Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji

Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje.

Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, odnosno da je bila drugojačija? Odnosno, koliko je »general Slučaj» imao (i ima) udela u nama znanoj istoriji (kakvu nam predstavlja istoriografija). Ovde ćemo se pozabaviti trima slučajevima, koji su odredili istoriju prošlog veka. Dakle, šta bi bilo da nije bilo?

Prvi slučaj

Nemački kajzer Vilhelm II važio je za vladara koji nije simpatisao Slovene. Atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu dobro mu je poslužio da svoj animozitet prema Slovenima realizuje uvođenjem Nemačke u rat, kao podršku Austrougrskoj, koja je, sa svoje strane, imala nezavršene račune sa Srbijom, još od Aneksione krize 1908.-1909. g. Sama Austruogarska ne bi ušla u rat da prethodno nije bila dobila podršku od Nemačke, pre svega of cara Vilhelma II.

Sada ćemo da se vratimo malo unazad, na turneju čuvenog »letećeg cirkusa» proslavljenog Bufalo Bila, koji je u Nemačkoj davao specijalnu predstavu za cara Vilhema. Glavna atrakcia bila je čuvena «strelica» Oni Okli, čija se tačka sastojala u izbacivanju tompusa iz usta njenog muža, hicem iz puške. Međutim, dan pre zakazane predstave g-đa Okli se razbolela, ne ozbiljno, ali bilo je očigledno da je indisponirana. S druge strane, budući da je njena tačka bila glavna atrakcija, postavilo se pitanje njenog učešća. Sama Okli rešila je da izvede tačku, uprkos indisponiranosti, zbog prisustva Cara. Svi su strepeli dok je nišanila u tompus svoga muža, ona je opalila i na veliko olakšanje Bufalo Bila (i ostalih koji su znali da je indisponirana). Sada je Bufalo Bil napravio grešku i umesto da pošalje Oki u krevet, postavio je svoje uobičajeno pitanje: Da li neko hoće da stane na mesto žive mete? Na veliko zaprepašćenje publike, i još veću prestrvljenost osoblja, iz prvog reda ustao je Car i izašao na binu. Situacija je bila grozna, jer se carska ne poriče. Car je odbio nagovaranja da odustane i Okli je nanišanila na njegov tompus. Vladala je mrtva tišina i kada se čuo pucanj i tompus ispao iz carevih usta salom se čuo prvo uzdah olakšanja, pa zatim gromoglasan pljesak. Nemačka ima Cara!

Sada se postavlja pitanje: Kako bi izgledala istorija Evrope (i sveta) da je Okli umesto tompusa pogodila kajzerovu glavu? Znamo šta je Veliki Rat uradio Evropi (i svetu), a pogotovo Srbiji, koju je koštao četvrtinu stanovništva. Samo da je Oklijevoj zadrhtala ruka! (Gde je bio Perun tog časa?)

Drugi slučaj

Pošto nije imao zaposlenje, po raspuštanju poražene nemačke vojske, kaplar Adolf Hitler ostao je u kasarni, da bi ga angažovali kao agitatora. Nemačka je bila na kolenima, poražena, sa ogromnom ratnom otštetom na leđima. Politička scena bila je bure baruta, sa radničkim svakodnevnim demonstracijama, kojima su rukovodili socijalisti i Lenjinski komunisti, kojima je vođa Oktobarske kontrarevolucije planirao da osvoji vlast u Nemačkoj. S druge strane, askersko-pruski elementi, desničari, počeli su da organizuju svoj pokret, kojim je trebalo da suzbiju levičarske ambicije i sami uzmu vlast u anarhiji Vajmarske Republike. Tako na sceni deluju tri grupacije, socijalistička, boljševička i desničarsko-šovinistička. Lenjin, umesto da podrži najjaču opciju, socijalističku, huška boljševike na njih i levica ubrzo «odlazi pod led». Stari sistem, oličen u Vajmarskoj Republici pokušava da održi red i mir, ali gubi postepeno tlo pod nogama, pod silinom opšteg haosa.

