Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji

Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje.

Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, odnosno da je bila drugojačija? Odnosno, koliko je »general Slučaj» imao (i ima) udela u nama znanoj istoriji (kakvu nam predstavlja istoriografija). Ovde ćemo se pozabaviti trima slučajevima, koji su odredili istoriju prošlog veka. Dakle, šta bi bilo da nije bilo?

Prvi slučaj

Nemački kajzer Vilhelm II važio je za vladara koji nije simpatisao Slovene. Atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu dobro mu je poslužio da svoj animozitet prema Slovenima realizuje uvođenjem Nemačke u rat, kao podršku Austrougrskoj, koja je, sa svoje strane, imala nezavršene račune sa Srbijom, još od Aneksione krize 1908.-1909. g. Sama Austruogarska ne bi ušla u rat da prethodno nije bila dobila podršku od Nemačke, pre svega of cara Vilhelma II.

Sada ćemo da se vratimo malo unazad, na turneju čuvenog »letećeg cirkusa» proslavljenog Bufalo Bila, koji je u Nemačkoj davao specijalnu predstavu za cara Vilhema. Glavna atrakcia bila je čuvena «strelica» Oni Okli, čija se tačka sastojala u izbacivanju tompusa iz usta njenog muža, hicem iz puške. Međutim, dan pre zakazane predstave g-đa Okli se razbolela, ne ozbiljno, ali bilo je očigledno da je indisponirana. S druge strane, budući da je njena tačka bila glavna atrakcija, postavilo se pitanje njenog učešća. Sama Okli rešila je da izvede tačku, uprkos indisponiranosti, zbog prisustva Cara. Svi su strepeli dok je nišanila u tompus svoga muža, ona je opalila i na veliko olakšanje Bufalo Bila (i ostalih koji su znali da je indisponirana). Sada je Bufalo Bil napravio grešku i umesto da pošalje Oki u krevet, postavio je svoje uobičajeno pitanje: Da li neko hoće da stane na mesto žive mete? Na veliko zaprepašćenje publike, i još veću prestrvljenost osoblja, iz prvog reda ustao je Car i izašao na binu. Situacija je bila grozna, jer se carska ne poriče. Car je odbio nagovaranja da odustane i Okli je nanišanila na njegov tompus. Vladala je mrtva tišina i kada se čuo pucanj i tompus ispao iz carevih usta salom se čuo prvo uzdah olakšanja, pa zatim gromoglasan pljesak. Nemačka ima Cara!

Sada se postavlja pitanje: Kako bi izgledala istorija Evrope (i sveta) da je Okli umesto tompusa pogodila kajzerovu glavu? Znamo šta je Veliki Rat uradio Evropi (i svetu), a pogotovo Srbiji, koju je koštao četvrtinu stanovništva. Samo da je Oklijevoj zadrhtala ruka! (Gde je bio Perun tog časa?)

Drugi slučaj

Pošto nije imao zaposlenje, po raspuštanju poražene nemačke vojske, kaplar Adolf Hitler ostao je u kasarni, da bi ga angažovali kao agitatora. Nemačka je bila na kolenima, poražena, sa ogromnom ratnom otštetom na leđima. Politička scena bila je bure baruta, sa radničkim svakodnevnim demonstracijama, kojima su rukovodili socijalisti i Lenjinski komunisti, kojima je vođa Oktobarske kontrarevolucije planirao da osvoji vlast u Nemačkoj. S druge strane, askersko-pruski elementi, desničari, počeli su da organizuju svoj pokret, kojim je trebalo da suzbiju levičarske ambicije i sami uzmu vlast u anarhiji Vajmarske Republike. Tako na sceni deluju tri grupacije, socijalistička, boljševička i desničarsko-šovinistička. Lenjin, umesto da podrži najjaču opciju, socijalističku, huška boljševike na njih i levica ubrzo «odlazi pod led». Stari sistem, oličen u Vajmarskoj Republici pokušava da održi red i mir, ali gubi postepeno tlo pod nogama, pod silinom opšteg haosa.

