto toliko zanatlija, između 800 i 900 industrijalaca, kaže Cvetković.

OZNA crveni teror

Cvetković ističe da je reč o donjoj granici broja ubijenih, do kojeg je došao na osnovu danas dostupnih arhiva Ozne, knjiga i spiskova streljanih.

“Procenjujem da nedostaje oko 30 odsto takvog materijala”, kaže Cvetković.

U Srbiji 211 pasjih grobnica

Poput Beograda, i svaka varoš u Srbiji ima nekoliko lokacija na kojima je Ozna streljala nevine posle rata i te lokacije su javna tajna. Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince u Leskovcu, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca… U Fijatovoj fabrici u Kragujevcu 2011. godine je obavljena ekshumacija jer su pronađene kosti ispod jednog parkinga. Postoje stotine takvih lokacija širom Srbije, a državna komisija je utvrdila 211 lokacija “pasjih grobnica”, odnosno neobeleženih mesta na kojima su zatrpane kosti žrtava crvenog terora.

Nastavlja da je Ozna uhapšene privodila u istražne zatvore, poput onog u zgradi ATŠ-a, gde je sledio kratki istražni postupak, najčešće do osam dana, tokom kojeg su saslušavani i pod torturom terani da priznaju izmišljena krivična dela ili da optuže nekoga, ali suđenja nije bilo.

Korišćena je tehnika Staljinove tajne policije NKVD, jer je Ozna ustrojena po tom sistemu i od NKVD-a je naučila metodologiju terora, kao što je i ceo sistem preslikan po ugledu na Sovjetski savez iz vremena Josifa Visarionoviča Staljina. Tokom istrage se događalo da ljudi podlegnu mukama, ostanu invalidi od torture, skoče kroz prozor, što nije bio redak slučaj… Posle istražnog postupka, Ozna je samo za jednu noć u nekom mestu odvodila na streljanje grupe od 30 do 50 ljudi, a, prema jednoj knjizi streljanih, čak i 80 ljudi“, kaže Cvetković.

Navodi i da su ljudi na streljanje vođeni goli ili u donjem vešu i vezivani žicom, najčešće telefonskom. To me neodoljivo podsetilo na metodologiju zločina u ustaškom logoru Jasenovac i nacističkim logorima u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.

“Streljani su u jarugama, šumama, na obalama reka, u gradskim parkovima. Kraj oko ATŠ-a tada je bio predgrađe Beograda, lokacija poznata kao Čuburski potok. Tu je streljano nekoliko stotina ljudi. Ozna je na tom mestu su u oktobru i novembru 1944. godine streljala ljude iz devetog beogradskog kvarta, pošto je Beograd bio podeljen na 16 kvartova”, nastavlja Cvetković.

POPRIŠTA I KALEMEGDAN, MANJEŽ, PIONIRSKI PARK…

Streljanja su, kaže, prvo obavljana u parkovima u blizini sedišta kvartova, poput parka Manjež ili Pionirskog parka, a na Kalemegdanu su streljani rečni policajci.

Ozna je potom odlučila da, prema knjizi pritvorenika koju je Cvetković otkrio, uhapšene iz svih 16 kvartova šalje u dotadašnji nacistički logor na Banjici, a zatim noću na streljanje u obližnji Lisičji potok, najveće stratište u Srbiji iz vremena “crvenog terora”.

Komunisti su, dakle, banjički logor pustili u pogon svega nekoliko dana po oslobođenju od nacističkih okupatora i Jevreje zamenili “narodnim neprijateljima, kolaboracionistima i ratnim zločincima”, od kojih je velika većina lažno optužea i pogubljena.

Dok mi Cvetković otkriva ovaj zapanjujući detalj, prisećam se umirovljenog vladike Atanasija, koji je u umirovljenom “Utisku nedelje” još daleke 1993. godine u jednu rečenicu sažeo da su “komunisti okupatori sopstvenog naroda, a Slobodan Milošević najveći izdajnik srpskog naroda”.

U neposrednoj blizini ATŠ-a je još jedna tajna grobnica, iznad koje je takođe izgrađeno nešto veće sportsko igralište – stadion Obilića.

