Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића

Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Фотографија: pogledi.rs

Четнички покрет Драже Михајловића у светлу руске науке

пише Вјачеслав Чарски, извршни уредник европских редакција RBTH

Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које се по правилу убрајају усташе и четници.

При томе је и у једном делу српског друштва култивисано, а и данас се култивише вређање на Русију која јесте ослободила Србију 1944. године, али је уједно, наводно, проузроковала рушење српске државности и националног језгра помажући комунистима да изграде антисрпску Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Према идеји тог дела српског друштва управо СССР сноси одговорност и за сурово обрачунавање са правим патриотама Србије – четницима Драже Михаиловића.

Водећи руски историчари-балканолози у суштини су подржали рехабилитацију Драже Михаиловића и позвали присталице и једне и друге стране на нормализацију односа и превазилажење овог дугогодишњег раскола у српском друштву.

Током првих петнаест година 21. века Русија је прошла импозантан пут од остатака велике силе која је отписана још 1991. године, до једног од кључних играча на светској геополитичкој сцени. Један од главних темеља новог руског идентитета је победа над нацистичком Немачком 1945. године. Русија се у том погледу позиционира као доследна заштитница сећања на трагедију Другог светског рата и категорично се противи свим покушајима ревидирања историје коју су написали савезници и победници. Такве покушаје ревидирања су у извесној мери предузимале готово све земље бившег социјалистичког блока. Услед тога су неке од тих земаља за истинске хероје тог доба, који треба да служе као пример младим нараштајима, званично прогласиле припаднике националистичких и антикомунистичких војних формација које су сарађивале са хитлеровцима, попут „шумске браће“ у балтичким земљама, или бандероваца у Украјини.

Можда би било логично очекивати да руски експерти, који утичу на „историјску политику“ своје земље, буду непомирљиви и када је реч о четницима, јер су четници ратовали против савезника СССР-а Јосипа Броза Тита. Међутим, у стварности је ситуација управо супротна. Водећи руски историчари-балканолози у суштини су подржали рехабилитацију Драже Михаиловића и позвали присталице и једне и друге стране на нормализацију односа и превазилажење овог дугогодишњег раскола у српском друштву.

Недоброжелатељи би могли упутити критику руским експертским круговима за двоструке стандарде, јер су четници у суштини једина антикомунистичка формација тога периода према којој су Руси данас тако благонаклони, док све остале сличне формације оцењују негативно, укључујући и пољску Армију Крајову која се, као и четници, потчињавала савезницима.

Међутим, реално гледано, четнички покрет је заиста био јединствена појава. За разлику од већ поменутих пољских устаника, код четника није било никакве русофобије. Напротив, у Дражином окружењу су били и отворени симпатизери Совјетског Савеза и социјалисти, и зато њихова жеља да сарађују са руском Црвеном армијом не треба никога да чуди. У том смислу став руских историчара није контроверзан, него је напротив, сасвим логичан.

Занимљиво је да руски историчари, позивајући на превазилажење историјских противречности у српском друштву, узимају у обзир и позитивно руско искуство. Русија је током претходних 15 година прошла сличан пут. У новој Русији је дошло до помирења „црвених“ и „белих“ који су 1917-1922. године ратовали једни против других, а коначан симбол мира унутар руског друштва било је уједињење Руске православне цркве Московског патријархата и Руске православне заграничне цркве. Садашња Русија је некада непомирљивим странама ове конфронтације оставила право на сопствену историјску правду, сопствену идеологију и сопствену љубав према отаџбини, и прилично успешно је консолидовала патриоте различитих идеологија прогласивши данашњу руску државу и наследницом Руске империје, и наследницом Совјетског Савеза.

Фотографија: pogledi.rs

Рехабилитација је позитивна

пише Никита Бондарев, Руски институт за стратешка истраживања

Ако погледамо историју читавог региона видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници су, додуше, имали и идеолошки оријентисане људе, али то су углавном били официри који су служили још у краљевској војсци – неко у Босни, неко у генералном штабу заједно са Драгољубом Михаиловићем – и који су ратовали у Првом светском рату или у Балканским ратовима. Међутим, тај део четника „са идејом” и истинским ратним искуством био је крајње дисциплинован и лојалан Драгољубу Михаиловићу.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван. Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије.

Према оценама савремених историчара који се баве четничким покретом, такви људи су у најбољем случају чинили четвртину покрета. Остале три четвртине четника нису били регуларни одреди, него они који су благовремено „отишли у шуму” и затим се формално изјашњавали као четници и формално се потчињавали Дражи Михаиловићу, али су то у суштини били самостални шумски одреди. Они су се крили по шумама близу својих села и никоме нису полагали рачуне. Управо они су вршили већину погрома симпатизера комуниста и управо они су, касније, за време социјализма, највише и довођени у везу са четничким покретом. Они су понекад дејствовали и заједно са фашистима – Немцима или Бугарима. Сачуване су фотографије на којима неки наоружани људи, наводно четници, пију ракију са усташама. Међутим, уопште се не може са сигурношћу рећи ко су ти људи. Није било никаквих знакова препознавања, нити их је могло бити. Једно је сигурно: ни званични ни „незванични” четници нису долазили у сукоб са Црвеном армијом. Црвеноармејци су свуда дочекивани као пријатељи и ослободиоци. У градовима и селима су их чекали натписи: „Живео генралисимус Стаљин”, „Живео краљ Петар”, „Живео Дража Михаиловић”. Добро је познат случај ослобођења Крушевца. Њега су ослобађали четници заједно са Црвеном армијом. Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Кесеровић и мајор Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела „Париз” и поздрављају војнике – црвеноармејце и четнике који марширају испред њих.

Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: „Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо друкчије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик”. Титу и његовим сарадницима пошло је за руком да коначно убеде Совјетски Савез да четници сарађују са фашистима тек када су партизани по уласку Црвене армије у земљу узурпирали улогу посредника у контактима са совјетским војницима. Титови следбеници су учинили све како би приказали четнике у таквом светлу, јер је у току Другог светског рата на територији Србије вођен и унутрашњи, грађански рат.

Четнички покрет је био веома популаран у народу, између осталог и због тога што су четници без одлагања почели да пружају отпор окупатору, док су комунисти чекали 22. јун, када је Совјетски Савез ступио у рат са Хитлеровом Немачком. А и после 22. јуна, и све до краја 1941. године, четници и партизани су изводили заједничке борбене операције. Око Драгољуба Михаиловића је било доста људи левичарских схватања. Такав је, на пример, био Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије. Или рецимо, Драгиша Васић, национално оријентисани социјалиста који је био ожењен совјетском држављанком и у више наврата је боравио у СССР-у. О њему се чак писало да је тобоже био мајор совјетске обавештајне службе, али те чињенице нису историјски потврђене. Такви људи су могли изградити „мостове пријатељства“ између четника и партизана. Другим речима, постојали су сви услови да четници и партизани постигну договор, али ни једни ни други нису били за то заинтересовани.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван. Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије. Најважније је да се из свести читавог друштва избрише стереотипна представа по којој су четници и усташе једно исто. Додуше, старија генерација балканолога тешко се може одрећи такве тезе. Треба, ипак, имати у виду да највећи број симпатизера Русије истовремено гаји симпатије и према четницима. Према томе, ако Русија подржава рехабилитацију Драже Михаиловића, тиме она уграђује још један камен у темеље руско-српског пријатељства.

Фотографија: pogledi.rs

Дража је превише веровао западу

пише Владимир Путјатин, Московски државни универзитет „Ломоносов”

Одлука о рехабилитацији Драгољуба Драже Михаиловића важан је резултат трансформације српског друштва. Од почетка деведесетих, када су почели ратови на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, четничке идеје су се шириле на све стране великом брзином, јер је сећање на догађаје Другог светског рата још увек било свеже. Са друге стране, крвави карактер међуетничких сукоба у одређеној мери је рушио мит о „братству и јединству“ народа Југославије, који је дуго био камен темељац идеологије Титовог партизанског покрета.

Са рушењем заједничке државе и ревидирањем владајуће идеологије крајем 20. и почетком 21. века постала су доступна и сведочанства и новији документи који су довели у питање устаљене представе о рату. Например, постале су познате поједине чињенице о сарадњи партизана и Немаца. Такви подаци раније нигде нису помињани. Они су имали одлучујући утицај и на процес рехабилитације четничког покрета, његове идеологије и његовог вође. Уз све то, и сам суд над Драгољубом Михаиловићем може се упоредити са отвореним совјетским процесима 30-их година, организованим ради уклањања опонената поражених у политичкој конфронтацији.

Са рушењем заједничке државе и ревидирањем владајуће идеологије крајем 20. и почетком 21. века постала су доступна и сведочанства и новији документи који су довели у питање устаљене представе о рату.

Судбину четничког покрета у великој мери је предодредила лоша геополитичка информисаност Драже Михаиловића, и његова претерана вера пре свега у западне савезнике, а не у СССР у првим годинама рата. Занимљиво је да је Москва, и поред тога што се ослањала на Комунистичку партију Југославије и Тита, у августу и септембру 1941. године ипак покушала да успостави везе са Михаиловићевим покретом. Преговори са представником четника одржани су у Истамбулу уз учешће енглеске стране и управо су Енглези осујетили размену кадрова између четника и Совјетског Савеза. Међутим, покушаји успостављања контаката нису остали на томе. У партизанском штабу 1942. године нашао се руски емигрант Фјодор Махин, који је пре тога неко време провео код четника, и Москва је управо преко њега покушала да још једном успостави директну везу са Драгољубом Михаиловићем, али сам Тито је осујетио тај покушај. После тога СССР више није предузимао сличне покушаје, и Москва је почела у потпуности да се оријентише на Титове партизане, а четнички покрет је узиман у обзир само у контексту односа са краљевом владом у емиграцији.