Hitler preuzima NSDAP (Nacional-socijalističku Nemačku Radničku Partiju) 1921. g., i vodi intenzivnu kampanju protiv svih, a posebno države. Godine 1923. gubi strpljenje i 8. novembra izvodi tzv. “Pivnički Puč” u Minhenu. Organizuje demonstracije i pohod na zgradu Bavarskog Ministarstva Rata, koju planira da zauzme, a zatim i druge važne punktove u gradu. Na čelu povorke od 2.000 «braonkošulja», čvrsto zagrljeni, je red glavnih organizatora, među kojima je u sredini Adolf Hitler. Komandant žandramerije, postrojene ispred zdanja naređuje povorci da stane, ali ona ignoriše naređenje. Komandir naređuje paljbu i razleže se plotun na demonstrante. Hitlerov sused pada pogođen u grudi, i povlači sa sobom Hitlera, koji pada i iščašuje jedno rame. Pohod je propao, kao i čitav puč (poginulo je 16 «braonkošuljaša»), Hitler je zatvoren i osudjen na 5 godina zatvora, (odležao je samo jednu i to uz brdo piva), a njegova partija je raspuštena i zabranjena. Posle godinu dana «zatvora» izlazi sa prvom polovinom Mein Kampf-a, ponovo osniva stranku i 1933. g. obrazuje vladu, pošto je dobio 30% glasova (procenat sa kojim je naša politička javnost familijarna). Kako je to uspeo može se pročitati u Mein Kampf-u (ili se prisetiti kako je Šešelj ušao u Miloševićevu vladu).

Pitanje je sad: Kakva bi bila istorija Evrope i sveta, da je metak skrenuo samo tridesetak santimetara i usmrtio možda najnegativniju ličnost ljudske istorije? Drugi Svetski rat koštao je čovečanstvo samo u ljudskim žrtvama 55 miliona, od čega je samo Jugoslavija izgubila, posredno ili direktno, 1.700.000. Boljševički SSSR je iskoristio taj rat da dovede svoje ljude na vlast u Istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju, vlast koje će se ova osloboditi tek 45 godina posle rata (s tim što u Srbiji «skakavci još jedu naše godine»).

hitlerscar_1529350c

                                                                               Mercedes, Hitler i demos                                                                                   

Treći slučaj

Iznenadni (i dugo očekivani) napad Hitlera na SSSR (22. 06. 1941. g.) činio se svima kao «početak kraja» Adolfa Hitlera i njegove nacističke Nemačke). Zapadni savezanici, kao i levičarski sipatizeri sovjetskog režima, očekivali su da se rat završi za nekoliko nedelja, eventualno meseci. Jedini koji nisu tako mislilii bili su Hitler i Staljin. Obojica su znala da je Crvena Armija obezglavljena (zahvaljujući Hitleru i njegovim falsifikatima, koji su, između ostalog, likvidirali i vodećeg sovjetskog vojskovođu Tuhačevskog) i da još uvek nije spremna za «konačno rešenje Nemačkog Lebensrauma». Među sovjetskim eksponentima optimističku procenu imao je i Josip Broz i odmah je krenuo da ruši buržoasku državu Jugoslaviju, tim pre što je bila okupirana pa nije mogla da se adekvatno brani (Tito je, očigledno, imao pred očima Lenjinov udar u leđa carskoj Rusiji, izvođenjem tzv. Oktobarske revolucije – ustvari kotra-revolucije, 1917. g.).