Cvetković kaže da su tu, uz narodne neprijatelje, streljani i zarobljeni Nemci posle velikog okršaja partizana i nacista kod današnje Cvetkove pijace.

Dok idemo ka najvećem stratištu u Srbiji, lokaciji Lisičji potok kod elitnog beogradskog naselja Dedinje, pitam Cvetkovića o motivima za kampanju masovnog ubistva, sećajući se komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je 1995. godine po ulasku u Srebrenicu rekao da je “došlo vreme da se Turcima osvetimo za 500 godina terora”.

Osveta je, naravno, bila jedan od glavnih motiva i Staljinovih sledbenika 50 godina ranije.

“Veoma čest motiv bila je osveta – mnogi su u Beograd došli iz ratom zahvaćenih krajeva u kojima su izgubili sve, poput Šeste ličke divizije, krajiške i ličke kordunaške brigade. Oni su došli iz ustaške NDH, gde je nad Srbima sproveden genocid, kaže Cvetković.

ZA ŠESTU LIČKU SVI IZDAJNICI

On citira zloglasnog majora Ozne Milana Trešnjića, načelnika 12. kvarta na Dedinju, koji je rekao da je Beograd bio centar kolaboracije i da su ljudi koji su tokom rata živeli u Beogradu i gledali da nekako prežive za Šestu ličku svi redom bili saradnici okupatora koje je trebalo pobiti.

“Jedva sam čekao da dođem u Beograd i prespavam na Dedinju sa sve ličkim blatom na čizmama”, svedočio je Trešnjić. To svedočenje možda najrečitije odslikava duh tog vremena.

Otimanje imovine je takođe bio značajan motiv za potkazivanje i streljanje.

Uvek puna kancelarija potkazivača

Trešnjić je kasnije govorio da mu je kancelarija uveka bila puna potkazivača i da je lično išamarao i oterao jednog čoveka koji mu je dolazio svaki dan da nekog potkazuje. Ljudi su potkazivali jedni druge zbog različitih razloga – jedni da bi se dodvorili novim vlastima, a takvih je bilo i tokom nemačke okupacije, pa su se Nemci žalili da pojedinci dolaze svakodnevno da potkazuju, dok su drugi pod strahovitom torturom u strahu priznavali “sve i svašta”…

Vlasnici fabrika, kuće na Senjaku, Dedinju i u centru Beograda bili su prvi na meti”, kaže Cvetković.

Stižemo do Lisičjeg potoka, elitne lokacije na kojoj danas ognjišta svijaju dobitnici tranzicije, od kojih su mnogi do bogatstva stigli gaženjem leševa, pa je i normalno da im kuće stoje na kostima nevinih.

Na mestu na kojem su streljane hiljade zatičemo bager koji sređuje teren za neku buduću vilu, dok u dvorištu novoizgrađene kuće vlasnik opušteno pimpuje loptu pored fontane sa kupidonima.

Posle rata preko kostiju je neprekidno nasipana zemlja, tako da posmrtni ostaci ubijenih sada počivaju nekoliko metara dublje nego kada su zatrpani.

Pretpostavlja se da je u Lisičjem potoku streljano nekoliko hiljada ljudi. Komisija za tajne grobnice utvrdila je 3.550 imena streljanih, ali je problem jer su pronađene samo tri od ukupno 16 knjiga streljanih. Ukupan broj streljanih u Beogradu je, stoga, sigurno mnogo veći i svakako nije manji od 7.000. Svi o kojima govorimo su streljani bez suda“, kaže Cvetković, koji je bio predsednik te komisije.

Dok čekamo da li će bager možda zahvatiti i neku kost, Cvetković priča da to uopšte nije redak slučaj na gradilištima, ali da građevinski preduzimači retko prijavljuju nadležnima, jer procedura koja potom sledi bitno usporava gradnju.

Pored nekadašnjeg stratišta je i potpuno zapuštena česma, gotovo zatrpana, a Cvetković mi otkriva da će predložiti da tu bude postavljena spomen tabla za žrtve “crvenog terora”, kao bi bar nešto na tom mestu podsećalo na strašne događaje s kraja rata.

ZABRANILI I ODLASKE NA GROB, PROGONILI POTOMKE!

