Србија, Хрватска и Европска Унија

Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска.

Велика мотка

Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије – КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ.

Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно и најчвршћи гарант коначног трансформисања остатака Србије у класичну колонију запада типа Алжира или Египта из 19.-ог столећа. Формално, запад подржава демократске промене и процес демократизације у бившим социјалистичким земљама на истоку Европе и опет формално из тог разлога подржава и тренутни политички пречанско-динариодски режим у Београду. Међутим, процес квазидемократизације у свим овим земљама још од 1991. г. па наовамо није ништа друго него трансформација ових земаља у политичко-економско-финансијске колоније запада што се коначно мора завршити уласком истих прво у НАТО па у ЕУ. У суштини, ове земље и немају начина за прави избор своје судбине уколико из неког разлога не желе да је вежу за Русију. Препуштени милости и немилости запада, земље Источне Европе могу само да бирају начин на који ће добровољно да се самоколонизују од стране запада: или путем “шаргарепе” (“carrot”) или путем “велике мотке” (“big stick”).[1]

Србија је на својим леђима итекако 1999. г. осетила западну демократску батину из разлога јер није хтела да се самоколонизује, а као вид казне отет јој је КосМет уз етничко чишћење Срба са ових простора. Након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. запад је коначно успео да на власт у Србији инсталира своје (пречанско-динариодске) полтроне и квислинге који сада треба коначно да одраде свој део посла до краја а шпартање НАТО тенкова и остале гвожђурије уздуж и попреко кроз Србију је конкретан вид морално-политичке подршке демократској трансформацији пост-Милошевићевског друштва али и конкретан гарант да се неки нови 5. октобар неће догодити – бар не у погрешном смеру.

Критеријуми

Србија, као и све друге кандидаткиње за улазак у НАТО и ЕУ мора да испуни све стриктно одређене услове (тј. ултиматуме). Што се тиче ЕУ, ту се ради о тзв. Копенхагенским критеријумима усвојеним јуна месеца 1993. г. Наравно, они критеријуми политичке природе су за све кандидате уједно и најтежи: за Турску је то питање Кипра, за Молдавију питање Транснистрије а за Србију питање КосМета. Уопштено, као један од круцијалних услова за постајање пуноправног члана ЕУ за све чланице кандидате јесте сређивање свих повесно-политичких питања и проблема дотичне државе са свим њеним суседима како се ова врста проблема не би уносила у саму Унију која би се на тај начин изнутра политички дестабилизовала. Стога је за све данашње државе-кандидате за пуноправно чланство у ЕУ од круцијалне битности тзв. „сравњивање повесних рачуна“ са свим својим суседима. За Турску је то, нпр., сређивање повесних питања са Јерменијом, односно признање извршеног геноцида над отоманским Јерменима 1915. г. −1916. г.[2]   На просторима бивше Југо-Титославије, поравњање овог типа рачуна између Хрватске и Србије (тј. фактички између Хрватске и Србије) је од фундаменталног карактера и битности тако да од начина сравњивања хрватско-српских повесних рачуна зависи и дугорочна регионална стабилност, сигурност и заједнички суживот у још једној Југославији – Европској Унији обзиром да Југословени, а Срби поготово, очито не могу без својих Југославија.

Први корак, и то са разлогом, по питању повесних сравњивања хрватско-српских рачуна је повукао Загреб тако што је након избора новог председника Липе Њине још 2010. г., Иве Јосиповића, званична Хрватска открила све своје карте што се тиче односа са Србијом, али пре свега са Србима као етноколективом. Наиме, тада новоизабрани президент Липе Њине је одмах након другокругног изборног тријумфа над усташким градоначелником Загреба (на швапском – Аграм) наговестио да би Кроација могла да повуче тужбу против Србије за наводну „агресију“ Србије на Липу Њину 1991. г.−1995. г. што ће чак и полуписменој балканској раји рећи да се у том контексту тада очекивало од (по мајци) Хрвата Бориса Тадића да као президент (термин „президент“ је више еуропејскије нарави од славено-балканског термина „председник“) добросуседског Београдског Пашалука (који се још увек званично одазива као „Србија“) среди ствар да и демо(но)кратски Београд повуче своју „контраоптужбу“ против демо(но)крацијске Кроације за етничко чишћење Липе Њине од „шизматичких Влаха“ августа 1995. г., али и за геноцид (фактички етноцид) над истим тим „православним шизматицима“ за време Геноцидне Државе Хрвата (10. травањ 1941. г. – 15. свибањ 1945. г.). У међувремену је надлежни Међународни хашки трибунал пресудио по обе тужбе тако да су и вуци сити и овце на броју: нити је Србија извршила агресију на Хрватску нити је Хрватска извршила етничко чишћење Срба. У сваком случају, Срба у Хрватској данас скоро да и нема, обзиром колико их је било пре 1995. г. (12 %) а нарочито пре 1941. г. (24 %). Сходно оваквој међународној пресуди, општи политички критеријум за улазак и у НАТО и у ЕУ је задовољен тако да је остацима Србије остало још само да и формално призна независност НАТО-Косова и са истим успостави дипломатске односе што се реално да очекивати у наредном четворогодишњем мандату СНС-овске Народне Скупштине – исте оне која је изгласала легализацију НАТО окупације Србије почетком 2015. г.

