Србоцидом у ЕуроТитославију

zlocini-austrougari-790x476

Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оstenом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ). 

У сваком случају, проширење Европске Уније на истоку Старог Континента је последњи пут настављено 1. јула 2013. г. када је као нова 28-ма пуноправна чланица овог клуба примљена Република Хрватска. Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ за сада имају Црна Гора, Србија (без КосМета), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Као један од круцијалних услова за постајање пуноправног члана ЕУ (Копеншашки критеријуми) за све чланице кандидате јесте сређивање свих повесно-политичких питања и проблема дотичне државе са свим њеним суседима како се ова врста проблема не би уносила у саму Унију, која би се на тај начин изнутра политички дестабилизовала. Стога је за све данашње државе-кандидате за пуноправно чланство у ЕУ од примарне битности тзв. „сравњивање повесних рачуна“ са свим својим суседима а поготово решавање свих спорних питања у вези са међудржавним границама.[1] На просторима бивше Југо-Титославије, поравнање овог типа рачуна између Хрвата и Срба је од фундаменталног карактера и битности тако да од начина сравњивања хрватско-српских повесних рачуна зависи и дугорочна регионална стабилност, сигурност и заједнички суживот у још једној Југославији – Европској Унији.

Први корак, и то са разлогом, по питању повесних сравњивања хрватско-српских рачуна је повукао Загреб тако што је након избора претпоследњег председника Липе њине 2010. г., Иве Јосиповића, званична Хрватска открила све своје карте што се тиче односа са Србијом, али пре свега са Србима као етноколективом. Наиме, тадашњи новоизабрани председник Липе њине је одмах након другокругног изборног тријумфа над усташким градоначелником Загреба (на немачком – Agram) наговестио да би Хрватска (Кроација) могла да повуче тужбу против Србије за наводну „агресију“ Србије на Липу њину 1991. г.−1995. г. што ће чак и полуписменој балканској раји рећи да се у том контексту тада очекивало од (по мајци) Хрвата Бориса Тадића да као председник добросуседског Београдског Пашалука (који се још увек званично одазива као „Србија“) среди ствар да и демо(но)кратски Београд повуче своју „контраоптужбу“ против демо(но)крацијске Хрватске за етничко чишћење Липе њине од „шизматичких Влаха“ августа 1995. г., али и за геноцид (фактички етноцид) над истим тим „православним шизматицима“ за време Геноцидне Државе Хрвата (10. травањ 1941. г. – 15. свибањ 1945. г.).

Дакле, из овако подељених карата би требало да и свакоме балканском слепцу буде јасно о чему се ради: по евентуалном споразуму ова два Хрвата (Јосиповић-Тадић) након повлачења хрватске оптужбе и српске контраоптужбе све би овце биле на броју, а и вук сит! Сличан споразум су у лето 1944. г. направила два друга Хрвата – Ј. Б. Тито и И. Шубашић у Напуљу са потпуно истим ефектима за Србе које смо осетили и још увек их осећамо све од Титове окупације Београда и Србије октобра 1944. г. па до данас. Логика и једног и другог споменутог хрватско-хрватског споразума је истоветна: бришу се сви повесни антагонизми између ова два етноколектива зарад светле опште будућности заједничког суживота у заједничким федеративним политејама – загорској Југославији и берлинској Еуро-Унији.

У овом другом конкретном случају хрватско-српског споразума хрватска страна наводно би формално „опростила“ Србији „агресију“ на Липу њину у деведесетим, али Србија и српски народ по оба горе споменута споразума верификују хрватски геноцид над Србима из периода ГДХ и етничко чишћење из 1995. г! Дакле, врло лепо (тј. „еуропејски“) спакована још једна подвала „шизматичким Власима“ коју тадашњи њихов лидер, родом Сарајлија (са очеве стране подријетлом из Горе Црне), је само требло да верификује стављањем потписа на хартију.[2] Међутим, до оваквог билатерално-братског споразума о „опраштању повесних дугова“ није дошло из једног једноставног разлога јер такав споразум не би био и формално-правно судски верификован од стране неког наводно надлежног светског суда па је стога судска процедура изгурана до краја почетком текуће 2015- г. када је тзв. Међународни суд правде у Хагу и званичном судском пресудом у стилу краља Соломона пресудио да фактички између Хрватске и Србије и Хрвата и Срба 1990-тих није било ништа. Наравно, овде се поставља питање ко је остао више оштећенији оваквом судском пресудом.

