Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji

Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje.

Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, odnosno da je bila drugojačija? Odnosno, koliko je »general Slučaj» imao (i ima) udela u nama znanoj istoriji (kakvu nam predstavlja istoriografija). Ovde ćemo se pozabaviti trima slučajevima, koji su odredili istoriju prošlog veka. Dakle, šta bi bilo da nije bilo?

Prvi slučaj

Nemački kajzer Vilhelm II važio je za vladara koji nije simpatisao Slovene. Atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu dobro mu je poslužio da svoj animozitet prema Slovenima realizuje uvođenjem Nemačke u rat, kao podršku Austrougrskoj, koja je, sa svoje strane, imala nezavršene račune sa Srbijom, još od Aneksione krize 1908.-1909. g. Sama Austruogarska ne bi ušla u rat da prethodno nije bila dobila podršku od Nemačke, pre svega of cara Vilhelma II.

Sada ćemo da se vratimo malo unazad, na turneju čuvenog »letećeg cirkusa» proslavljenog Bufalo Bila, koji je u Nemačkoj davao specijalnu predstavu za cara Vilhema. Glavna atrakcia bila je čuvena «strelica» Oni Okli, čija se tačka sastojala u izbacivanju tompusa iz usta njenog muža, hicem iz puške. Međutim, dan pre zakazane predstave g-đa Okli se razbolela, ne ozbiljno, ali bilo je očigledno da je indisponirana. S druge strane, budući da je njena tačka bila glavna atrakcija, postavilo se pitanje njenog učešća. Sama Okli rešila je da izvede tačku, uprkos indisponiranosti, zbog prisustva Cara. Svi su strepeli dok je nišanila u tompus svoga muža, ona je opalila i na veliko olakšanje Bufalo Bila (i ostalih koji su znali da je indisponirana). Sada je Bufalo Bil napravio grešku i umesto da pošalje Oki u krevet, postavio je svoje uobičajeno pitanje: Da li neko hoće da stane na mesto žive mete? Na veliko zaprepašćenje publike, i još veću prestrvljenost osoblja, iz prvog reda ustao je Car i izašao na binu. Situacija je bila grozna, jer se carska ne poriče. Car je odbio nagovaranja da odustane i Okli je nanišanila na njegov tompus. Vladala je mrtva tišina i kada se čuo pucanj i tompus ispao iz carevih usta salom se čuo prvo uzdah olakšanja, pa zatim gromoglasan pljesak. Nemačka ima Cara!

Sada se postavlja pitanje: Kako bi izgledala istorija Evrope (i sveta) da je Okli umesto tompusa pogodila kajzerovu glavu? Znamo šta je Veliki Rat uradio Evropi (i svetu), a pogotovo Srbiji, koju je koštao četvrtinu stanovništva. Samo da je Oklijevoj zadrhtala ruka! (Gde je bio Perun tog časa?)

Drugi slučaj

Pošto nije imao zaposlenje, po raspuštanju poražene nemačke vojske, kaplar Adolf Hitler ostao je u kasarni, da bi ga angažovali kao agitatora. Nemačka je bila na kolenima, poražena, sa ogromnom ratnom otštetom na leđima. Politička scena bila je bure baruta, sa radničkim svakodnevnim demonstracijama, kojima su rukovodili socijalisti i Lenjinski komunisti, kojima je vođa Oktobarske kontrarevolucije planirao da osvoji vlast u Nemačkoj. S druge strane, askersko-pruski elementi, desničari, počeli su da organizuju svoj pokret, kojim je trebalo da suzbiju levičarske ambicije i sami uzmu vlast u anarhiji Vajmarske Republike. Tako na sceni deluju tri grupacije, socijalistička, boljševička i desničarsko-šovinistička. Lenjin, umesto da podrži najjaču opciju, socijalističku, huška boljševike na njih i levica ubrzo «odlazi pod led». Stari sistem, oličen u Vajmarskoj Republici pokušava da održi red i mir, ali gubi postepeno tlo pod nogama, pod silinom opšteg haosa.

