Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије.

Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам

Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици која је део ширег Кељменди клана који се, иначе, између осталог, „прославио“ 3. септембра 1987. г. масакром војника ЈНА у параћинској касарни. Да се потсетимо, том приликом је Азиз Кељменди (из Душанова) из аутоматског оружја убио четири регрута ЈНА[1] и ранио још петорицу у параћинској касарни „Бранко Крсмановић“ (Нишка армијска област) што је имало директну политичку последицу да се престане са слањем Шиптара на одслужење војног рока где су добијали бесплатну обуку у руковању оружјем за касније учковање по КосМету 1995−1999. г. Иначе је сам Азис Кељменди примљен на одслужење војног рока са чистим картоном иако је учествовао у антидржавним демонстрацијама на КосМету 1981. г. за стварање Велике Шипније[2] што одлично дочарава слику већ тада пропале ЈНА и читаве пречанско-партизанске Титославије.[3]

Ко је стварно био др. Ибрахим Ругова – „Балкански Ганди“? У Руговиним прозападним и „продемократским“ животописима, који су прављени за једнократну НАТО употребу, нећете наћи податак да су партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита третирали Руговиног оца (Уке Ругову) и деду по оцу (Русте Ругову) као нацистичке колаборационисте, што су обојица то и били, и да су стога и стрељани још пре завршетка самог рата (у јануару 1945. г.). Дакле, уколико титоистички комунистички извори и званична ознашко-удбовска пропаганда тврди да су одређене личности из периода Другог светског рата са простора Југославије несрпске етничке провенијенције сарађивали са „нацистичким окупаторима“ постоји огромна вероватноћа да је овакво пропагандно тврђење у суштини и била пука реална истина. Сличан је случај био и са др. Фрањом Туђманом, бившим комунистичким партизаном и председником „демократске“ Хрватске, за кога сама комунистичка литература потврђује да је прва четири месеца рата 1941. г. провео у усташким формацијама Хрвата Анта Павелића пре него што је прешао у партизане другог Хрвата Јосипа Броза Тита.[4]

У сваком случају, Ибрахим Ругова је долазио из класичног балканског сељачког окружења оријентално-патријархалног типа (такозване “балканске вукојебине” из којих су испливавали и Брозови партизани) и, као и многи други из бивше Југославије након 1945. г., искористио је могућности титоистичког режима за бесплатно (масовно квази)школовање и образовање све до највишег нивоа (које је у косметском случају финансирала скраћена и осакаћена пречанско-авнојевска Република Србија, тј. “Брозов пашалук”) као и да захваљујући томе доживи значајан успон како на друштвеној тако и на политичког лествици (као и многи Брозови саборци и њихови потомци из разних личких, банијских, кордунашких, крајишких и осталих прекодринских дивизија из “балканских вукојебина”).[5]

Овом приликом се нећемо бавити критичком анализом квалитативне “разине” овакве врсте масовне бесплатне “наобразбе” на просторима обећане Брозове „вукојебарске“ државе[6] поготово на КосМету у доба југословенског самоуправног социјализма. Тако је Ибрахим Ругова завршио основну школу у Истоку, а средњу школу у Пећи 1967. г. На Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсеку за „Албанске студије“ студира до 1971. г. када је и дипломирао. У међувремену, године 1968. учествује у шиптарском протесту на КосМету чији су основни захтеви били да се КосМет уставно прогласи седмом југословенском републиком као националном државом Шиптара у Југославији, али је било и захтева да се ова јужна покрајина Републике Србије отцепи од ње и припоји суседној Шипнији онако како су се још 1945. г. договорили Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа. Године 1976. и 1977. Ругова студира на Париском универзитету. Докторирао је на истом 1984. г. Вративши се на КосМет најпре је радио као наставник да би касније био изабран за председника „Друштва књижевника Косова“ које је очито било оделито од „Друштва књижевника Србије“ као што је у то време и приштинска „Академија наука и уметности Косова“ била оделита од београдске САНУ.

На Западу је Ибрахим Ругова визуелно остао препознатљив по свиленом шалу везаном око врата без обзира на годишње доба, друштвено-политичке ситуације у којима се налазио као и на окружење у коме је био, а није га скидао чак ни за време ручкова или вечера са страним дипломатама и политичарима. На Западу је остао тако упамћен као један од бораца за „праведну“ вишедеценијску борбу косметских Шиптара за своја национално-мањинска права без обзира на реалну чињеницу да су, ако је тада (по Уставу из 1974. г. па све до 1989. г.) ико на читавом свету као етничка мањина имао сва могућа и немогућа мањинска права, територијално-политичке привилегије и етно-културолошке повластице, то били управо Шиптари на КосМету (Срби у Хрватској су о таквим мањинским правима могли само да сањају).