Наиме, хрватска страна никада није ни могла нити ће и моћи да докаже никакву „агресију“ Србије на Липу њину у деведесетим пред неким иоле поштеним међународним судом правде из најмање три довољна разлога:

  • Као прво, борбе на подручју Велике Титове Кроације између тзв. ЈНА и разноразних легализованих хрватских (нео)усташких формација су се водиле у периоду док Хрватска није била призната као независна држава нити од САД, нити од ЕУ, а што је најбитније не од ОУН. Дакле, оружани сукоб на релацији ЈНА−ЗНГ је био унутрашња ствар независне и суверене СФРЈ, чланице ОУН.
  • Као друго, када су ОУН, ЕУ и САД (у јануару 1992. г. и након тога) признале независност Брозове Велике Хрватске „србо-четничке“ ЈНА формације су се и повукле са њене територије према свим међународним прописима. Наравно, овде се поставља и суштинско питање какве везе ЈНА има са Србијом и Србима уколико се зна да је највиши командни кадар ЈНА из 1991. г.−1992. г. био несрпски укључујући пре свега главнокомандујућег генерала Хрвата југословенске провениенције – Вељка Кадијевића.[3]
  • Као треће, ниједна права демократска држава неможе да призна независност Хрватске у њеним титоистичким границама јер их је скројио антидемократски диктатор и његов једнопартијски режим, нити може да призна такву Хрватску у којој су неонацисти на власти без обзира што су изабрани формално на слободним изборима што је својевремено био случај и са Хитлером и његовим NSDAP-ом.

С друге стране, Срби и Србија оваквим пресудама међународних судова треба да се одрекну, пре свега, реалне надокнаде за хрватско-бошњачки Magnum Crimen над Србима из периода Другог светског рата који је у досадашњој светској повесници остао уникатан по нивоу (разини) испољеног варварства, садизма и кољачких („србосјек“) техника и технологија, а што се апсолутно да лако доказати било ком непристрасном суду правде обзиром да још увек постоје необориви архивски материјали и искази преживелих сведока. Међутим, Србија и србијански Срби би се на основу овако скројеног плана „повијесног измирења“ морали одрећи и тражења ратне одштете од Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине за покоље цивилног становништва, пљачку и уништавање материјалних добара у Србији за време словеначко-хрватско-херцегбосанске агресије и окупације из времена Првог светског рата у аустроугарским униформама.[4] Што се тиче етничког чишћења Липе њине у оквиру усташке војно-редарствене операције „Олуја“ из коловоза 1995. г. није потребно чак ни излазити са доказима пред судску пороту обзиром да модерни судови користе интернет, а на интернету постоји једна страница која се зове Youtube (а има и других).[5]

Дакле, према замисли креатора новог светског поретка након Хладног рата, још једном, и по могућству дефинитивно, треба Србе превести жедне преко воде што се треба и верификовати билатералним хрватско-српским прихватањем најновије пресуде Међународног суда у Хагу поводом горе споменутих тужби а којом се верификују етнички очишћене границе Велике Геноцидне Хрватске (у перспективи све до Дрине, Скадра и Тисе преко Земуна).[6] Док се на хрватској страни већ најмање три деценије води отворена јавна кампања против Срба као општем колективном повесном злу за хрватски национ (сплитски градоначелник Жељко Керум је само једна кап у Јадранском мору исто као и градоначелник Загреба Бандић) и тиме свесно и плански оправдава геноцидно етничко чишћење Липе њине од Срба у 20.-ом столећу (Хрватска је, иначе, поред Албаније данас етнички најхомогенија европска држава) дотле се на српској страни, а у духу одлука Другог зас(иј)едања АВНОЈ-а, прећуткује права страна хрватско-српских односа у новијој јужнословенској повесници. Зашто се Србија, иначе (на жалост) једина међународно призната држава српског народа, још увек није курталисала авнојевског духа „братства и јединства“ је управо стога што њом и даље владају авнојевски депутати из Бихаћа и Јајца заједно са својим бенефицираним потомцима.

4.Ustase3

У намери да се конструктивно допринесе пребијању хрватско-српских повесних рачуна за неко ново заседање неког новог Међународног суда правде доносимо један документ који може да помогне у склапању слагалице хрватско-српских повесних односа. Ради се о италијанском документу, тј. писму италијанског генерала Александра Лузана дучеу Италије – Бениту Мусолинију као очевица, а које је штампано у преводу на српски језик у књизи: Милослава Самарџића:[7]

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Етнички чисто српско село Пребиловци, са популацијом од 1000 житеља по последњем попису становника Краљевине Југославије пред Други светски рат, се иначе налази у близини Чапљине у Херцеговини, а горе споменути масакр се догодио у ноћи 4. августа 1941. г. Према неким изворима масакр је преживело не 300 већ само 174 мештана из самог села Пребиловаца. О масакру поред наведеног писма италијанског генерала сведоче и 44 преживела Пребиловчана који су након рушења Голубинске јаме у коју су живи бачени успели да из ње изађу.