Hitler preuzima NSDAP (Nacional-socijalističku Nemačku Radničku Partiju) 1921. g., i vodi intenzivnu kampanju protiv svih, a posebno države. Godine 1923. gubi strpljenje i 8. novembra izvodi tzv. “Pivnički Puč” u Minhenu. Organizuje demonstracije i pohod na zgradu Bavarskog Ministarstva Rata, koju planira da zauzme, a zatim i druge važne punktove u gradu. Na čelu povorke od 2.000 «braonkošulja», čvrsto zagrljeni, je red glavnih organizatora, među kojima je u sredini Adolf Hitler. Komandant žandramerije, postrojene ispred zdanja naređuje povorci da stane, ali ona ignoriše naređenje. Komandir naređuje paljbu i razleže se plotun na demonstrante. Hitlerov sused pada pogođen u grudi, i povlači sa sobom Hitlera, koji pada i iščašuje jedno rame. Pohod je propao, kao i čitav puč (poginulo je 16 «braonkošuljaša»), Hitler je zatvoren i osudjen na 5 godina zatvora, (odležao je samo jednu i to uz brdo piva), a njegova partija je raspuštena i zabranjena. Posle godinu dana «zatvora» izlazi sa prvom polovinom Mein Kampf-a, ponovo osniva stranku i 1933. g. obrazuje vladu, pošto je dobio 30% glasova (procenat sa kojim je naša politička javnost familijarna). Kako je to uspeo može se pročitati u Mein Kampf-u (ili se prisetiti kako je Šešelj ušao u Miloševićevu vladu).

Pitanje je sad: Kakva bi bila istorija Evrope i sveta, da je metak skrenuo samo tridesetak santimetara i usmrtio možda najnegativniju ličnost ljudske istorije? Drugi Svetski rat koštao je čovečanstvo samo u ljudskim žrtvama 55 miliona, od čega je samo Jugoslavija izgubila, posredno ili direktno, 1.700.000. Boljševički SSSR je iskoristio taj rat da dovede svoje ljude na vlast u Istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju, vlast koje će se ova osloboditi tek 45 godina posle rata (s tim što u Srbiji «skakavci još jedu naše godine»).

hitlerscar_1529350c

                                                                               Mercedes, Hitler i demos                                                                                   

Treći slučaj

Iznenadni (i dugo očekivani) napad Hitlera na SSSR (22. 06. 1941. g.) činio se svima kao «početak kraja» Adolfa Hitlera i njegove nacističke Nemačke). Zapadni savezanici, kao i levičarski sipatizeri sovjetskog režima, očekivali su da se rat završi za nekoliko nedelja, eventualno meseci. Jedini koji nisu tako mislilii bili su Hitler i Staljin. Obojica su znala da je Crvena Armija obezglavljena (zahvaljujući Hitleru i njegovim falsifikatima, koji su, između ostalog, likvidirali i vodećeg sovjetskog vojskovođu Tuhačevskog) i da još uvek nije spremna za «konačno rešenje Nemačkog Lebensrauma». Među sovjetskim eksponentima optimističku procenu imao je i Josip Broz i odmah je krenuo da ruši buržoasku državu Jugoslaviju, tim pre što je bila okupirana pa nije mogla da se adekvatno brani (Tito je, očigledno, imao pred očima Lenjinov udar u leđa carskoj Rusiji, izvođenjem tzv. Oktobarske revolucije – ustvari kotra-revolucije, 1917. g.).

Žikica Jovanović-Španac ubija hicem u potiljak žandarma Bogdana Lončara, na vašaru u Beloj Crkvi, 7. jula. 1941. g., a zatim istog dana i žandarma Milenka Brankovića, u Zavlaci. Ovako nešto moglo je da bude samo početak komunističke revolucije, a ne ustanka protiv okupatora, kako je to posleratna komunistička propaganda predstavljala. Angažujući izbeglice iz Bosne, zatim tzv. španske borce, kao i tzv. Crvenu legiju (videti M. Samardžić, General Draža Mihailović, Pogledi, 2004, str. 112-113) partizani prave slobodnu teritoriju, tzv. Užičku Repuliku, čije ime ne krije karakter partizanskog pokreta. Tek tada Josip Broz stiže iz Beograda u svoju (Užičku) Republiku. Prema nekim izvorima prošao je kroz okupiranu teritoriju u pratnji SS-ovskog oficira, što nije daleko ni od istorijskog presedana (slanje Lenjina iz Švajcarske da digne revoluciju u Rusisiji i ukine Istočni front) niti od ratne logike, kojom su se vodili nemački okupatori. Stvaranjem suparnika JVO, dakle protivteže Draži Mihailoviću, oslobodili bi se pritiska na Vermaht. Njihova logika pokazala se ispravnom: rat na tlu Jugoslavije sveo se, praktično, na međusobno ubijanje Srba, onih u partizanima (čije snage su se do kraja 1943. i sastojale gotovo isključivo od Srba) i rojalističkih snaga Draže Mihailovića.