Hitler preuzima NSDAP (Nacional-socijalističku Nemačku Radničku Partiju) 1921. g., i vodi intenzivnu kampanju protiv svih, a posebno države. Godine 1923. gubi strpljenje i 8. novembra izvodi tzv. “Pivnički Puč” u Minhenu. Organizuje demonstracije i pohod na zgradu Bavarskog Ministarstva Rata, koju planira da zauzme, a zatim i druge važne punktove u gradu. Na čelu povorke od 2.000 «braonkošulja», čvrsto zagrljeni, je red glavnih organizatora, među kojima je u sredini Adolf Hitler. Komandant žandramerije, postrojene ispred zdanja naređuje povorci da stane, ali ona ignoriše naređenje. Komandir naređuje paljbu i razleže se plotun na demonstrante. Hitlerov sused pada pogođen u grudi, i povlači sa sobom Hitlera, koji pada i iščašuje jedno rame. Pohod je propao, kao i čitav puč (poginulo je 16 «braonkošuljaša»), Hitler je zatvoren i osudjen na 5 godina zatvora, (odležao je samo jednu i to uz brdo piva), a njegova partija je raspuštena i zabranjena. Posle godinu dana «zatvora» izlazi sa prvom polovinom Mein Kampf-a, ponovo osniva stranku i 1933. g. obrazuje vladu, pošto je dobio 30% glasova (procenat sa kojim je naša politička javnost familijarna). Kako je to uspeo može se pročitati u Mein Kampf-u (ili se prisetiti kako je Šešelj ušao u Miloševićevu vladu).

Pitanje je sad: Kakva bi bila istorija Evrope i sveta, da je metak skrenuo samo tridesetak santimetara i usmrtio možda najnegativniju ličnost ljudske istorije? Drugi Svetski rat koštao je čovečanstvo samo u ljudskim žrtvama 55 miliona, od čega je samo Jugoslavija izgubila, posredno ili direktno, 1.700.000. Boljševički SSSR je iskoristio taj rat da dovede svoje ljude na vlast u Istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju, vlast koje će se ova osloboditi tek 45 godina posle rata (s tim što u Srbiji «skakavci još jedu naše godine»).

hitlerscar_1529350c

                                                                               Mercedes, Hitler i demos                                                                                   

Treći slučaj

Iznenadni (i dugo očekivani) napad Hitlera na SSSR (22. 06. 1941. g.) činio se svima kao «početak kraja» Adolfa Hitlera i njegove nacističke Nemačke). Zapadni savezanici, kao i levičarski sipatizeri sovjetskog režima, očekivali su da se rat završi za nekoliko nedelja, eventualno meseci. Jedini koji nisu tako mislilii bili su Hitler i Staljin. Obojica su znala da je Crvena Armija obezglavljena (zahvaljujući Hitleru i njegovim falsifikatima, koji su, između ostalog, likvidirali i vodećeg sovjetskog vojskovođu Tuhačevskog) i da još uvek nije spremna za «konačno rešenje Nemačkog Lebensrauma». Među sovjetskim eksponentima optimističku procenu imao je i Josip Broz i odmah je krenuo da ruši buržoasku državu Jugoslaviju, tim pre što je bila okupirana pa nije mogla da se adekvatno brani (Tito je, očigledno, imao pred očima Lenjinov udar u leđa carskoj Rusiji, izvođenjem tzv. Oktobarske revolucije – ustvari kotra-revolucije, 1917. g.).