Cvetković kaže da se tokom istraživanja i sam iznenadio kada je uvideo koliko je uredno i pedantno vođena dokumentacija o zločinu.

Očigledno je da se nisu plašili da će ikada pasti s vlasti i odgovarati za masovne zločine, a i hteli su da imaju podatke o streljanima kako bi njihove potomke mogli da ucenjuju ako postanu uspešni ljudi tako što bi im iz dosijea izvadili da su potomci narodnih neprijatelja, četnika, kolaboracionista, kulaka. Krivac u tom sistemu nije samo onaj ko je streljan, nego i njegovi potomci, roditelji, prijatelji“, navodi Cvetković.

Cvetković ističe da streljani nisu dostojno sahranjivani, nego su bukvalno potrpani u zemlju. Pola veka kasnije dogodilo se isto zverstvo u okolini Srebrenice.

O razmerama komunističkog zla najrečitije svedoči dokument o zabrani porodici da se okuplja na mestu na kojem je ubijeni zakopan.

Pošto se Milan Milić svojim gestom pokazao kao neprijatelj, to ne možemo dozvoliti da se na grobu ili van groba održavaju ma kakvi pomeni (opela) i skupovi. Isto tako zabranjeno je otkopavanje leša. Ako li se pak postupi suprotno ovom nalogu biće uzeti na odgovornost“, doslovce stoji u naredbi Ozne porodici ubijenog Milića.

Sa Lisičjeg potoka preko Dedinja idemo do manastira Vavedenje na Topčiderskom brdu, u čijoj je neposrednoj blizini stadion fudbalski stadion kluba Grafičar, još jedno stratište pretvoreno u igralište.

Prolazimo pored starih vila u kojima su se posle rata razbaškarile komunističke glavešine, koje se nisu libile da odmah uskoče u odela i pidžame netom ubijenih “izdajnika”, pošto su im oteli kuće i svu imovinu.

Kada je rađen stadion Grafičara i kopan temelj obližnju za pečenjaru, na pomoćnom terenu pored manastira Vavedenje 1996. godine pronađene su ljudske kosti. Ti ljudi su posle oslobođenja Beograda dovođeni iz zatvora za 12. kvart, koji je bio u zgradi Art televizije, i streljani i zakopani u odbrambenim rovovima koji su ostali posle rata“, kaže Cvetković.

O tome je obaveštena Milica Veselinović, koja je decenijama tražila svog oca, industrijalca Mihajla Veselinovića, koji je živeo na Dedinju. On je streljan u rovu sa novinarima i viđenijim ljudima sa Dedinja, koje je oslobođeno već 17. oktobra.

Milica Veselinović je 2001. godine, posle pada Slobodana Miloševića s vlasti, organizovala privatnu ekshumaciju uz podršku tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, pošto je tokom Miloševićeve vladavine dva puta odbijena.

Nađene su kosti, cipele, telefonska žica za vezivanje, a posmrtni ostaci su sahranjeni u porti manastira Vavedenje.

U porti je sahranjen i crnogorsko-primorski episkop Arsenije Bradvarević, koji je osuđen na višegodišnju robiju kao izdajnik.

Centrale i zatvori Ozne u Beogradu

Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima Ozne, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište Ozne za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište Ozne za Beograd.

Ozna je sejala strah u narodu i tako što je posle streljanja na bandere i javna mesta kačila spiskove imena streljanih kao saopštenja vojnih sudova, ali se pokazalo da je to bila gnusna laž. Naime, 27. novembra 1944. godine okačen je spisak od 105 imena streljanih kojima je navodno suđeno, a u stvarnosti je streljano 104 ljudi, dok je izvesni Lazar Jovanović greškom pušten. On je pročitao svoje ime na banderi, a kasnije je svedočio da nikakvog suđenja nije bilo. Ipak, imena velike većine streljanih nisu tada nigde ni objavljena.

Cvetković priča da je najveći zatvor Ozne u Beogradu posle oslobođenja bila zlogasna Glavnjača, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je, suprotno navodima novih vlasti i posle rata radila punom parom, sve do 1955. godine, kada je srušena i tu nikao PMF.

