Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије.

Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам

Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици која је део ширег Кељменди клана који се, иначе, између осталог, „прославио“ 3. септембра 1987. г. масакром војника ЈНА у параћинској касарни. Да се потсетимо, том приликом је Азиз Кељменди (из Душанова) из аутоматског оружја убио четири регрута ЈНА[1] и ранио још петорицу у параћинској касарни „Бранко Крсмановић“ (Нишка армијска област) што је имало директну политичку последицу да се престане са слањем Шиптара на одслужење војног рока где су добијали бесплатну обуку у руковању оружјем за касније учковање по КосМету 1995−1999. г. Иначе је сам Азис Кељменди примљен на одслужење војног рока са чистим картоном иако је учествовао у антидржавним демонстрацијама на КосМету 1981. г. за стварање Велике Шипније[2] што одлично дочарава слику већ тада пропале ЈНА и читаве пречанско-партизанске Титославије.[3]

Ко је стварно био др. Ибрахим Ругова – „Балкански Ганди“? У Руговиним прозападним и „продемократским“ животописима, који су прављени за једнократну НАТО употребу, нећете наћи податак да су партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита третирали Руговиног оца (Уке Ругову) и деду по оцу (Русте Ругову) као нацистичке колаборационисте, што су обојица то и били, и да су стога и стрељани још пре завршетка самог рата (у јануару 1945. г.). Дакле, уколико титоистички комунистички извори и званична ознашко-удбовска пропаганда тврди да су одређене личности из периода Другог светског рата са простора Југославије несрпске етничке провенијенције сарађивали са „нацистичким окупаторима“ постоји огромна вероватноћа да је овакво пропагандно тврђење у суштини и била пука реална истина. Сличан је случај био и са др. Фрањом Туђманом, бившим комунистичким партизаном и председником „демократске“ Хрватске, за кога сама комунистичка литература потврђује да је прва четири месеца рата 1941. г. провео у усташким формацијама Хрвата Анта Павелића пре него што је прешао у партизане другог Хрвата Јосипа Броза Тита.[4]

У сваком случају, Ибрахим Ругова је долазио из класичног балканског сељачког окружења оријентално-патријархалног типа (такозване “балканске вукојебине” из којих су испливавали и Брозови партизани) и, као и многи други из бивше Југославије након 1945. г., искористио је могућности титоистичког режима за бесплатно (масовно квази)школовање и образовање све до највишег нивоа (које је у косметском случају финансирала скраћена и осакаћена пречанско-авнојевска Република Србија, тј. “Брозов пашалук”) као и да захваљујући томе доживи значајан успон како на друштвеној тако и на политичког лествици (као и многи Брозови саборци и њихови потомци из разних личких, банијских, кордунашких, крајишких и осталих прекодринских дивизија из “балканских вукојебина”).[5]

Овом приликом се нећемо бавити критичком анализом квалитативне “разине” овакве врсте масовне бесплатне “наобразбе” на просторима обећане Брозове „вукојебарске“ државе[6] поготово на КосМету у доба југословенског самоуправног социјализма. Тако је Ибрахим Ругова завршио основну школу у Истоку, а средњу школу у Пећи 1967. г. На Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсеку за „Албанске студије“ студира до 1971. г. када је и дипломирао. У међувремену, године 1968. учествује у шиптарском протесту на КосМету чији су основни захтеви били да се КосМет уставно прогласи седмом југословенском републиком као националном државом Шиптара у Југославији, али је било и захтева да се ова јужна покрајина Републике Србије отцепи од ње и припоји суседној Шипнији онако како су се још 1945. г. договорили Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа. Године 1976. и 1977. Ругова студира на Париском универзитету. Докторирао је на истом 1984. г. Вративши се на КосМет најпре је радио као наставник да би касније био изабран за председника „Друштва књижевника Косова“ које је очито било оделито од „Друштва књижевника Србије“ као што је у то време и приштинска „Академија наука и уметности Косова“ била оделита од београдске САНУ.