zlocini-austrougari-790x476

Вешање србијанских цивила у Западној Србији 1914. г. од стране аустроугарских војника

Легализација

Биолошко затирање Срба како у Хрватској тако и на КосМету се константно и латентно споразумно легализује још од времена пре завршетка Другог светског рата. Тако су, нпр., у лето 1944. г. споразум направила два Хрвата – Ј. Б. Тито и И. Шубашић у Напуљу са потпуно погубним ефектима за Србе које смо осетили и још увек их осећамо све од Титове окупације Београда и Србије октобра 1944. г. па до данас. Политички циљ овог хрватско-хрватског споразума из 1944. г. је истоветан са овим данас кога тражи ЕУ на релацији Београд-Загреб: бришу се сви повесни антагонизми између ова два етноколектива зарад светле опште будућности заједничког суживота у заједничким федеративним политејама – загорској Титославији и берлинској Еуро-Унији.[3]

Иначе, хрватска страна никада не може да докаже никакву „агресију“ Србије на Липу Њину у деведесетим пред неким иоле поштеним међународним судом правде из најмање три довољна разлога:

  1. Борбе на подручју Велике Титове Кроације између тзв. ЈНА и разноразних легализованих хрватских усташко-кољачких формација су се водиле у периоду док Липа Њина није била призната као независна држава нити од САД, нити од ЕУ, а што је најбитније не од ОУН. Дакле, оружани сукоб на релацији ЈНА−ЗНГ је био унутрашња ствар независне и суверене СФРЈ, чланице ОУН и у суштини сукоб правне и суверене државе са паравојно-терористичким формацијама. Овај југословенски случај је потпуно идентичан са случајем ЕТА-е у Шпанији или ИРА-е у Британији.[4]
  2. Када су ОУН, ЕУ и САД (у јануару 1992. г. и касније) признале независност Хрватске „србо-четничке“ ЈНА формације су се и повукле са њене територије према свим међународним прописима. Наравно, овде се поставља и суштинско питање какве везе ЈНА има са Србијом и Србима уколико се зна да је највиши командни кадар ЈНА из 1991. г.−1992. г. био несрпски укључујући пре свега главнокомандујућег генерала Хрвата југословенске провениенције – Вељка Кадијевића.[5]
  3. Ниједна права демократска држава не може да призна независност Хрватске у њеним титоистичким границама јер их је скројио антидемократски диктатор и његов једнопартијски режим и то након стравичног етноцида над Србима почињеног у Хрватској од стране Хрвата-усташа, нити може да призна такву Хрватску у којој су неонацисти на власти без обзира што су изабрани формално на слободним изборима што је био случај и са Хитлером и његовим NSDAP-ом.

У суштини, ради добросуседских односа са Хрватском, Срби и Србија треба да се одрекну, пре свега, реалне надокнаде за хрватско-бошњачки Magnum Crimen над Србима из периода Другог светског рата који је у досадашњој светској повесници остао уникатан по нивоу испољеног варварства, садизма и кољачких („србосјек“) техника и технологија, а што се апсолутно да лако доказати било ком непристрасном суду правде обзиром да још увек постоје необориви архивски материјали и искази преживелих сведока.[6] Међутим, Србија и србијански Срби би се на основу овако скројеног плана „повесног измирења“ морали одрећи и тражења ратне одштете од Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине за покоље цивилног становништва, пљачку и уништавање материјалних добара у Србији за време словеначко-хрватско-херцегбосанске агресије и окупације из времена Првог светског рата у аустроугарским униформама.[7] Што се тиче етничког чишћења Липе Њине у оквиру усташке војно-редарствене операције „Олуја“ из коловоза 1995. г. такође постоје необориви докази етничког чишћења па и геноцида који је хрватска држава спровела над својим сопственим грађанима.