magnum_crimen_book_web

На крају бисмо изнели мишљење да услед недовољне стручне компетентности није на нама да судимо да ли су сви Хрвати усташе-кољачи, али се зна да су све усташе били (и данас јесу) Хрвати и тзв. „хрватско цвијеће“ у периоду Другог светског рата – чињеница коју би нека неавнојевска „Комисија за пребијање хрватско-српских повесних рачуна“ требала такође да узме у обзир.[8] Сматрамо исто тако да је дошло крајње време да (разтитоисана) држава Србија званично покрене и судски спор пред неким неутралним Међународним судом правде против државе Хрватске (као јединог легитимног представника хрватског национа) за злочине етноцидног карактера почињене над српским становништвом (србоцид) у НДХ/ГДХ од стране Хрвата и њиховог муслиманског цвијећа, као и за окупацију и терор у Србији за време Првог светског рата. Без сравњивања свих повесних рачуна немогућ је и искрени суживот у оквирима нове Југославије – Европске Уније (уколико уопште бар Србија и треба да улази), а како званична Хрватска тако и званична Србија желе њено чланство (о расписивању општенационалног референдума за чланарину у ЕУ пре подношења званичне кандидатуре неком другом приликом) неопходно је да се пре учлањивања у ЕуроТитославију подвуче коначна црта на хрватско-српске повесне односе. У сваком случају, полазна тачка у сравњивању повесних рачуна између Хрватске и Србије, тј. Хрвата и Србије мора да буде година 1914. – када су Хрватска и Хрвати са једне стране (праћени босанскохерцеговачким муслиманима и крањским Словенцима) и Србија са друге први пут у читавој балканској повести дошли у директан физички контакт хрватском агресијом на Србију и покољима њеног цивилног становништва о чему постоји неоспорна документација ако од никога другог онда бар од Швајцарца Арчибалда Рајса.

2015-03-12

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015


НАПОМЕНЕ

[1] О проширењу Европске Уније на источне земље Старог Континента, као и о фактору „мира и сигурности“ у контексту „продора на Исток“ Европске Уније, видети у: Atsuko Higashino, “For the Sake of ‘Peace and Security’?: The Role of Security in the European Union Enlargement Eastwards”, Cooperation and Conflict, Vol, 39 (4), 2004, pp. 347−368; John Agnew, “How Many Europes?: The European Union, Eastward Enlargement and Uneven Development”, European Urban and Regional Studies, Vol. 8 (1), 2001, pp. 29−38; Mustafa Türkes, Göksu Gökgöz, “The European Union’s Strategy towards the Western Balkans: Exclusion or Integration?”, East European Politics & Societies, Vol. 20 (4), 2006, pp. 659−690; Georg Vobruba, Maurizio Bach, Martin Rhodes, Julia Szalai, “Debate on the enlargement of the European Union: The enlargement crisis of the European Union: limits of the dialectics of integration and expansion”, Journal of European Social Policy, Vol. 13 (1), 2003, pp. 35−62.

[2] Што се тиче једног сегмента спорења Хрвата и Срба у повесном пресеку – земље, видети студију: Др Лазо М. Костић, Спорне територије Срба и Хрвата. Досије, Београд: Графички атеље „Дерета“, 1990.

[3] Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (19902000), knjiga prva, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 248.

[4] Видети, на пример, фотографију из 1915. г. на којој окупаторски војници „прекодринци“ у аустроугарским униформама вешају српске цивиле у Крушевцу: Владимир Ћоровић, Наше победе, Београд: Култура, 1990, стр. 81 (репринт издање из 1929. г.). Друга каплара Јосипа Броза Тита из хрватског Загорја као егзекутора на овој и другим фотографијама за сада нема, али постоји једна његова фотографија на положају са пушком у рукама из 1914. г. негде у Западној Србији. Ова фотографија се може видети у: Владислав Б. Сотировић, На одру титографије: Збирка деветнаест чланака, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012, стр. 9. Броз је од цара Фрање Јосифа за своје ратовање у Србији у злогласној 42.-ој „Вражјој дивизији“ (у 45.-ом „Домобранском пуку“) 1914. −1915. г. добио два ордена за храброст. Иначе, ова 42. „Вражја дивизија“ је била фактички прва усташка дивизија у којој су се калиле будуће Павелићеве и Брозове усташе.