Tako su se na tlu zapadne Srbije pojavila dva nezavisna oružana pokreta – Draže Mihailovića i Josipa Broza. Ovaj poslednji stigao je pravo iz Beograda u Struganik kod Valjeva, gde se odigrao prvi sastanak Draže i Tita, u kući Aleksandra Mišića, sina vojvode Mišića. Zašto je Titu bilo stalo do sastanka sa Dražom? Komunisti su bili svesni da su oni došli u Srbiju «niotkuda» i da samo preko Ravnogorkog pokreta mogu da dobiju legitimitet.[1] Oni to nisu ni krili u internim komunikacijama, kako se vidi, na pr. iz uputstva Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju (M. Samardžić, ibid, str.162 ):

Treba pokušati da se za ovu akciju javnog istupanja pred narod pridobije Draža Mihailović i ljudi oko njega. Ogromno je značajno da se tu vidi i njegov potpis.

Posle ovog sastanka bilo je jasno sa kim JVO ima posla. Ako je i bilo nekog optimističkog očekivanja saradnje sa časnim namerama komunista, ona su bila definitivno raspršena posle drugog sastanka, u Brajićima, 26. 10. 1941. g. Na ovom sastanku postalo je jasno da Tito ima u vidu političku revoluciju, a ne patriotsku borbu protiv okupatora. Susreti rukovodstva dva pokreta bili su očekivani, ako ni zbog čega drugog radi međusobnog upoznavanja. Već posle prvog sastanka postaće jasno da pokreti imaju suprotne ciljeve i da će kasnija saradnja, ako je i bude, biti neiskrena.

No drugi susret bio je sudbonosan za sudbinu rata u Jugoslaviji i budućnost zemlje. Ovde se dogodilo i nešto što je moglo da promeni čitav tok novije istorije. Tito odbija predlog pukovnia Mihailovića da zajedničkim operacijama komanduju njegovi komandiri, profesionalni, školovani oficiri. Zauzvrat, nudi Draži da bude načelnik njegovog štaba! Naizgled neozbiljna ponuda, bremenita je sadržajem, čija se težina ne može preceniti. Pogledajmo malo bolje suštinu ovog gesta.

Vođa gerile, koja se deklariše kao patriotska, ne želi da se pridruži poluzvaničnoj jugoslovenskoj vojsci i stavi pod njenu komandu. Time se stavlja do znanja da su njeni interesi i ciljevi radikalno drugojačiji od onih JVO. Onda dolazi »šlag na tortu»: bivši kaplar austrougarske vojske nudi pukovniku jugoslovenske vojske da mu bude podređeni! Naizgled, neozbiljno. Ali, naprotiv, Josip Broz pokazao se najdrskijim političarem novije istorije, čija se drskost može porediti samo sa onom Adlofa Hitlera. Obojica su izgradila karijere na toj drskosti (koju neki nazivaju eufemisičkim samopouzdanjem). Tito će celog života igrati ulogu superiornog, čak i pri kontaktima sa onima koji su bili daleko iznad njega po svim relevantnim paramerima, kao što je bio slučaj sa Čerčilom, Hruščovom, i dr. I ta drskost se uvek isplatila.