Дакле, према захтевима Брисела за улазак Србије у ЕУ коначно треба и Србе и Србију превести жедне преко воде билатералним споразумом Србије са Хрватском о сравњивању свих повесних рачуна између ове две републике али и фактички Срба и Хрвата као народа. Међутим, овим „повесним споразумом“ би се фактички верификовале и међународно-правно легализовале етнички очишћене границе Велике Геноцидне Хрватске (у перспективи све до Дрине, Скадра и Тисе преко Земуна) као и хрватски геноцид над србијанским Србима из времена Првог светског рата. Док се на хрватској страни већ две и по деценије (четврт столећа) води отворена јавна кампања против Срба као општем колективном повесном злу за хрватски национ (сплитски градоначелник Жељко Керум је само једна кап у Јадранском мору) и тиме свесно и плански оправдава геноцидно етничко чишћење Липе Њине од Срба у 20.-ом столећу (Хрватска је, иначе, поред Албаније и НАТО-Косова данас етнички најхомогенија европска држава) дотле се на српској страни, а у духу одлука Другог засиједања АВНОЈ-а, прећуткује права страна хрватско-српских односа у новијој јужнословенској повесници.

Закључак

Зашто се Србија, иначе једина међународно призната држава српског народа, још увек није курталисала авнојевског духа „братства и јединства“ је управо стога што њом и даље владају авнојевски депутати из Бихаћа и Јајца заједно са својим бенефицираним потомцима који сада остатке Србије бездушно гурају у нову Југославију у којој Србија поново мора да живи са својим окупаторима и убицама из оба светска рата са којима се прво мора на добровољној основи повесно измирити.

Jpeg

Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Владислав Б. Сотировић 2016

Напомене:

[1] J. Haynes, P. Hough, Sh. Malik, L. Pettiford, World Politics, Harlow: Pearson Education Limited, 2011, p. 433.

[2] О геноциду над Јерменима видети, нпр., у: R. Kévorkian, The Armenian Genocide: A Complete History, London−New York, I.B.Tauris, 2011

[3] О политици еуроинтеграција и проширења ЕУ на исток, видети у: D. R. Kelemen, A. Menon, J. Slapin, (eds.), The European Union: Integration and Enlargement, New York−London: Routledge, 2014; M. J. Baun, A Wider Europe: The Process and Politics of European Union Enlargement, New York−Oxford: Rowman & Littlefield Publishers, Inc., 2013.

[4] О ЕТА-и и ИРА-и видети у: T. P. Coogan, The IRA. Fully Revised and Updated, New York: St. Martin Press, 2000; P. Lowe, The Causes and Consequences of the Basque Separatist Conflict in Spain, private second edition, 2014.

[5] Тако је, нпр., од девет највиших функција у ЈНА шест било у рукама не-Срба док су војници српске националности чинили 32,9 % од укупног броја војника у ЈНА – дакле, Срби су били мањина у ЈНА у односу на све остале етничке групације узете заједно (J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize 1990−2000, 1, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, стр. 248).

[6] Хрватска страна још од времена Брозове Југославије упорно покушава да минимизује српске жртве на просторима НДХ али је овај тренд добио пуног замаха након доласка Туђманових неоусташа на власт у Загребу 1991. г. Видети, нпр, публикацију: V. Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia 1941−1945, Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 1997.

[7] О Србији у Првом светском рату, видети у: М. Радојевић, Љ. Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратка историја, Београд: СКЗ−Београдски форум за свет равноправних, 2014.

Не заборави

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Драгослав Ђорђевић из села Влакче, као четник Горске краљеве гарде. Комунисти су му убили мајку Јелицу и сестру Олгу. Њега су заробили лета 1945. На монтираном процесу у Тополи осуђен је на смрт. Мучен је и убијен у Капислани у Крагујевцу Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић у Прањанима 6. септембра 1944. г., на прослави рођендана краља Петра Другог Карађорђевића. Десно, у зеленој кошуљи, је наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева, један од 26 равногораца који су 11. маја 1941. г. заједно са пуковником Михаиловићем дошли на Равну Гору у Западној Србији. Снимак је начинила америчка војна мисија. Ово је једна од првих фотографија у боји снимљених у Србији Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас Драгослав Димитријевић је био један од омиљених ратних команданата Јасенице и Поморавља ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Мржња према земљи слободе
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Злочином против геноцида
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
11/9 Мистерије рушења Кула близнакиња у Њујорку: Амерички документарни филм са преводом
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Ko je Vojislav Šešelj?
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Балканска географија „Турског тока“
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Share

Comments are closed.