На Западу је Ибрахим Ругова визуелно остао препознатљив по свиленом шалу везаном око врата без обзира на годишње доба, друштвено-политичке ситуације у којима се налазио као и на окружење у коме је био, а није га скидао чак ни за време ручкова или вечера са страним дипломатама и политичарима. На Западу је остао тако упамћен као један од бораца за „праведну“ вишедеценијску борбу косметских Шиптара за своја национално-мањинска права без обзира на реалну чињеницу да су, ако је тада (по Уставу из 1974. г. па све до 1989. г.) ико на читавом свету као етничка мањина имао сва могућа и немогућа мањинска права, територијално-политичке привилегије и етно-културолошке повластице, то били управо Шиптари на КосМету (Срби у Хрватској су о таквим мањинским правима могли само да сањају).

Формално вођа грађанског националног покрета Шиптара на КосМету, Ибрахим Ругова је у ствари већ у јулу 1990. г. показао своје право лице и суштину тог покрета који је стајао иза њега („Демократске лиге Косова“ (DLK), основане 1989. г.) када је издао „Прокламацију о независности Косова“ као и када је две године касније био изабран за првог „председника“ тзв. „Републике Косова“. Мора се напоменути да је сваки шиптарски националистичко-сепаратистички покрет био и остао у суштини исламски[7] па тако и овај предвођен од стране Ибрахима Ругове што се јасно показало управо након окупације КосМета од стране НАТО пакта 1999. г. па све до данас када је изграђено на КосМету више нових џамија и срушено више хришћанских (српских) богомоља него за 457 година отоманске окупације (1455−1912. г.).[8] Дакле, балкански Ганди са свиленим шалом око врата у ствари прекраја политичко-државне границе у Европи! Власти државе Србије су поводом ове велеиздаје реаговале у складу са свим међународним прописима и домаћим законима, исто као што би реаговале и САД, Француска, Италија, Шведска или Кина, или као што је већ реаговала у сличној ситуацији Турска (када је ухапсила вођу курдске сепаратистичке ПКК Очелана), па је од 120 чланова легално распуштеног „Парламента Косова“ похапшено њих 112 као и 6 чланова тзв. „Владе Косова“.[9] Треба напоменути и то да је у овом тренутку самопроглашена тзв. „независност Косова“ остала без икакве међународне подршке, и то у доба „диктатора“ Слободана Милошевића, али је „демократски“ Запад признао исто тако самопроглашену „независност Косова“ фебруара 2008. г. и то у време „прозападног демократе“ Бориса Тадића – типичног клијента, марионете, потрчка и полтрона (Запада), иначе, прекодринског Сарајлије сумњивог етнонационалног порекла (као и његовог земљака Војислава Шешеља).

Морамо се на овом месту осврнути и на чињеницу да је у западним медијима политика (Милошевићевог) Београда према Шиптарима на КосМету у 1990.-им окарактерисана као „диктаторска и опресивна“ обзиром да је „Шиптарима на Косову укинута аутономија“.[10] Овде се ради, међутим, о ноторној пропагандној лажи јер је Шиптарима на КосМету укинута само политичко-територијална аутономија (тј. по Уставу из 1974. г. фактичка државна независност) под чијим окриљем је вршено етничко чишћење српског живља у овој провинцији све до 1989. г. Многе националне мањине у Европи и свету би данас биле презадовољне нивоом етно-културолошке аутономије коју су Шиптари на Космету уживали чак и у 1990.-им годинама, а првенствено Руси у Естонији и Летонији, али и нпр. разноразне мањине у Шипнији, а о Курдима у Турској и да не говоримо обзиром да као такви нису чак ни признати да постоје.[11] Или другим речима, многе данашње „демократске“ државе и у Европи (укључујући и Европску Унију) и на свету могу да студирају случај косметске аутономије из „Милошевићевих“ 1990.-их година као узор који се може применити и у њиховим случајевима, а пре свега у Француској, Шведској, Шипнији или Турској. Ова последња је већ пре педесет година поднела званичну кандидатуру за чланство у Европској Унији а добила статус кандидата 1999. г. као награду за непоштовање права националних мањина, асилилацију Курда и војну окупацију 40% државне територије Републике Кипар још 1974. г.[12]

