Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati

Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g.

Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i njeni „Hrvati“ bolje razumeli.

Konstantno se i jako dugo potura leksički netačna formulacija da prisvojni pridev od imenice „Hrvatska“ glasi „hrvatski“ što će automatski reći da su u ovom našem spornom slučaju svi građani Hrvatske stvarno nekakvi Hrvati. Međutim, još je Vuk Stefanović Karadžić koristio ispravnu leksemu „hrvaćanski“ za sve što dolazi iz Hrvatske, tako da je ispravnije reći da su Hrvati i Srbi (i svi ostali iz Hrvatske) Hrvaćani, a ne Hrvati. Tako i dotična novoizabrana predsednica Hrvatske u etnoleksičkom smislu reči može da bude samo „hrvaćanska“ predsednica, a ne hrvatska jer između ostalog ona nije predsednica svih Hrvata već samo građana Republike Hrvatske – „Hrvaćana“. To se isto odnosi i na predsednika Republike Srbije koji nije nikakav srpski predsednik već „srbijanski“ (zloupotreba ovog termina u ideološko-političke svrhe od strane srbomrzaca ovom prilikom ćemo ostaviti po strani).

Na žalost, zloupotreba i namerna upotreba termina „hrvatski“ za sve što je u Hrvatskoj ili dolazi iz Hrvatske je uveliko uzela maha i u sinhronijskom i u dijahronijskom preseku tako da se posledice mogu jasno uočiti i to naročito na primeru baš Srba koji su primenom ovakve asimilatorske politike na prostorima Hrvatske uveliko kroatizirani a taj proces traje i danas. Odlično je poznat primer žumberačkih pravoslavnih Srba koji su prvo pounijaćeni, zatim pokatoličeni i konačno kroatizirani. To je hipotetički vrlo verovatno slučaj i sa dotičnom predsednicom Grabar jer npr. u Centralnoj Šumadiji kod Topole u selu Ovsištu iznad reke Jasenice postoji toponim Grabar a na ovim prostorima Hrvata nikada nije bilo.

Međutim, ovde se postavlja i jedno drugo pitanje – a šta je to Hrvatska? Poznato je da u regionalno-povesnom smislu samo jedan deo današnje Republike Hrvatske može da bude tako i nazivan ali ne i čitava njena državna teritorija. Drugim rečima, povesni istočnici jasno odvajaju npr. Dalmaciju, Slavoniju, Sr(ij)em, Baranju, Istru ili Dubrovnik od Hrvatske koja se svodi na širu okolinu Zagreba i Karlovca. Poznato je takođe i da npr. Istra i Dubrovnik nikada do “maršala” Josipa Broza (ako ne računamo poglavnika Antu Pavelića) nisu bili ni u kakvom sastavu ikakve Hrvatske a u slučaju Dubrovnika, tj. Dubrovačke Republike je takođe dobro poznato da se njeno stanovništvo u etnolingvističkom smislu ogromnom većinom oduvek izjašnjavalo kao Srbi sve do Drugog svetskog rata. Međutim, uporedo sa kroatizacijom pravoslavnih i katoličkih Srba zapadno od Drine tekao je i proces širenja imena “Hrvatska” na sve one južnoslovenske oblasti koje su na ovaj ili onaj način nekako dospele pod administrativnu upravu Zagreba.

Ipak, na ovom mestu je krucijalno pitanje koje je pokrenula predsednica Grabar da li su hrvaćanski Srbi Hrvati ili ne, tj. šire gledano tko su uopće Hrvati a tko Srbi? Danas je u naučnoj oblasti zvanoj slavistika (opšta nauka o Slovenima) prisutno nekoliko oprečnih hipoteza o poreklu kako Srba tako i Hrvata.

Ovde bismo se zadržali samo na nekoliko autoritativnih mišljenja o podrijetlu Hrvata/Hrbata a koja se sistematski iz političkih razloga marginalizuju od strane pravaško-tuđmanološke kroatistike (opće znanstvo o Hrvatima) ali i od strane postpetooktobarske europoltronske srbistike (opšta nauka o Srbima).