Žikica Jovanović-Španac ubija hicem u potiljak žandarma Bogdana Lončara, na vašaru u Beloj Crkvi, 7. jula. 1941. g., a zatim istog dana i žandarma Milenka Brankovića, u Zavlaci. Ovako nešto moglo je da bude samo početak komunističke revolucije, a ne ustanka protiv okupatora, kako je to posleratna komunistička propaganda predstavljala. Angažujući izbeglice iz Bosne, zatim tzv. španske borce, kao i tzv. Crvenu legiju (videti M. Samardžić, General Draža Mihailović, Pogledi, 2004, str. 112-113) partizani prave slobodnu teritoriju, tzv. Užičku Repuliku, čije ime ne krije karakter partizanskog pokreta. Tek tada Josip Broz stiže iz Beograda u svoju (Užičku) Republiku. Prema nekim izvorima prošao je kroz okupiranu teritoriju u pratnji SS-ovskog oficira, što nije daleko ni od istorijskog presedana (slanje Lenjina iz Švajcarske da digne revoluciju u Rusisiji i ukine Istočni front) niti od ratne logike, kojom su se vodili nemački okupatori. Stvaranjem suparnika JVO, dakle protivteže Draži Mihailoviću, oslobodili bi se pritiska na Vermaht. Njihova logika pokazala se ispravnom: rat na tlu Jugoslavije sveo se, praktično, na međusobno ubijanje Srba, onih u partizanima (čije snage su se do kraja 1943. i sastojale gotovo isključivo od Srba) i rojalističkih snaga Draže Mihailovića.

Tako su se na tlu zapadne Srbije pojavila dva nezavisna oružana pokreta – Draže Mihailovića i Josipa Broza. Ovaj poslednji stigao je pravo iz Beograda u Struganik kod Valjeva, gde se odigrao prvi sastanak Draže i Tita, u kući Aleksandra Mišića, sina vojvode Mišića. Zašto je Titu bilo stalo do sastanka sa Dražom? Komunisti su bili svesni da su oni došli u Srbiju «niotkuda» i da samo preko Ravnogorkog pokreta mogu da dobiju legitimitet.[1] Oni to nisu ni krili u internim komunikacijama, kako se vidi, na pr. iz uputstva Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju (M. Samardžić, ibid, str.162 ):

Treba pokušati da se za ovu akciju javnog istupanja pred narod pridobije Draža Mihailović i ljudi oko njega. Ogromno je značajno da se tu vidi i njegov potpis.

Posle ovog sastanka bilo je jasno sa kim JVO ima posla. Ako je i bilo nekog optimističkog očekivanja saradnje sa časnim namerama komunista, ona su bila definitivno raspršena posle drugog sastanka, u Brajićima, 26. 10. 1941. g. Na ovom sastanku postalo je jasno da Tito ima u vidu političku revoluciju, a ne patriotsku borbu protiv okupatora. Susreti rukovodstva dva pokreta bili su očekivani, ako ni zbog čega drugog radi međusobnog upoznavanja. Već posle prvog sastanka postaće jasno da pokreti imaju suprotne ciljeve i da će kasnija saradnja, ako je i bude, biti neiskrena.

No drugi susret bio je sudbonosan za sudbinu rata u Jugoslaviji i budućnost zemlje. Ovde se dogodilo i nešto što je moglo da promeni čitav tok novije istorije. Tito odbija predlog pukovnia Mihailovića da zajedničkim operacijama komanduju njegovi komandiri, profesionalni, školovani oficiri. Zauzvrat, nudi Draži da bude načelnik njegovog štaba! Naizgled neozbiljna ponuda, bremenita je sadržajem, čija se težina ne može preceniti. Pogledajmo malo bolje suštinu ovog gesta.

Vođa gerile, koja se deklariše kao patriotska, ne želi da se pridruži poluzvaničnoj jugoslovenskoj vojsci i stavi pod njenu komandu. Time se stavlja do znanja da su njeni interesi i ciljevi radikalno drugojačiji od onih JVO. Onda dolazi »šlag na tortu»: bivši kaplar austrougarske vojske nudi pukovniku jugoslovenske vojske da mu bude podređeni! Naizgled, neozbiljno. Ali, naprotiv, Josip Broz pokazao se najdrskijim političarem novije istorije, čija se drskost može porediti samo sa onom Adlofa Hitlera. Obojica su izgradila karijere na toj drskosti (koju neki nazivaju eufemisičkim samopouzdanjem). Tito će celog života igrati ulogu superiornog, čak i pri kontaktima sa onima koji su bili daleko iznad njega po svim relevantnim paramerima, kao što je bio slučaj sa Čerčilom, Hruščovom, i dr. I ta drskost se uvek isplatila.