Drugi veliki istražni zatvor takođe je na mestu današnjeg fakulteta, Rudarsko-geološkog u Đušinoj ulici. U podrum te zgrade su privođeni ljudi i ispitivani, a zatim kamionima odvođeni u Lisičji potok na streljanje.

LANAC KOMANDOVANJA: TITO-RANKOVIĆ-KRCUN

Streljanja su, kaže Cvetković, bila deo šireg operativnog plana Ozne. Na vrhu piramide zločina bio je Josip Broz Tito, a njegovi saučesnici bii su, između ostalih, i šef Ozne za Jugoslaviju Aleksandar Ranković i šef Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Postojala je precizna subordinacija, kao kada se radi neka kampanja.

“Direktna subordinacija je išla bezbednosnom linijom Ozna za Srbiju Krcun – Ozna za Jugoslaviju Ranković – ministar odbrane i maršal Tito. Oni su u prvom redu odgovornosti, ali je i ceo politički i vojni vrh imao svoju ulogu i svi su znali”, navodi Cvetković.

“Dokumentacija pokazuje da je reč o organizovanom poduhvatu, a nikako o slučajnosti niti anarhiji. Stotine spiskova streljanih, uključen je ceo partijski aparat da vodi evidenciju, mesni odbori Ozne su slali višim organima vlasti o tome koliko je ljudi streljano, koliko je pobeglo, koliko osuđeno”, navodi Cvetković.

Pravi spiskovi sa gotovo svim imenima pravljeni su kasnije i u nekim krajevima Srbije sačuvani su do danas. Sačuvana je gotovo celokupna dokumentacija za Leskovac, Smederevo, Zaječar i okolinu, dok veći deo dokumentacije nedostaje za Beograd, Šabac, Kragujevac i druge gradove, pa baza nije potpuna. Spisak zanimanja likvidiranih pokazuje da su na udaru komunističkog terora bio sloj imućnijih ljudi i srednji sloj.

Spiskovi streljanih nalaze se u arhivu naslednice Ozne, Bezbednosno-informativne agencije, u vidu “knjiga antinarodnih elemenata” i “knjiga neprijatelja današnjice”.

ODNOS PREMA ZLOČINIMA

Valja, na kraju, uporediti i zapanjujuće sličan odnos prema zločinima dve naizgled suprotstavljene strane, nacionalistička i antifašistička. Antifašisti kažu da bi komunističke zločine počinjene posle Drugog svetskog rata trebalo ostaviti istoriji, a isto za zločin u Srebrenici tvrde i ljudi koji sebe doživljavaju kao nacionaliste.

I jedni i drugi masovna ubistva nevinih nazivaju greškama, pa tako antifašisti kažu da je “posle rata bilo grešaka”, dok nacionalisti Srebrenicu takođe nazivaju tek “greškom”.

I jedni i drugi sa istom strašću negiraju zločine “svojih” i traže kažnjavanje druge strane, a na pomen zločina po pravilu sledi pitanje “a, što sada to”.

Ako kažete da su komunisti počinili nepojmljive zločine posle rata, antifašisti će vas odmah pljunuti i zalepiti vam etiketu klerofašiste ili povampirenog fašiste, jer negirate antifašizam i tekovine veličanstvene i herojske borbe protiv okupatora, te se zalažete za reviziju istorije i proglašavanje poraženih okupatorskih slugu za obednike, uz neizbežno pitanje “a, koliko su ljudi četnici pobili”.

Potpuno isto se događa sa druge, navodno suprotne strane, kada se pomene Srebrenica – odmah ste izdajnik, ustaša, strani plaćenik i “Nataša Kandić, Biserko, Čeda i Borka” istovremeno, jer negirate veličanstvenu borbu srpskog naroda u stvaranju Republike Srpske, odnosno srpske države preko Drine, uz takođe neizbežno pitanje “a, koliko su muslimani ljudi pobili”.

Zapanjujuće je udaranje u grudi i ridanje predstavnika civilnog društva nad zločinom u Srebrenici i zalaganje za katarzu i suočavanje sa zločinima iz prošlosti dok istovremeno ćute i ignorišu zločine Titove Ozne pod komandom Srba Rankovića i Krcuna, ili promrse da je svako pominjanje događaja s kraja 1944. godine osporavanje antifašizma.