Елем, 1990.-их година на косметску сцену ступа ноторна терористичка организација типа Ал-Каиде, Хамаса, ИРЕ, ЕТЕ или Хезболаха – тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (UÇK). Занимљиво је да се у овим новим „терористичким“ косметским условима Ругова званично денунцирао од активности UÇK, али из разлога што је јавно сматрао да је ова парамилитарна организација „изум српске тајне службе“, а не стога што су припадници ове организације изводили терористичка дејства како против регуларних и легитимних полицијских снага државе Србије тако и против локалног српског живља, али и против локалних етничких Шиптара који су били лојални држави Србији која је за њих била западни пут ка Европи за разлику од Велике Шипније као аутостраде ка отоманској Анадолији.[13] Како, иначе, „демократски“ Запад реагује на акције оваквих терористичких организација може се видети на примерима израелске регуларне армије у Палестини и нарочито Бејруту или НАТО снага у Ираку или Авганистану.[14]

У то време се од стране Руговине политичке организације оснивају и делују подземни „Парламент Косова“ и „Влада Косова“ чији је тзв. премијер/канцелар био Бујар Букоши који је „председниковао“ овом фантомском косовском владом из Немачке, а која је финансијску подршку добијала од шиптарске гастарбајтерске емиграције. Ову владу је једино признала суседна Шипнија (или у Европи позната као Албанија). У многим другим сличним случајевима на свету би се са државама које би признале самопрокламовану независност неког вашег државног региона прекидали дипломатски односи ако не и објављивали ратови. Тако је нпр. Грузија прекинула дипломатске односе са Русијом 2008. г. када је Москва признала самопроглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, али из неког „необјашњивог разлога“ нити је Црногорац Милошевић прекинуо дипломатске односе са Шипнијом (или било којом другом државом) када је ова 1990.-их година признала самопрокламовану независност Приштине нити је то урадио Сарајлија Борис Тадић након 17. фебруара 2008. г.[15] Ваљда зато што и једном и другом динариодном пречанину Србија никада није била, јер није ни могла да буде, истинска Отаџбина која се воли и за коју се гине.

rugovaГодине 1999. у току НАТО агресије на Федеративну Републику Југославију[16] Ругова је наступио на државној телевизији Републике Србије заједно са њеним увеженим из Црне Горе председником Слободаном Милошевићем (врло вероватно се родио у црногорској „вукојебини“ Љевој Ријеци а не у Пожаревцу) и патријархом Српске православне цркве господином Павлом како би званично критиковао бомбардовање и разарања које оно доноси, али је убрзо из земље емигрирао у Италију и тако у ствари показао да прећутно одобрава агресију ради отцепљења КосМета од Србије и каснијег стварања Велике Шипније управо како је то 1997. г. непосредно пред косметски рат 1998. г. јавно и прокламовао као политички циљ своје DLK. Нешто слично је урадио и Херцегбосанац др. Зоран Ђинђић, родом из Босанског Шамца, који се склонио за време исте те агресије 1999. г. у Црну Гору и јавно у својим интервјуима западним медијима позивао НАТО бомбардере да доврше посао до краја (како би он херцегбосански „демократа“ дошао на власт након црногорског „диктатора“ Милошевића у њима туђој земљи Србији).

Иначе, за време геноцидно-бомбашке операције „Милосрдни анђео“ испоставило се као нетачна првобитна информација која се вукла по западним медијима да је породична кућа Ибрахима Ругове сравњена са земљом од стране Југословенске армије још крајем марта месеца. Кућа је наиме до краја бомбардовања остала нетакнута и у њу се Ругова и вратио након потписивања Кумановског споразума јуна 1999. г. исто као што се у (туђу) земљу вратио и др. Зоран Ђинђић да на крају заврши као Абрахам Линколн.