[5] Овде је апсолутно небитно то што су се врло вероватно Туђман и Милошевић још 1991. г. (у Карађорђеву) договорили о организованом пресељењу Срба Крајишника из титоистичке Хрватске у титоистичку Србију што је у техничком смислу реализовано у оквиру операције под шифром „Олуја“ јер ни један ни други нису добили по том питању никаква овлашћења од стране становништва које се има преселити, нити од стране аутохтоног становништва нове отаџбине у коју треба да се преселе, нити су били њихови легални и легитимни представници који имају право да склопе споразум такве врсте о насилном премештању становништва.

[6] О политици Хрватске и хрватској политици са хрватске тачке гледишта од 1895. г. до после Другог светског рата видети у: Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike. Povodom Mačekove autobiografije, Buenos Aires: Knjižnica hrvatske revije, 1960. Ова књига је вредна спомена с тога што се у њој на један перфидан начин верификује хрватски геноцид над Србима у ГДХ и то под моралним плаштом борбе против „четника“: „Ustaški pokret je trebao Srbima pokazati, da i Hrvati znadu rukovati s oružjem kao i oni, i da na četničke zulume znadu odgovoriti ustaškim protumjerama“ (Ibid., str. 90).

[7] Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006, стр. 140−141.

[8] Као допринос стварању што потпуније слике о Хрватима као народу видети: Антихрватски комитет у Београду (приређивач), Сачувај нас Боже куге и Хрвата!. Практикум о Хрватима. Хрвати у својим и туђим очима, Загреб: 2010; Велиша Раичевић – Псуњски, Хрвати у светлу историјске истине, Книн: Графостил, 2012.

Brexit 1

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
NATO može slobodno da gazi Srbijom
Vojnici NATO ubuduće bi trebalo da imaju slobodan tranzit kroz Srbiju, da koriste srpsku vojnu infrastrukturu i budu „zaštićeni“ posebnim statusom dok borave na teritoriji Srbije, pišu „Večernje novosti“. Ovo je samo jedna od stavki koje se Srbija obavezala Individualnim partnerskim akcionim planom /IPAP/, čije su stupanje na snagu prije dva dana u Briselu ozvaničili ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministar odbrane Bratislav Gašić. Plan IPAP podrazumijeva i potpisivanje takozvanog SOFA sporazuma, koji Srbija već ima sa SAD i sa članicama NATO, kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike NATO dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima. Srbija se obavezala i da Regionalni centar za obuku „Jug“ kod Bujanovca bude otvoren za sve zemlje članice Partnerstva za mir i NATO, da postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa EU, uništava viškove naoružanja. Posebno je zanimljiva obavezna stavka o saradnji sa NATO na polju ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Пре тачно месец дана, 14. маја (2015. г.), суд је рехабилитовао Дражу Михаиловића. „Руска реч“ објављује текст који смо опубликовали у последњем броју Недељника, где сада редовно (сваког првог четвртка у месецу) издајемо наш додатак под називом „Р Магазин“. У тексту руски експерти-балканолози говоре о ставу Русије према четничком покрету Драже Михаиловића и његовој рехабилитацији. Фотографија: pogledi.rs Четнички покрет Драже Михајловића у светлу руске науке пише Вјачеслав Чарски, извршни уредник европских редакција RBTH Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто је Винстон Черчил мрзео Србе?
Један енглески новинар, дописник из Бурског рата, изазван писањем београдских новина, објавио је увредљив текст о Србима. Лондон је и у оно време био далеко од Београда, и све би остало на празној претњи, да случај није удесио да Енглез послом крене у Истанбул „Оријент експресом“. Од 1899. до 1902. године Енглеска је на југу Африке водила рат са Бурима, потомцима холандских и француских досељеника. Симпатије Србије биле су на страни Бура, који су ем били на својој земљи, ем слабији. За њих се навијало у кафанама и у новинским коментарима, а на Енглеску је бацано дрвље и камење. Један енглески новинар, дописник из Бурског рата, изазван писањем београдских новина, објавио је увредљив текст о Србима. Војин Танкосић, тада млади официр, зарекао се да ће енглеског новинара због тог текста кад-тад ишамарати. Лондон је и у оно време био далеко од Београда, и све би остало на празној претњи, да случај није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Источна Босна 1942. г.: Руковање Брозовог партизана са усташом Анта Павелића. Типичан доказ о круцијалној, систематској, свеобухватној и планској колаборацији два Хрвата и њихових војски на просторима усташке Неовисне Државе Хрватске у току читавог Другог светског рата. Сарадња се односила искључиво против Југословенске Војске у Отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
НЕ TУГУЈ СРБИЈО
NATO može slobodno da gazi Srbijom
За злочин… казна!
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Први део Истина “Стрељања Историје”
Беч не признаје злочине у Србији
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Зашто је Винстон Черчил мрзео Србе?
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
О злочинима комуниста над Србима
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Share

Comments are closed.