Draža i njegovi oficiri shvatili su na drugom sastanku da imaju posla sa izuzetno opasnom osobom. Čovekom koji je «s’ one strane dobrog i zlog», što bi rekao Niče, kome ništa nije sveto, koji se prema svetu postavio po Darvinovskoj podeli na uspešne i neuspešne. Za Broza je važila deviza: Zakon je moja volja! Kako bi to rekao Konrad Lorenc, Josip Majer-Broz izigravao je celog života alfa-mužjaka čopora.[2]

Pošto su, posle noćivanja u Dražinom štabu, Tito i njegova pratnja krenuli natrag, Dražu neko obaveštava telefonom da je jedan most, preko kojeg je Tito trebalo da pređe, miniran. Draža izdaje naređenje da se Tito propusti, preteći streljanjem ako se to ne uradi, pozivajući se na svoju oficirsku reč. I od te reči zavisila je sudbina Jugoslavije, pogotovo Srbije. Nije nezamislivo pretpostaviti da se taj oficir predomišljao da li da javi Draži za zasedu ili ne i da se najzad odlučio da javi. Pogledajmo šta bi bilo da je druga alternativa pevagnula:.

  1. Draža nije planirao oružani ustanak, imajući u vidu sudbinu Topličkog ustanka iz 1917. g. Kada je to predočio Titu, ovaj je insistirao na ustanku, predlažući da se žene i deca sklone u zbegove, da bi izbegli represalije Nemaca.
  2. Zapadni Saveznici, takođe, nisu bili za prevremeni ustanak, već da se sačeka približavanje Savezničkog fronta. Događaji su dali za pravo i Saveznicima i Draži. Ceh su platili Srbi (i oni u partizanima i drugi).
  3. Saveznici bi se iskrcali na Jadransku obalu 1943. g., što je Tito sprečio, preteći oružanim otporom.
  4. Isto se dogodilo i 1944. g. U oba slučaja Draža pokreće veliku ofanzivu za stvaranje slobodne teritorije, kao otskočne daske za Saveznike, dok Tito preti i dalje oružanim suprotstavljanjem.
  5. Tako je oslobađanje Jugoslavije odloženo za dve, odnosno jednu godinu. Cena je bila dolazak Crvene Armije, kako je Broz planirao, i komunistička diktatura. (Jugoslavija bi imala demokratsku vlast, kao Grčka, npr., koja nije imala Broza).
  6. Posle rata Jugoslavija bi bila korisnik Maršalovog plana, kao druge zapadne evropske zemlje, uključujući i samu Nemačku, čime bi se ublažile najkritičnije posleratne godine.
  7. Ne bi bilo Blajburga, Foče, Kočevskog Roga, Sremskog fronta-gubilišta, dobrog dela Jasenovca, masovnih likvidacija bez suda i brojnih jama zabetoniranih diljem Jugoslavije, gde se kriju kosti stotina hiljada onih koji su smetali Josipu Majer-Brozu.
  8. Ne bi bilo Golog Otoka, koji je tako efikasno ogoleo Titovu sujetu i vlastoljubivost, beskrupuloznost pred kojom se povlačila i staljinstička, odnosno hitlerovska okrutnost.
  9. Nemačka bi platila ratnu otštetu, umesto što je se Broz od nje na svoju ruku odrekao, da bi tako platio za imanja Folksdojčera, koja je poklonio svojim ijekavskim jurišnicima, kao nagradu za osvajanje Srbije.

Mercedes Tito Mercedes, Broz i demos     

La Clemanca di Tito

No vratimo se «oficirskoj reči». Kakva je bila «bravarska reč»?. Tito hvata na prevaru Dražu, koji nije hteo da emigrira i organizuje «suđenje» koje po perfidnosti i bezočnosti nema premca u istoriji čovečanstva. Draži se obećava da će biti blago osuđen, samo ako bude «kooperativan» na «suđenju». Sudiji se nalaže da dosudi smrtnu kaznu i obećava da će ova biti zatim ublažena. Draži se daje mogućnost žalbe kod Prezidijuma, ali se egzekucija vrši tajno, pre nego što se Prezidijum sastaje, na očaj prevarenog sudije. Posmrtni ostaci se sklanjaju da se ni danas ne zne gde su, niti u kakvom su obliku. Ravnogorski pokret se satanizuje, fabrikovanjem brda falsifikovanih dokumenata, fotomontaža i dr., što se sve čuva u tzv. Vojnoistorijskom institutu u Beogradu. Ravnogorskom pokretu nametnut je damnatio istoriae, u medijima se ne dozvoljava ni samo pominjanje Draže i njegovog groba, kao ni JVO. Istoriografija je ostala i danas sluškinja komunističke diktature, i pored retkih izuzetaka.