Draža i njegovi oficiri shvatili su na drugom sastanku da imaju posla sa izuzetno opasnom osobom. Čovekom koji je «s’ one strane dobrog i zlog», što bi rekao Niče, kome ništa nije sveto, koji se prema svetu postavio po Darvinovskoj podeli na uspešne i neuspešne. Za Broza je važila deviza: Zakon je moja volja! Kako bi to rekao Konrad Lorenc, Josip Majer-Broz izigravao je celog života alfa-mužjaka čopora.[2]

Pošto su, posle noćivanja u Dražinom štabu, Tito i njegova pratnja krenuli natrag, Dražu neko obaveštava telefonom da je jedan most, preko kojeg je Tito trebalo da pređe, miniran. Draža izdaje naređenje da se Tito propusti, preteći streljanjem ako se to ne uradi, pozivajući se na svoju oficirsku reč. I od te reči zavisila je sudbina Jugoslavije, pogotovo Srbije. Nije nezamislivo pretpostaviti da se taj oficir predomišljao da li da javi Draži za zasedu ili ne i da se najzad odlučio da javi. Pogledajmo šta bi bilo da je druga alternativa pevagnula:.

  1. Draža nije planirao oružani ustanak, imajući u vidu sudbinu Topličkog ustanka iz 1917. g. Kada je to predočio Titu, ovaj je insistirao na ustanku, predlažući da se žene i deca sklone u zbegove, da bi izbegli represalije Nemaca.
  2. Zapadni Saveznici, takođe, nisu bili za prevremeni ustanak, već da se sačeka približavanje Savezničkog fronta. Događaji su dali za pravo i Saveznicima i Draži. Ceh su platili Srbi (i oni u partizanima i drugi).
  3. Saveznici bi se iskrcali na Jadransku obalu 1943. g., što je Tito sprečio, preteći oružanim otporom.
  4. Isto se dogodilo i 1944. g. U oba slučaja Draža pokreće veliku ofanzivu za stvaranje slobodne teritorije, kao otskočne daske za Saveznike, dok Tito preti i dalje oružanim suprotstavljanjem.
  5. Tako je oslobađanje Jugoslavije odloženo za dve, odnosno jednu godinu. Cena je bila dolazak Crvene Armije, kako je Broz planirao, i komunistička diktatura. (Jugoslavija bi imala demokratsku vlast, kao Grčka, npr., koja nije imala Broza).
  6. Posle rata Jugoslavija bi bila korisnik Maršalovog plana, kao druge zapadne evropske zemlje, uključujući i samu Nemačku, čime bi se ublažile najkritičnije posleratne godine.
  7. Ne bi bilo Blajburga, Foče, Kočevskog Roga, Sremskog fronta-gubilišta, dobrog dela Jasenovca, masovnih likvidacija bez suda i brojnih jama zabetoniranih diljem Jugoslavije, gde se kriju kosti stotina hiljada onih koji su smetali Josipu Majer-Brozu.
  8. Ne bi bilo Golog Otoka, koji je tako efikasno ogoleo Titovu sujetu i vlastoljubivost, beskrupuloznost pred kojom se povlačila i staljinstička, odnosno hitlerovska okrutnost.
  9. Nemačka bi platila ratnu otštetu, umesto što je se Broz od nje na svoju ruku odrekao, da bi tako platio za imanja Folksdojčera, koja je poklonio svojim ijekavskim jurišnicima, kao nagradu za osvajanje Srbije.

Mercedes Tito Mercedes, Broz i demos     

La Clemanca di Tito

No vratimo se «oficirskoj reči». Kakva je bila «bravarska reč»?. Tito hvata na prevaru Dražu, koji nije hteo da emigrira i organizuje «suđenje» koje po perfidnosti i bezočnosti nema premca u istoriji čovečanstva. Draži se obećava da će biti blago osuđen, samo ako bude «kooperativan» na «suđenju». Sudiji se nalaže da dosudi smrtnu kaznu i obećava da će ova biti zatim ublažena. Draži se daje mogućnost žalbe kod Prezidijuma, ali se egzekucija vrši tajno, pre nego što se Prezidijum sastaje, na očaj prevarenog sudije. Posmrtni ostaci se sklanjaju da se ni danas ne zne gde su, niti u kakvom su obliku. Ravnogorski pokret se satanizuje, fabrikovanjem brda falsifikovanih dokumenata, fotomontaža i dr., što se sve čuva u tzv. Vojnoistorijskom institutu u Beogradu. Ravnogorskom pokretu nametnut je damnatio istoriae, u medijima se ne dozvoljava ni samo pominjanje Draže i njegovog groba, kao ni JVO. Istoriografija je ostala i danas sluškinja komunističke diktature, i pored retkih izuzetaka.