За разлику од званичних политичких лидера терористичке UÇK типа Хашима Тачија, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе претстави на „демократском“ Западу као присталица пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија (1869. г.−1948. г.) у Индији за време британске колонијалне управе. Оно што је најбитније од свега по питању односа у троуглу UÇK-Београд-Ругова 1990.-их година је чињеница да је Запад бар званично у медијима прихватио „self-image“ др. Ибрахима Ругове као супарника и противника UÇK и њихових терористичких метода борбе за отцепљење јужне покрајине Србије од своје природне матице. Тако је Ругова у 1998.-ој години био поново изабран за “председника” Косова, али што је још битније, добио је од стране „Европског“ парламента (тј. парламента само Европске Уније, али не и читаве Европе па сходно томе не и Норвешке, Швајцарске, Лихтенштајна, Андоре…) “Сахаровљеву награду за слободу мисли” и тако постао легализован „freedom fighter“ од стране Брисела и Запада.[17]

Др. Ибрахим Ругова је као књижевник, тј. љубитељ лепих и невиних уметности, уживао имиџ на Западу као лидер једног мирољубивог и ненасилног национално-политичког покрета и то све за разлику од UÇK терористичке гериле (иначе у потпуности прописно униформисаној и до зуба наоружаној). Међутим оно што се мало зна је чињеница да је Руговина странка DLK имала своју сопствену оружану формацију под именом „Безбедност за домовину“ и да ју је сам Ругова лично организовао. Постоје индиције да су припадници ове Руговине партијске војске (типа Парагиног HOS-а) били умешани у нападе на издавача приштинског либералног дневника „Koha Ditore“.[18] Њихова жртва је био и уред Ветона Суроија који је критиковао читаву DLK као партију која се силом обрачунава са својим политичким неистомишљеницима.[19] Да се DLK преко свог војног крила „Безбедности за домовину“ бавила терористичким активностима у време „Слобиних деведесетих“ сведочи и подебео досије предат UNMIK-у почетком 2005. г. од стране ноторног терористе Хашима Тачија (чија је UÇK 1998. г. секла главе српским цивилима и са тако одсеченим главама се и фотографисала у селу Клечки у Метохији, а између осталог организовала и прави крематоријум за Србе у том истом селу), али Руговиног политичког противника који је (врло вероватно баш Тачи) организовао атентат на Ругову као тзв. „председника Косова“ 15. марта 2005. г. Како је писао немачки (из Хамбурга) водећи политички недељник Der Spiegel у броју 22.-ом из 2005. г., у овом Тачијевом досијеу су наведени конкретни примери са доказима да је Руговина DLK наручивала убиства (чији су организатори вероватно били припадници Руговине „Безбедности за домовину“) као и докази да се DLK бавила изнуђивањем новца у сврхе финансирања партијске делатности.

На крају се мора напоменути и необорива чињеница да се етничко чишћење Срба у току тзв. Мартовског погрома, тј. „Косметских кристалних дана и ноћи“ од 17.-ог до 19.-ог марта 2004. г., а изведеног у класичном стилу нацистичке антисемитске Kristallnacht операције (9. новембра 1938. г. и наредних дана), одиграло управо за време „председничког“ мандата Ибрахима Ругове (који је био тзв. „председник Косова“ од 4. марта 2002. г. до 21. јануара 2006. г.). Да се потсетимо да је том приликом „протерано преко 4000 Срба, запаљено преко 800 српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе“.[20] Међутим, тадашњи „председник Косова“ са свиленим шалом око врата не само да није након ове тродневне кристалне ноћи поднео оставку (што би урадили многи прави председници неких истинских држава који нису прошли систем титоистичког бесплатног и масовног школовања за „вукојебаче“ и који не воде порекло од очева и дедова који су сарађивали са нацистима у Другом светском рату), већ није ни осудио на прави начин овакво дивљање својих етничких суграђана.

