Победа која је задивила свет

Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника.

„Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка.

Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра до 15. децембра 1914. и данас се изучава на многим војним академијама, јер представља јединствен пример у историји ратовања да једна војска, која је већ била „виђена” за капитулацију извршни прегруписавање и напад, противника потуче „до ногу” и потом га, за само десет дана протера са своје територије.

Како је до тога дошло? Аустроугарске трупе су, после двомесечне битке на Дрини у којој је српска војска била натерана на повлачење, 16. новембра у западној Србији започеле велику офанзиву. На фронту, чија је дужина износила око 200 километара у офанзиву је кренуло око 400.000 одморних и добро наоружаних аустроугарских војника, распоређених у Пету и Шесту армију, као и групе „Шњарић” и „Хаусер”. Циљ офанзиве, којом је командовао генерал Оскар Поћорек био је једноставан – да се Србија војно порази, окупира и потом, као држава заувек уклони са карте Европе.

Насупрот њима налазила се, већ уморна и претходним биткама прилично проређена српска војска – око 270.000 војника, распоређених у Прву, Другу и Трећу армију, Ужичку војску, Обреновачки одред и трупе одбране Београда. Главни удар примила је Прва армија на чије је чело, уочи битке уместо рањеног Петра Бојовића дошао, немирни духом, често оспоравани и из политичких разлога већ неколико пута пензионисани генерал Живојин Мишић.

Битка је имала три фазе. У првој, која је трајала од 16. до 28. новембра српска војска била је у дефанзиви и константном повлачењу, прво на леву обалу Колубаре и Љига, а потом, после напуштања Ваљева на позиције око Горњег Милановца. Са тих позиција је 29. новембра извршено ново повлачење чиме је започела друга фаза битке. Прва армија, одлуком генерала Мишића повучена је на линију Липе – Трипавац – Мрамор – Главица – лева обала Дичице, односно знатно западније него што је то од њега Врховна команда, у првом тренутку тражила.

То је војсци омогућило да се два дана одмори и припреми за напад, а фронт је скраћен за око 40 километара. Осим тога, коначно је стигла и дуго очекивана артиљеријска муниција, која је претходно морала да се, на брзину скраћује, јер је набављена била за 2,5 милиметара дужа од оне коју су српски топови до тада користили. Као посебна подршка на фронт је пристигла и последња резерва – 1300 каплара, коју је чинио цвет српске младости и интелигенције.

Трећа фаза – свеопшта контраофанзива започела је у зору 3. децембра. Генерал Мишић је дан раније војсци дао следећу заповест: „Чим непријатељ окрене леђа треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га треба енергичније јурити, обасипајући му редове ватром. Решио сам да сутра рано предузмем напад целом армијом. У овом смислу обавестите сву господу официре и војнике. Стрпљењу, ваљда треба да једном буде крај.”

Огромни су били и губици са обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника

И војници су послушали свог команданта. Док су аустроугарске трупе 2. децембра победоносно ушле у без борбе предати Београд и док су новине по Европи јављале да је Србије пред капитулацијом почела је офанзива наше војске. Прва армија је, до 5. децембра овладала свим значајнијим висовима Сувобора и Маљена, што јој је омогућило даље напредовање. Нису заостајале ни остале армије, тако да су све јединице аустроугарске војске биле принуђене на потпуно повлачење. За само 10 дана они су напустили положаје у западној Србији, па се већ 12. децембра највећи део аустроугарских војника код Обреновца, преко Саве „евакуисао” из Србије. У престолни Београд српска војска ушла је 15. децембра. На њеном челу налазио се стари краљ Петар, о чему је „Политика” од 21. децембра известила: „После очајне борбе на Железнику и Жаркову и после смрти Јелачићеве регименте на Торлаку краљ Петар ушао је у Београду у уторак 2. децембра у 9.40 часова пре подне. По варошким улицама још је трајала борба, мала прва коњичка патрола још је разгонила буљуке аустријских војника, када се одједном појавио краљ на аутомобилу носећи слободу своме Београду.”

Тако је ослобођењем Београда, победом српске војске завршена Колубарска битка, као и целокупно војевање на балканском ратишту 1914. године. Српска врховна команда, са поносом је могла поручити: „На територији краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник.”

Током Колубарске битке српска војска заробила је 323 официра, 42.215 подофицира и војника, 43 заставе, 142 артиљеријска оруђа, два авиона, као и више од 60.000 пушака.

Огромни су били и губици на обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника.