Čuveni filolog Pavel Jozef Šafarik je tvrdio da reč Hrvat znači brđanina, goranina, odnosno planinca, a u etnografskom smislu znači jedno od srpskih plemena. I u češkoj hronici viteza Dalimila, pisanoj pre više od 700 godina se doslovno kaže da u srpskom jeziku i narodu postoji jedna zemlja koja se zove Hrvati. Da su Hrvati u stvari etnolingvistički Srbi potvrđuje i hrvatski povijesničar V. Kljajić u svom delu Seoba Hrvata pišući da se jedan deo Srba nazivao Goranima ili Hrvatima. Nemac Difenbah u svom delu Völkerkunde Europas je izričit tvrdeći da po jeziku i poreklu pripadaju srpskom narodu plemena Hrvata i Slovenaca, koji su se podvojili narečjem i političkom geografijom.

Isto mišljenje su sa Difenbahom delili i Nemci Laufer, Manes, Majkener, Biderman, Dimler i Engel. Francuski pisac Kamilo Drajfus doslovno veli da Austrija ima pod sobom Hrvate, koji su jezikom i poreklom Srbi. Isto tako veliki ruski istoričar Nikola Durnovo kaže da milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate. U Ruskom straniku opisujući grad Zagreb nazvao ga je prestonicom pokatoličenog Srpstva. U varšavskom dnevniku ruskog generala Gurka iz 1880. g. piše da Rusija nikada neće pristati na istorijsko nasilje, da se stvori, odvojeno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatoličeni narod. Sve u svemu, što se tiče porekla Hrvata, gore navedeni autori su smatrali, manje više, da se ime Horvat, Hrvat ili Harvat pojavljuje po prvi put u VI.-om stoleću naše ere i prvobitno se to ime izgovaralo Hrbat/Hrbati i nije označavalo poseban narod, već su se Hrbatima nazivali oni Srbi koji su stanovali po planinskim hrbatima ili grebenima. Po tim planinskim Srbima – Hrbatima su i Karpati dobili ime, gde su oni živeli i gde im je bila prvobitna postojbina.
Najveći hrvatski povijesničar 19. stoljeća je bio dr. Franjo Rački. Rođen je u Fužinama 25. XII 1828. g. a umro u Zagrebu 13. II 1894. g. Evo šta on piše o poreklu Hrvata u svom čuvenom delu Povijest Slavena, na stanicama 6 i 7:

“U početku nazivahu se Slaveni domaćim imenom SRBI, to jest rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali ih Vendima ili Vindima. Pod tim imenom zovu Slovene i Grci i Rimljani još od 7 stoljeća pre Hrista. Širenjem Rimskog Carstva, Rimljani dobivahu tačnije podatke o Vendima to jest Srbima, a kad je uništena stara Rimska država, nestade starog domaćeg imena SRB, kao obćenita svemu rodu, te se ono zadrža kod Polabskih i Južnih Srba”.

Sve ovo [kao i mnogi drugi autentični povesni istočnici] dokazuje i pokazuje da su Srbi najstariji narod od svih Slovena i da je ime Srbin hiljade godina starije od imena Sloven. Ime Srbin citiraju povijesničari na hiljade godina pre Hrista, a ime Sloven je postalo tek u V veku posle Hrista.

Ovo tvrđenje Hrvata F. Račkog potvrđuju i drugi znanstvenici. Čuveni čehoslovački povijesničar, Jan Dobrovski takođe tvrdi da su se svi Sloveni pre seoba nazivali grupnim imenom SRBI. Ruski naučnik Veltman je decidan da je u drevnim vremenima ime SRBIN bilo zajedničko svim Slovenima. Nemački etnograf Zering kaže da je prvo opšte ime svih Slovena bilo SERBLI, što znači ujedinjeni.