Библиографија

Чланци и књиге

Cenk Saraçoglu, Kurds of Modern Turkey: Migration, Neoliberalism and Exclusion in Turkish Society, Tauris Academic Studies, 2010.

Gerard Chaliand (уредник), A People Without a Country: The Kurds and Kurdistan, Interlink Publishing Group, 1993.

Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009.

Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1986.

Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013.

Michael M. Gunter, The Evolving Solution to the Kurdish Problem in Iraq and Turkey, London−New York: Palgrave−Macmillan, 2008.

Misha Glenny, The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, 1999.

Oxford Guide to British and American Culture for learners of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005.

Quil Lawrence, Invisible Nation: How the Kurds’ Quest for Statehood is Shaping Iraq and the Middle East, New York: Macmillan, 2008.

Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: NAVMARK doo, 2013.

Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја штампа, 2004.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, Београд: Чигоја штампа, 2006.

Јеврем Дамњановић, Косовска Голгота. Специјално издање, бр. 7, Београд, 22. октобар 1988, Политика Intervju.

Јевтић М., „Исламска суштина албанског сецесионизма и културно наслеђе Срба“, Национални интерест, Vol. 17, No. 2, 2013, стр. 231−252.

Мирко Чупић, Отета земља. Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989.

Интернет извори

Мартовски погром на Косову и Метохији: 17−19. март 2004. године с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Министрарство културе Републике Србије и Музеј у Приштини [са измештеним седиштем], Београд, 2004, (http://www.kosovo-metochia.org/2015/11/17/the-2004-march-pogrom-in-kosovo-a-book-of-photo-evidence/).

Koha Ditore (Приштина): http://www.kohaditore.com

Kosovo: Can You Imagine? (документарни филм Бориса Малагурског из 2009. г.)

Неправедни рат на Косову 1999. г. НАТО пакта (документарни филм из три дела западне продукције)

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Драгослав Ђорђевић из села Влакче, као четник Горске краљеве гарде. Комунисти су му убили мајку Јелицу и сестру Олгу. Њега су заробили лета 1945. На монтираном процесу у Тополи осуђен је на смрт. Мучен је и убијен у Капислани у Крагујевцу Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић у Прањанима 6. септембра 1944. г., на прослави рођендана краља Петра Другог Карађорђевића. Десно, у зеленој кошуљи, је наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева, један од 26 равногораца који су 11. маја 1941. г. заједно са пуковником Михаиловићем дошли на Равну Гору у Западној Србији. Снимак је начинила америчка војна мисија. Ово је једна од првих фотографија у боји снимљених у Србији Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас Драгослав Димитријевић је био један од омиљених ратних команданата Јасенице и Поморавља ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Етномузиколози о „Шоти“
ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Крунски доказ за рехабилитацију команданта југословенске војске у отаџбини, генерала Драже Драгољуба Михаиловића, била је засигурно књига ,,Стрељање историје“ ,америчког историчара, бившег војног обавештајца Роберта Мекдауела који је у време Другог светског рата напустио Јосипа Броза и отишао у штаб генерала Драже. Књигу је приредио за штампу господин Мајкл Мића Раденковић, родом из Почековине код Трстеника, који већ деценијама живи у Америци и био је изузетан пријатељ са Мекдауелом, универзитетским професором антропологије, историчарем, обавештајцем Канцеларије за стратешке задатке из које је настала ЦИА, задужен за анализу Балкана, а уједно и последњи официр за везу код генерала Драгољуба Михаиловића. Књига ,,Стрељање историје“ сведочи да су Дража и официри окупљени око њега деловали у складу са Заклетвом коју су положили и били у обавези да воде борбу против окупатора, па Роберт Мекдауел потврђује „Опсег ратних операција Покрета Равна гора у рату против неизмерно надмоћнијих нациста је вођен на фронту, али и у позадини, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
“Краља Перу на бандеру”
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Етномузиколози о „Шоти“
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Lista američkih brljotina na Balkanu
За злочин… казна!
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Фрањин дух у Колиндином телу

Share