Због извојеване победе у Србији се осећао понос. Свуда се величала војска, њена упорност и издржљивост нашег народа који је победио много јачег непријатеља. Све више се почело говорити и о уједињењу српског и осталих јужнословенских народа, а веровало се да Аустроугарска више неће имати снаге да нас, у скорије време нападне и угрози. Тако је „Политикин” уводник од 21. децембра завршен следећим речима: „Без ичије помоћи, снагом својих мишица и чистотом своје праведне ствари Србија је извршила једно велико, натчовечанско дело. Она је спасла себе саму, спасла је свој народ и поставила је чврст темељ за народно ослобођење и уједињење коме више не може бити никакве бране.”

Крај Колубарске битке није био и крај великих искушења и жртава. Још битка није била ни честито завршена, а појавила се нова опасност – епидемија тифуса која је, у зиму и пролеће 1915. однела више жртава него Церска и Колубарска битка заједно, а јесен те године донела је нова искушења и страдања. Колубарска битка остала је темељ на којем су, после много одрицања и жртава грађени нови успеси и победе.

Унапређење генерала Мишића

Више пута пензионисан и оспораван, генерал Мишић није увек био у милости политичара и државника. Али, војничку вештину и врлине није му нико могао оспорити. Зато је, одмах по завршетку Колубарске битке унапређен у чин војводе и то од, њему не увек наклоњеног регента Александра Карађорђевића. У телеграму регента Александра, који је пренела и „Политика”, између осталог се каже: „Команданту Прве армије, господину војводи Живојину Мишићу! Са свим официрима, подофицирима и војницима, мојим дичним јунацима Прве армије примите моју топлу захвалност за искрене честитке и жеље које сте ми упутили о мом рођендану. У исто време желећи да вам дам највишег доказа колико ценим ваш рад лично и заслуге Прве армије у нашој офанзиви драго ми је саопштити вам да вас на данашњи дан производим у чин војводе.”

Како је страдала „Политика”

Током аустроугарске окупације Београда „Политика” није излазила, а после ослобођења требало је да прође готово недељу дана па да лист, на задовољство његових читалаца жељних вести и информација поново буде покренут. Разлог томе лежи у чињеници да је, током боравка Аустроугара редакција листа била готово уништена. О томе је „Политика” детаљно обавестила читаоце, у тексту у којем се, поред осталог каже: „Пуна четири дана требало је, па да се у просторијама ’Политике’ поправи, почисти и уреди оно што су Аустријанци починили. Слагачко одељење је цело урнисано, тако да смо сва слова морали бацити и уредити нову слагачницу. Све фиоке, сви ормани, сви писаћи столови су обијени и разваљени. Штампарска боја је расута, а флаше мастила разбијене су о беле хартије. Насред администрацијске собе ложена је ватра, али срећом до пожара ипак није дошло…” Тако су, још пре сто година страдали „неподобни” медији, а аустроугарске власти су, приликом повлачења поред већег броја Београђана, у заробљеништво повеле и четири „Политикина” радника – три типографа и једног машинисту.

Јован Гајић

14. децембар 2014. г.

Извор: http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=69856&catnovosti=5&Pobeda-koja-je-zadivila-svet#.VJq5Pv9WB58

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Обама: САД учествовале у пучу у Украјини
Овом веома непопуларном изјавом, амерички председник је признао одговорност за све што се догодило, каже за Спутњик виши научни сарадник у Институту за међународну политику Драган Петровић. Амерички председник Барак Обама изјавио је да су Сједињене Америчке Државе учествовале у пучу и транзицији власти у Украјини од фебруара 2014. године после чега је успостављена прозападно оријентисана влада. "Онда је Путин донео одлуку о Криму и Украјини — не због неке посебне стратегије, већ на првом месту зато што се нашао између протеста на Мајдану и бекства тадашњег председника Виктора Јануковича, пошто смо ми посредовали у споразуму о транзицији власти у Украјини“, објаснио је амерички председник. Обама је рекао да ће САД наставити да делују "на два колосека", вршећи притисак на председника Русије Владимира Путина и помажући Украјини, али је Путину послао поруку да су дипломатска решења и даље на располагању. Сарадник Института за међународну политику Драган Петровић каже за Спутњик да је Обамина изјава признање одговорности за све што се догодило у Украјини. „Потпуно је јасно да су Сједињене Америчке Државе биле те које су стајале иза тог пуча, а да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1] Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Путна мрежа Општине Топола са селом Овсиштем
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Стравични злочини комуниста у Србији
Да ли су комунисти помагали усташама?
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Други део Истина “Стрељања Историје”
Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Šiptarska politika krvi i tla
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Фукара: Колекција фотографија
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Обама: САД учествовале у пучу у Украјини
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Да се Власи не досете
Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Share