      U početku beše REČ. I reč beše u Draže. Nažalost.

Epilog

              Teško je predviđati, naročito budućnost.

                                                                   Nils Bor

 

Postoji žanr u istoriografiji koji se bavi virtuelnom istorijom, onom koja se zbog volje “generala Slučaja” nikada nije odigrala. Imaginarna istorija koja nam predočava šta bi bilo da nije bilo. To nije neko «retrospektivno predviđanje», jer se “general Slučaj” iz istorije ne može eliminisati. Umesto registrovanih slučajnih događaja (uključujući i rođenje istorijskih ličnosti) koji su se odigrali, javili bi se drugi, koji se nisu desili, ali bi se dogodili da se neki od realizovanih nije odigrao. No bez obzira na to nije neinteresantno zamisliti imaginarnu istoriju, kao priču o nekom drugom svetu, unutar multiverzuma, kako se to danas razmatra u kosmologiji. Šteta što je kolekcija ovakvih istoriografa prazan skup.

                 Teško je predviđati, naročito prošlost.

                                                                       Anon

p_grujic

Prof. Dr. Petar V. Grujić

Zemun

© Petar V. Grujić 2016

Napomene:

[1] Prva stvar koju je Draža pitato Tita bio je njegov identitet, na šta je Tito cinično odgovorio da je to vojna tajna.

[2] S tim što bi se o njegovom rodu dalo govoriti.

pavelicMercedes, Pavelić i demos

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Topola: Manje đačkih ekskurzija, više odraslih gostiju
Prošle godine najviše je bilo posetilaca iz Republike Srpske, Slovenije i Nemačke, a primetno je i da u Topolu sve češće dolaze gosti iz Češke i Slovačke Topola KRAGUJEVAC - Direktorka Turističke organizacije Topola Ljiljana Todorović izjavila je danas da je generalno zadovoljna turističkim posetama toj opštini u prošloj godini, iako je zbog majskih poplava bilo znatno manje đačkih ekskurzija u odnosu na ranije godine. "U prošloj godini beležimo manje đačkih ekskurzija, ali i povećanje broja odraslih turista, a razlog tome je što smo za turističke proizvode definisali vinski turizam, kao i manifestacioni turizam", rekla je Todorović za Tanjug. Prema njenim rečima, najviše je bilo posetilaca iz Republike Srpske, Slovenije i Nemačke, a primetno je i da u Topolu sve češće dolaze gosti iz Češke i Slovačke. "Zadužbinski kompleks na Oplencu posetilo je 72.640 turista, a podrum vina 'Aleksandarović' oko 11.000 turista", rekla je Todorović i dodala da još nema evidencije o poseti ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Genocid bez kazne
Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure. Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima. Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Руски академик и историчар Јелена Гускова оцењује да усташки логор Јасеновац, по мучењима и убиствима, није имао премца међу концентрационим логорима у Другом светском рату. Логорашима су резали кожу, а онда су те ране посипали сољу, мучили их глађу и жеђу, излагали ниској температури и тешким физичким радовима – наводи руски академик и историчар Јелена Гускова. „Људи су убијани ножевима, камама, секирама, чекићима, дрвеним маљевима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишевима, вешањем, спаљивањем мртвих у специјалним пећима, а живих у гасним коморама“ – напомиње Гускова у интервјуу агенцији Срна. Оне који су изгубили свест и који су били израњавани – газили су ногама, гушили и давили у Уни и Сави. Гускова верује да ће Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, чији је и сама члан, открити нове архивске материјале, документа и фотографије, које говоре о страшним злочинима нациста и усташа. Она сматра да је број жртава Јасеновца постао политичко питање те да власти Хрватске, у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Кочини Кочићи
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
Šiptarska politika krvi i tla
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Окупација у триста слика
Насиље на сваком кораку
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Topola: Manje đačkih ekskurzija, više odraslih gostiju
Злочином против геноцида
Genocid bez kazne
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Брозомбијада
Први део Истина “Стрељања Историје”
Беч не признаје злочине у Србији
Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
Englezi: Draža nije zločinac
Share