Žikica Jovanović-Španac ubija hicem u potiljak žandarma Bogdana Lončara, na vašaru u Beloj Crkvi, 7. jula. 1941. g., a zatim istog dana i žandarma Milenka Brankovića, u Zavlaci. Ovako nešto moglo je da bude samo početak komunističke revolucije, a ne ustanka protiv okupatora, kako je to posleratna komunistička propaganda predstavljala. Angažujući izbeglice iz Bosne, zatim tzv. španske borce, kao i tzv. Crvenu legiju (videti M. Samardžić, General Draža Mihailović, Pogledi, 2004, str. 112-113) partizani prave slobodnu teritoriju, tzv. Užičku Repuliku, čije ime ne krije karakter partizanskog pokreta. Tek tada Josip Broz stiže iz Beograda u svoju (Užičku) Republiku. Prema nekim izvorima prošao je kroz okupiranu teritoriju u pratnji SS-ovskog oficira, što nije daleko ni od istorijskog presedana (slanje Lenjina iz Švajcarske da digne revoluciju u Rusisiji i ukine Istočni front) niti od ratne logike, kojom su se vodili nemački okupatori. Stvaranjem suparnika JVO, dakle protivteže Draži Mihailoviću, oslobodili bi se pritiska na Vermaht. Njihova logika pokazala se ispravnom: rat na tlu Jugoslavije sveo se, praktično, na međusobno ubijanje Srba, onih u partizanima (čije snage su se do kraja 1943. i sastojale gotovo isključivo od Srba) i rojalističkih snaga Draže Mihailovića.

Tako su se na tlu zapadne Srbije pojavila dva nezavisna oružana pokreta – Draže Mihailovića i Josipa Broza. Ovaj poslednji stigao je pravo iz Beograda u Struganik kod Valjeva, gde se odigrao prvi sastanak Draže i Tita, u kući Aleksandra Mišića, sina vojvode Mišića. Zašto je Titu bilo stalo do sastanka sa Dražom? Komunisti su bili svesni da su oni došli u Srbiju «niotkuda» i da samo preko Ravnogorkog pokreta mogu da dobiju legitimitet.[1] Oni to nisu ni krili u internim komunikacijama, kako se vidi, na pr. iz uputstva Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju (M. Samardžić, ibid, str.162 ):

Treba pokušati da se za ovu akciju javnog istupanja pred narod pridobije Draža Mihailović i ljudi oko njega. Ogromno je značajno da se tu vidi i njegov potpis.

Posle ovog sastanka bilo je jasno sa kim JVO ima posla. Ako je i bilo nekog optimističkog očekivanja saradnje sa časnim namerama komunista, ona su bila definitivno raspršena posle drugog sastanka, u Brajićima, 26. 10. 1941. g. Na ovom sastanku postalo je jasno da Tito ima u vidu političku revoluciju, a ne patriotsku borbu protiv okupatora. Susreti rukovodstva dva pokreta bili su očekivani, ako ni zbog čega drugog radi međusobnog upoznavanja. Već posle prvog sastanka postaće jasno da pokreti imaju suprotne ciljeve i da će kasnija saradnja, ako je i bude, biti neiskrena.

No drugi susret bio je sudbonosan za sudbinu rata u Jugoslaviji i budućnost zemlje. Ovde se dogodilo i nešto što je moglo da promeni čitav tok novije istorije. Tito odbija predlog pukovnia Mihailovića da zajedničkim operacijama komanduju njegovi komandiri, profesionalni, školovani oficiri. Zauzvrat, nudi Draži da bude načelnik njegovog štaba! Naizgled neozbiljna ponuda, bremenita je sadržajem, čija se težina ne može preceniti. Pogledajmo malo bolje suštinu ovog gesta.

Vođa gerile, koja se deklariše kao patriotska, ne želi da se pridruži poluzvaničnoj jugoslovenskoj vojsci i stavi pod njenu komandu. Time se stavlja do znanja da su njeni interesi i ciljevi radikalno drugojačiji od onih JVO. Onda dolazi »šlag na tortu»: bivši kaplar austrougarske vojske nudi pukovniku jugoslovenske vojske da mu bude podređeni! Naizgled, neozbiljno. Ali, naprotiv, Josip Broz pokazao se najdrskijim političarem novije istorije, čija se drskost može porediti samo sa onom Adlofa Hitlera. Obojica su izgradila karijere na toj drskosti (koju neki nazivaju eufemisičkim samopouzdanjem). Tito će celog života igrati ulogu superiornog, čak i pri kontaktima sa onima koji su bili daleko iznad njega po svim relevantnim paramerima, kao što je bio slučaj sa Čerčilom, Hruščovom, i dr. I ta drskost se uvek isplatila.