Za nas je ovde veoma bitna već spomenuta Dalimilova hronika (verovatno XIII vek), koja je najstarija češka hronika, a iz koje se može videti sledeće:

1.Da su Evropljani (Česi) jezik drevne Hrvatske nazivali SRPSKIM; i
2. Da su Česi dobili ime po nekom Čehu koji je živeo u toj Hrvatskoj.

U hronici doslovno stoji:

“O počátcě jazyka českého
V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.”

(“U srpskom jeziku postoji zemlja kojoj je ime Hrvatska”)

“V tej zemi bieše Lech,
jemuž jmě bieše Čech.”

karta-hrvati

Krucijalno pitanje na ovom mestu jglasi: zašto u Hrvatskoj i od Hrvata niko ne pominje ovu najstariju češku hroniku u kojoj se i oni sami pominju? Tj. šta nedostaje ovoj hronici da nebude korišćena kao jedan od najautentičnijih povesnih istočnika od strane slavista? Međutim, u suštini hronici nedostaje ništa jer je kao i svaka druga autentična hronika svoga doba povesni istočnih prvog reda. Problem je dakle u nečemu drugom, a to drugo nema nikakve veze sa znanstvom već sa politikom.

Za Hrvate bi ova hronika bila korisna u etnopolitičkom smislu jer po njoj bi Česi bili ustvari stari Hrvati, međutim ni to nije dovoljno iz jednog jedinog ali krucijalnog razloga zbog koga se i mnogi drugi slični autentični povesni istočnici jednostavno rečeno ignorišu. A razlog, tj. problem, je taj što SU SVI SLOVENI NEKADA SVOJ JEZIK ZVALI SRPSKIM I ŠTO SE U DALIMILOVOJ HRONICI POMINJE DA SU TI NARODI (SRBI) STANOVALI POD SRPSKIM IMENOM U VAVILONU!

Od izutetne je važnosti napomenuti notornu činjenicu sa su vodeći slavisti s kraja XVIII i prve polovine i sredine XIX veka, Pawel Josef Šafařik, Josef Dobrovský (“Oci slavistike”), Jernej Kopitar i Franc Miklošič (nijedan nije Srbin u današnjem smislu etnonacionalne identifikacije) tvrdili da je izvorni govorni jezik Slovenaca bio kajkavski dijalekt, Hrvata čakavski (i kasnije delom kajkavski kao posledica kroatizacije kajkavskih Slovenaca) a Srba (i samo Srba) štokavski.

Ovakvo mišljenje je izneo, na primer, P. J. Šafařik (1795. g.-1861. g.) u svom delu Slowansky nàrodopis, Praha, 1955. (prvo izdanje 1842. g.), stranice 146−159. U ovom delu je Šafařik nazvao jezik kojim se govorilo u Dalmaciji “srpski jezik”. Ovakav Šafařikov stav je bio žestoko kritikovan od strane Vjekoslava Babukića (1842. g.), jednog od najeminentnijih vođa hrvatskog Ilirskog pokreta (koji se zalagao za stvaranje Velike Hrvatske), koji je nazivao jezik stanovnika Hrvatske i Dalmacije “horvatski”. Na taj način su pioniri slovenske filologije kajkavski dijalekt (pravilnije rečeno narečje) pripisali etničkim Slovencima dok je etničkim Hrvatima ostao čakavski dijalekt kao izvorni i delom kajkavski kao posledica kroatizacije Slovenaca.

Nemački filolog A. Leskien je decidno tvrdio 1914. g. da je jedino čakavski dijalekt izvorni hrvatski jezik, dok srpski lingvista Pavle Ivić (1990. g.) tvrdi da se hrvatsko ime među kajkavcima raširilo tek od druge polovine XVII veka. Tako je etnička teritorija hrvatskog naroda svedena od strane prvih specijalista za slovensku filologiju na prostor govornog čakavskog dijalekta što će reći na teritoriju Istre, severozapadni deo istočne obale Jadranskog mora i ostrva u severnom Jadranu.