Па ипак, 1943. године је успостављена незванична сарадња између совјетских држављана и четника. Реч је отприлике о 300 совјетских ратних заробљеника који су побегли из Руског корпуса. Тај корпус су чинили бивши белогардејци који су радили у Борским рудницима. Они су се придружили одреду четника, што је изазвало недоумицу локалне партизанске команде.

Нажалост, већина докумената Министарства одбране Руске Федерације везаних за Други светски рат и даље није доступна научницима, због чега засада није могуће стећи комплетну представу о совјетско-југословенским односима у том периоду.

Фотографија: pogledi.rs

Четнички одреди никада се нису борили против руских трупа

пише Георгиј Енгељгарт, Институт за славистику Руске академије наука

Суд је само потврдио очигледну чињеницу, а то је да је процес против генерала Михаиловића 1946. године био уствари обрачун са политичким противником. Тај обрачун је само привидно био увијен у форму правосуђа, слично јавним процесима у СССР-у 1937. и 1938. године.

„Четници“ су стари српски назив за устанике који су ратовали против турских и других окупатора. Током рата 1941-1945. под тим називом су ратовали разни одреди који су се придржавали разних политичких погледа и оријентација. Четнички одреди су ратовали како у самој Србији, тако и у другим деловима Југославије са српским становништвом: у Босни и Херцеговини, Крајини и Црној Гори.

Четници Драже Михаиловића не могу се поредити са украјинским бандеровцима, јер су се од самог почетка оријентисали на краљеву владу у изгнанству, тј. на страну савезника, а не на Трећи рајх.

Пуковник (а касније генерал) Драгољуб Михаиловић био је постављен за војног министра југословенске владе у изгнанству. Он је изабрао тактику ишчекивања, карактеристичну за покрете отпора у Западној и Централној Европи. Такви покрети су се оријентисали на извиђање и слање обавештајних информација у Лондон, затим на стварање и ширење мреже илегалаца и партизана, као и на прикупљање оружја и ишчекивање „Дана Д“, тј. искрцавања савезника за које је требало да буде везан и почетак оружаног отпора у позадини немачког фронта. Сличне тактике ишчекивања у великој мери су се придржавали и припадници „Слободне Француске“ генерала Де Гола.

Михаиловићеве планове је помрсила појава другог центра отпора у региону – партизанског покрета који је организовала Комунистичка партија Југославије. Већ крајем 1941. године на територији Србије и Црне Горе избио је прави грађански рат између четника и партизана, тако да је борба против окупатора почела да се потискује у други план. Одлучујући ударац четницима нанела је Черчилова одлука 1943. године да потпуно ускрати подршку Дражи Михаиловићу и да се оријентише искључиво на Тита.

Та одлука је подстакла и Москву да промени став према четницима. Пре тога Совјетски Савез није тежио да заоштрава односе са локалним покретима отпора, укључујући и снаге Драже Михаиловића, које су третиране као један од покрета отпора у Европи, оријентисаних на Лондон. Тада су, међутим, власти СССР-а позвале све своје следбенике у Европи да воде антифашистичку борбу у оквиру јединствених народноослободилачких снага. Било је заједничких операција Црвене армије и четника током ослобађања Југославије, али је то ипак била прилично егзотична појава. Важно је, међутим, да се одреди Драже Михаиловића нигде нису борили против совјетских трупа.

Четници Драже Михаиловића не могу се поредити са украјинским бандеровцима, јер су се од самог почетка оријентисали на краљеву владу у изгнанству, тј. на страну савезника, а не на Трећи рајх. У извесном смислу они се могу упоредити са пољском Армијом Крајовом, с тим што међу њима ипак постоји велика разлика због сложених међуетничких односа у Југославији. Покрет Димитрија Љотића „Збор“ заузима посебно место у српској политичкој историји 1930-их и 1940-их година, јер је његов оснивач темељио своју идеологију на фашизму и сарађивао је са немачким окупационим властима из идеолошких побуда. Четницима, међутим, није било својствено трагање за концепцијом „трећег пута“. Они су једноставно били „за краља и отаџбину“. И иначе грађански рат између четника и партизана заслужује да буде непристрасно и објективно размотрен без политизације и повлачења вештачких паралела.

Руска наука по том питању треба да заузме објективан став. Сваки корак у правцу превазилажења подела у српском друштву, укључујући и превазилажење историјског раскола на четнике и партизане, у потпуности одговара интересима културног присуства Русије на Балкану. Такво помирење посебно добија на значају у условима непрекидних спољних притисака на Србију (поводом Косова и Метохије, поводом сарадње са Русијом, поводом евроинтеграције…). Дефинисање неконфликтног тумачења националне историје отвара перспективе мирније и стабилније будућности.


2015-06-14

Изворник: http://ruskarec.ru/politics/2015/06/14/

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11407274_470698999762255_5077470391468213634_n

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Мржња према земљи слободе
Злочином против геноцида
Када је стварно рођен Тито?
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Терор хрватских дивизија
Величање зла и последице
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Јосип Броз Тито као робијаш
Рехабилитација истине
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Share

www.ovsishte.com