Draža i njegovi oficiri shvatili su na drugom sastanku da imaju posla sa izuzetno opasnom osobom. Čovekom koji je «s’ one strane dobrog i zlog», što bi rekao Niče, kome ništa nije sveto, koji se prema svetu postavio po Darvinovskoj podeli na uspešne i neuspešne. Za Broza je važila deviza: Zakon je moja volja! Kako bi to rekao Konrad Lorenc, Josip Majer-Broz izigravao je celog života alfa-mužjaka čopora.[2]

Pošto su, posle noćivanja u Dražinom štabu, Tito i njegova pratnja krenuli natrag, Dražu neko obaveštava telefonom da je jedan most, preko kojeg je Tito trebalo da pređe, miniran. Draža izdaje naređenje da se Tito propusti, preteći streljanjem ako se to ne uradi, pozivajući se na svoju oficirsku reč. I od te reči zavisila je sudbina Jugoslavije, pogotovo Srbije. Nije nezamislivo pretpostaviti da se taj oficir predomišljao da li da javi Draži za zasedu ili ne i da se najzad odlučio da javi. Pogledajmo šta bi bilo da je druga alternativa pevagnula:.

  1. Draža nije planirao oružani ustanak, imajući u vidu sudbinu Topličkog ustanka iz 1917. g. Kada je to predočio Titu, ovaj je insistirao na ustanku, predlažući da se žene i deca sklone u zbegove, da bi izbegli represalije Nemaca.
  2. Zapadni Saveznici, takođe, nisu bili za prevremeni ustanak, već da se sačeka približavanje Savezničkog fronta. Događaji su dali za pravo i Saveznicima i Draži. Ceh su platili Srbi (i oni u partizanima i drugi).
  3. Saveznici bi se iskrcali na Jadransku obalu 1943. g., što je Tito sprečio, preteći oružanim otporom.
  4. Isto se dogodilo i 1944. g. U oba slučaja Draža pokreće veliku ofanzivu za stvaranje slobodne teritorije, kao otskočne daske za Saveznike, dok Tito preti i dalje oružanim suprotstavljanjem.
  5. Tako je oslobađanje Jugoslavije odloženo za dve, odnosno jednu godinu. Cena je bila dolazak Crvene Armije, kako je Broz planirao, i komunistička diktatura. (Jugoslavija bi imala demokratsku vlast, kao Grčka, npr., koja nije imala Broza).
  6. Posle rata Jugoslavija bi bila korisnik Maršalovog plana, kao druge zapadne evropske zemlje, uključujući i samu Nemačku, čime bi se ublažile najkritičnije posleratne godine.
  7. Ne bi bilo Blajburga, Foče, Kočevskog Roga, Sremskog fronta-gubilišta, dobrog dela Jasenovca, masovnih likvidacija bez suda i brojnih jama zabetoniranih diljem Jugoslavije, gde se kriju kosti stotina hiljada onih koji su smetali Josipu Majer-Brozu.
  8. Ne bi bilo Golog Otoka, koji je tako efikasno ogoleo Titovu sujetu i vlastoljubivost, beskrupuloznost pred kojom se povlačila i staljinstička, odnosno hitlerovska okrutnost.
  9. Nemačka bi platila ratnu otštetu, umesto što je se Broz od nje na svoju ruku odrekao, da bi tako platio za imanja Folksdojčera, koja je poklonio svojim ijekavskim jurišnicima, kao nagradu za osvajanje Srbije.