P. J. Šafařik je shodno ovakvom stavu tvrdio da je pravih Hrvata bilo samo 801,000, pravih Slovenaca 1,151,000 a pravih Srba 5,294,000. Ovi poslednji su se delili na 2,880,000 pravoslavaca, 1,864,000 rimo-katolika i 550,000 muslimana. Prema njegovoj statistici iznetoj u knizi Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Pešta, 1826. g.), Srba, tj. štokavaca, “grko-pravoslavaca” je bilo: “a) Bugara 575.000, b) Srbijanskih Srba i Srba u Ugarskoj 1,150,000, c) Bosanaca 250,000, d) Crnogoraca 60,000, e) Slavonaca 247,000, i Hrvata (Srba u Hrvatskoj) 174,000″. Rimo-katoličkih i pounijaćenih Srba je bilo prema istoj statistici: “Lužičkih Srba 50,000″, dok je “protestantskih” Srba bilo: “Lužičkih Srba” 150,000. Šafařik je na istom mestu izveo zaključak na osnovu govornog jezika mesnog stanovništva da u “srpsko stablo” spadaju: Bugari, Srbi (tj. Srbijanci), Bosanci, Crnogorci, Slavonci i Dalmatinci. Tako je prema njemu (1826. g.) bilo nešto više od 3,000,000 onih koji su govorili štokavskim dijalektom, tj. etničkih Srba. Srpsko jezičko narečje se delilo prema njemu na dve podvrste: a) bugarsku, i b) srpsku, dalmatinsku, bosansku itd; hrvatsko narečje je bilo jedinstveno dok se slovenačko ili vindsko narečje delilo na a) gornjokranjsku, i b) donjokranjsku podvrstu.

Treba istaći i to da je Šafařik u svojoj knjizi Geschichte… sve Slovene podelio na “jugoistočne” i “severozapadne”. U prvu grupu su spadali Rusi, Srbi i Hrvati, a u drugu Slovenci (Wends), Česi, Slovaci, Poljaci i Sorabi (Lužički Srbi). Tako je on kao što smo videli u toj knjizi pod Srbima podrazumevao Bugare, mađarske Srbe, otomanske Srbe, Bosance, Crnogorce, Slavonce i konačno Dalmatince. Međutim, u svom delu Slowansky nàrodopis iz 1842. g. on više ne uključuje Bugare u Srbe smatrajući ih posebnom granom Južnih Slovena polazeći od toga da Bugari ne govore štokavskim dijalektom. Šafařik je ovom prilikom čakavske pesme naveo kao primer pesama na hrvatskom jeziku ali ne i one pesme pisane i pevane na štokavskom ili kajkavskom.

Na kraju se može konstatovati da su možda Srbi iz Hrvatske Hrvati kako to tvrdi ne samo novoizabrana predsednica Lipe njine (autor državne himne današnje Hrvatske je Srbin) već i čitava starčevićansko-tuđmanovska etnopatologija ali samo u politikantskom smislu reči dok u znanstvenom Hrvati mogu da budu samo etnolingvistički Srbi, ako ne svi onda sigurno štokavski a njih je najmanje čitave četiri petine od svih “Hrvata” koji se kao takvi danas deklarišu. Ako ništa drugo, a ono po etnografskoj karti iz 1862. g. štampanoj u Parizu (ne u Beogradu) na kojoj su “jasno i glasno” svi Južni Sloveni označeni kao etnolingvistički Srbi “na pravdi Boga” i znanstva.

2. Sotirovic 2013

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам:  За кога су се борили Брозови партизани?
Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“. И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca. Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže: „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Истина о Вражјој дивизији
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Да се Власи не досете
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
НЕ TУГУЈ СРБИЈО
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Фукара: Колекција фотографија
Рекордна бекства партизана
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација

Share

Comments are closed.