      U početku beše REČ. I reč beše u Draže. Nažalost.

Epilog

              Teško je predviđati, naročito budućnost.

                                                                   Nils Bor

 

Postoji žanr u istoriografiji koji se bavi virtuelnom istorijom, onom koja se zbog volje “generala Slučaja” nikada nije odigrala. Imaginarna istorija koja nam predočava šta bi bilo da nije bilo. To nije neko «retrospektivno predviđanje», jer se “general Slučaj” iz istorije ne može eliminisati. Umesto registrovanih slučajnih događaja (uključujući i rođenje istorijskih ličnosti) koji su se odigrali, javili bi se drugi, koji se nisu desili, ali bi se dogodili da se neki od realizovanih nije odigrao. No bez obzira na to nije neinteresantno zamisliti imaginarnu istoriju, kao priču o nekom drugom svetu, unutar multiverzuma, kako se to danas razmatra u kosmologiji. Šteta što je kolekcija ovakvih istoriografa prazan skup.

                 Teško je predviđati, naročito prošlost.

                                                                       Anon

p_grujic

Prof. Dr. Petar V. Grujić

Zemun

© Petar V. Grujić 2016

Napomene:

[1] Prva stvar koju je Draža pitato Tita bio je njegov identitet, na šta je Tito cinično odgovorio da je to vojna tajna.

[2] S tim što bi se o njegovom rodu dalo govoriti.

pavelicMercedes, Pavelić i demos

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Од Београда се једино не тражи формално признање на почетку, односно биће овако: отварање 35-ог=прво Косово држава, отварање завршних преговора=прво признајте Косово. Зато је Хајнц Вилхелм одбио да одговори на питање „а да ли ће се признање тражити на крају“. Рекавши: „Mогу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“ ФАКТИ: Све ово предобро знају и Александар Вучић и Ивица Дачић и сви њихови помагачи. Знају и не заустављају се, а то значи да су већ одлучили да признају „Републик Косова“, али то крију од Србије. Томислав Николић већ и признаје да зна. Прави се да му је „очи отворио“ Јоханес Хан, а зна све бар од 2012-те. У току је, дакле, велика игра, а на крају ће бити све сведено на ово: нисмо могли и да добијемо „Београд на води“ и да задржимо Косово, уосталом – ионако смо заједно у ЕУ… НЕМАЧКА не тражи од Србиjе да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Прилажемо фотографиje старе шумадијске куће и вајата из села Овсишта Горње Овсиште, Јошаница Аутор фотографије: Владислав Б. Сотировић Снимци из 2009. г. (прва фотографија) и 2015. г. (све остале фотографије), август месец Сва ауторска права задржана од стране Владислава Б. Сотировића © Vladislav B. Sotirovic 2009 & 2015
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам:  За кога су се борили Брозови партизани?
Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Више од 10 година, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама, Саудијска Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз градњу нових џамија, утеривање страха и регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише „Њујорк тајмс“. Џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупљају људе који шире вехабизам — „конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији“, наводи се у тексту Карлоте Гал у њујоршком дневнику, преноси данас РТС. Од када је 1999. Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову некад толерантну муслиманску заједницу, примећује се у тексту. „Њујорк тајмс“ наводи да се Косово сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста и да је у протекле две године полиција идентификовала 314 грађана Косова — укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама. Децу су регрутовали, како наводе косовски истражитељи, екстремистички свештеници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Ко су ови људи?
Да ли су комунисти помагали усташама?
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Фукара: Колекција фотографија
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Pasja groblja žrtava komunizma
Share