Oni su odredili da su prošlost i istorija počeli 1991. godine, a njihov Veliki prasak dogodio se 24. septembra 1987. godine, kada je održana Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je Milošević prigrabio vlast, a pre toga živelo u jugoslovenskom komunističkom raju.

Kakve su to “liberalne duše” koje žale samo ljude ubijene srpskom rukom dok višestruko brojnije ubistvo počinjeno produženom Staljinovom šapom smatraju tek greškom? Nije valjda da im donacije određuju i za kim će plakati, poput baba koje na sahranama plaču za pare?

Dok se “nož, žica Srebrenica” može čuti uglavnom na tribinama stadiona ili pročitati u komentarima opskurnih sajtova, dotle je u Srbiji nikla čitava klasa ljudi koji se u javnosti predstavljaju kao branitelji ljudskih prava, a obožavaju Titovu diktaturu i sve njegove akcije od 1944. godine i istovremeno se zalažu za demokratiju i liberalne vrednosti.

Kako god bilo, valjalo je na vreme osuditi komunistički zločin s kraja Drugog svetskog rata da se takve strahote više ne bi ponavljale, a valja i podsetiti da su odgovorni oficiri Vojske Republike Srpske bez izuzetka bili u službi Jugoslovenske narodne armije, koja je baštinila tekovine Šeste ličke i majora Trešnjića, a svi redom su bili članovi komunističke partije pre nego što su se 1992. godine probudili kao Srbi. 

Komandant te vojske Ratko Mladić je, prema svedočenjima s početka rata u bivšoj Jugoslaviji, bio posebno besan na one s kokardama na kapama. Tri godine kasnije počinjen je masakr nad hiljadama nedužnih muslimana.


Изворник: MONDO

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11887544_10205164568501476_1633718364829389528_o

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Руковање усташа и партизана у Босни 1942. г. У амбасади Руске Федерације у Београду је 19. фебруара 2015. г. одржан свечани пријем поводом празника „Дана Браниоца Отаџбине“ а којом приликом је амбасада Русије доделила одликовања „српским ветеранима Другог светског рата“ за њихов допринос заједничкој совјетско-југословенској (српској) борби против фашизма (како то стоји на званичном сајту амбасаде Русије у Србији). Међутим, овде се под плаштом „српских ветерана“ из Другог светског рата крију Брозови партизани који су у току самог рата пре свега тесно сарађивали са хрватским нацистичким усташама па чак и са Немцима, а најмање се борили управо против фашизма. Овом приликом нећемо улазити у разлоге горње одлуке руских дипломатских представника у Србији али бисмо скренули пажњу на чињеницу да се и након 70 година од завршетка Другог светског рата његова истинска суштина на југословенским просторима и даље фалсификује и прекраја по квази-историографским аршинима Брозове пре свега антисрпске титологије. Југословенска послератна историографија у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Руски академик и историчар Јелена Гускова оцењује да усташки логор Јасеновац, по мучењима и убиствима, није имао премца међу концентрационим логорима у Другом светском рату. Логорашима су резали кожу, а онда су те ране посипали сољу, мучили их глађу и жеђу, излагали ниској температури и тешким физичким радовима – наводи руски академик и историчар Јелена Гускова. „Људи су убијани ножевима, камама, секирама, чекићима, дрвеним маљевима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишевима, вешањем, спаљивањем мртвих у специјалним пећима, а живих у гасним коморама“ – напомиње Гускова у интервјуу агенцији Срна. Оне који су изгубили свест и који су били израњавани – газили су ногама, гушили и давили у Уни и Сави. Гускова верује да ће Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, чији је и сама члан, открити нове архивске материјале, документа и фотографије, које говоре о страшним злочинима нациста и усташа. Она сматра да је број жртава Јасеновца постао политичко питање те да власти Хрватске, у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Развојни пут Вука Шнајдера
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Терор хрватских дивизија
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Окупација у триста слика
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Некажњено убијање српског народа
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
“Краља Перу на бандеру”
Фрањин дух у Колиндином телу
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Да ли су комунисти помагали усташама?
Share

Comments are closed.