Mercedes Tito Mercedes, Broz i demos     

La Clemanca di Tito

No vratimo se «oficirskoj reči». Kakva je bila «bravarska reč»?. Tito hvata na prevaru Dražu, koji nije hteo da emigrira i organizuje «suđenje» koje po perfidnosti i bezočnosti nema premca u istoriji čovečanstva. Draži se obećava da će biti blago osuđen, samo ako bude «kooperativan» na «suđenju». Sudiji se nalaže da dosudi smrtnu kaznu i obećava da će ova biti zatim ublažena. Draži se daje mogućnost žalbe kod Prezidijuma, ali se egzekucija vrši tajno, pre nego što se Prezidijum sastaje, na očaj prevarenog sudije. Posmrtni ostaci se sklanjaju da se ni danas ne zne gde su, niti u kakvom su obliku. Ravnogorski pokret se satanizuje, fabrikovanjem brda falsifikovanih dokumenata, fotomontaža i dr., što se sve čuva u tzv. Vojnoistorijskom institutu u Beogradu. Ravnogorskom pokretu nametnut je damnatio istoriae, u medijima se ne dozvoljava ni samo pominjanje Draže i njegovog groba, kao ni JVO. Istoriografija je ostala i danas sluškinja komunističke diktature, i pored retkih izuzetaka.

      U početku beše REČ. I reč beše u Draže. Nažalost.

Epilog

              Teško je predviđati, naročito budućnost.

                                                                   Nils Bor

 

Postoji žanr u istoriografiji koji se bavi virtuelnom istorijom, onom koja se zbog volje “generala Slučaja” nikada nije odigrala. Imaginarna istorija koja nam predočava šta bi bilo da nije bilo. To nije neko «retrospektivno predviđanje», jer se “general Slučaj” iz istorije ne može eliminisati. Umesto registrovanih slučajnih događaja (uključujući i rođenje istorijskih ličnosti) koji su se odigrali, javili bi se drugi, koji se nisu desili, ali bi se dogodili da se neki od realizovanih nije odigrao. No bez obzira na to nije neinteresantno zamisliti imaginarnu istoriju, kao priču o nekom drugom svetu, unutar multiverzuma, kako se to danas razmatra u kosmologiji. Šteta što je kolekcija ovakvih istoriografa prazan skup.

                 Teško je predviđati, naročito prošlost.

                                                                       Anon

p_grujic

Prof. Dr. Petar V. Grujić

Zemun

© Petar V. Grujić 2016

Napomene:

[1] Prva stvar koju je Draža pitato Tita bio je njegov identitet, na šta je Tito cinično odgovorio da je to vojna tajna.

[2] S tim što bi se o njegovom rodu dalo govoriti.

pavelicMercedes, Pavelić i demos

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак… Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим… против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића… ипак… ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично… или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Срушено српско православно гробље и црква у јужном делу Косовске Митровице од стране Шиптара Рушитељи свега што је српско на Косову и Метохији у последње две деценије су управо Брозови шиптарски пионири и омладинци које је он брижљиво одгајао у СФРЈ. Они након две деценије од његове смрти изгледају овако:  
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Од Београда се једино не тражи формално признање на почетку, односно биће овако: отварање 35-ог=прво Косово држава, отварање завршних преговора=прво признајте Косово. Зато је Хајнц Вилхелм одбио да одговори на питање „а да ли ће се признање тражити на крају“. Рекавши: „Mогу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“ ФАКТИ: Све ово предобро знају и Александар Вучић и Ивица Дачић и сви њихови помагачи. Знају и не заустављају се, а то значи да су већ одлучили да признају „Републик Косова“, али то крију од Србије. Томислав Николић већ и признаје да зна. Прави се да му је „очи отворио“ Јоханес Хан, а зна све бар од 2012-те. У току је, дакле, велика игра, а на крају ће бити све сведено на ово: нисмо могли и да добијемо „Београд на води“ и да задржимо Косово, уосталом – ионако смо заједно у ЕУ… НЕМАЧКА не тражи од Србиjе да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
НЕ TУГУЈ СРБИЈО
Победа која је задивила свет
Службеници неће ћирилицу
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Jугославија је била лажни рај
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Share