Формално вођа грађанског националног покрета Шиптара на КосМету, Ибрахим Ругова је у ствари већ у јулу 1990. г. показао своје право лице и суштину тог покрета који је стајао иза њега („Демократске лиге Косова“ (DLK), основане 1989. г.) када је издао „Прокламацију о независности Косова“ као и када је две године касније био изабран за првог „председника“ тзв. „Републике Косова“. Мора се напоменути да је сваки шиптарски националистичко-сепаратистички покрет био и остао у суштини исламски[7] па тако и овај предвођен од стране Ибрахима Ругове што се јасно показало управо након окупације КосМета од стране НАТО пакта 1999. г. па све до данас када је изграђено на КосМету више нових џамија и срушено више хришћанских (српских) богомоља него за 457 година отоманске окупације (1455−1912. г.).[8] Дакле, балкански Ганди са свиленим шалом око врата у ствари прекраја политичко-државне границе у Европи! Власти државе Србије су поводом ове велеиздаје реаговале у складу са свим међународним прописима и домаћим законима, исто као што би реаговале и САД, Француска, Италија, Шведска или Кина, или као што је већ реаговала у сличној ситуацији Турска (када је ухапсила вођу курдске сепаратистичке ПКК Очелана), па је од 120 чланова легално распуштеног „Парламента Косова“ похапшено њих 112 као и 6 чланова тзв. „Владе Косова“.[9] Треба напоменути и то да је у овом тренутку самопроглашена тзв. „независност Косова“ остала без икакве међународне подршке, и то у доба „диктатора“ Слободана Милошевића, али је „демократски“ Запад признао исто тако самопроглашену „независност Косова“ фебруара 2008. г. и то у време „прозападног демократе“ Бориса Тадића – типичног клијента, марионете, потрчка и полтрона (Запада), иначе, прекодринског Сарајлије сумњивог етнонационалног порекла (као и његовог земљака Војислава Шешеља).

Морамо се на овом месту осврнути и на чињеницу да је у западним медијима политика (Милошевићевог) Београда према Шиптарима на КосМету у 1990.-им окарактерисана као „диктаторска и опресивна“ обзиром да је „Шиптарима на Косову укинута аутономија“.[10] Овде се ради, међутим, о ноторној пропагандној лажи јер је Шиптарима на КосМету укинута само политичко-територијална аутономија (тј. по Уставу из 1974. г. фактичка државна независност) под чијим окриљем је вршено етничко чишћење српског живља у овој провинцији све до 1989. г. Многе националне мањине у Европи и свету би данас биле презадовољне нивоом етно-културолошке аутономије коју су Шиптари на Космету уживали чак и у 1990.-им годинама, а првенствено Руси у Естонији и Летонији, али и нпр. разноразне мањине у Шипнији, а о Курдима у Турској и да не говоримо обзиром да као такви нису чак ни признати да постоје.[11] Или другим речима, многе данашње „демократске“ државе и у Европи (укључујући и Европску Унију) и на свету могу да студирају случај косметске аутономије из „Милошевићевих“ 1990.-их година као узор који се може применити и у њиховим случајевима, а пре свега у Француској, Шведској, Шипнији или Турској. Ова последња је већ пре педесет година поднела званичну кандидатуру за чланство у Европској Унији а добила статус кандидата 1999. г. као награду за непоштовање права националних мањина, асилилацију Курда и војну окупацију 40% државне територије Републике Кипар још 1974. г.[12]

Елем, 1990.-их година на косметску сцену ступа ноторна терористичка организација типа Ал-Каиде, Хамаса, ИРЕ, ЕТЕ или Хезболаха – тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (UÇK). Занимљиво је да се у овим новим „терористичким“ косметским условима Ругова званично денунцирао од активности UÇK, али из разлога што је јавно сматрао да је ова парамилитарна организација „изум српске тајне службе“, а не стога што су припадници ове организације изводили терористичка дејства како против регуларних и легитимних полицијских снага државе Србије тако и против локалног српског живља, али и против локалних етничких Шиптара који су били лојални држави Србији која је за њих била западни пут ка Европи за разлику од Велике Шипније као аутостраде ка отоманској Анадолији.[13] Како, иначе, „демократски“ Запад реагује на акције оваквих терористичких организација може се видети на примерима израелске регуларне армије у Палестини и нарочито Бејруту или НАТО снага у Ираку или Авганистану.[14]

У то време се од стране Руговине политичке организације оснивају и делују подземни „Парламент Косова“ и „Влада Косова“ чији је тзв. премијер/канцелар био Бујар Букоши који је „председниковао“ овом фантомском косовском владом из Немачке, а која је финансијску подршку добијала од шиптарске гастарбајтерске емиграције. Ову владу је једино признала суседна Шипнија (или у Европи позната као Албанија). У многим другим сличним случајевима на свету би се са државама које би признале самопрокламовану независност неког вашег државног региона прекидали дипломатски односи ако не и објављивали ратови. Тако је нпр. Грузија прекинула дипломатске односе са Русијом 2008. г. када је Москва признала самопроглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, али из неког „необјашњивог разлога“ нити је Црногорац Милошевић прекинуо дипломатске односе са Шипнијом (или било којом другом државом) када је ова 1990.-их година признала самопрокламовану независност Приштине нити је то урадио Сарајлија Борис Тадић након 17. фебруара 2008. г.[15] Ваљда зато што и једном и другом динариодном пречанину Србија никада није била, јер није ни могла да буде, истинска Отаџбина која се воли и за коју се гине.

rugovaГодине 1999. у току НАТО агресије на Федеративну Републику Југославију[16] Ругова је наступио на државној телевизији Републике Србије заједно са њеним увеженим из Црне Горе председником Слободаном Милошевићем (врло вероватно се родио у црногорској „вукојебини“ Љевој Ријеци а не у Пожаревцу) и патријархом Српске православне цркве господином Павлом како би званично критиковао бомбардовање и разарања које оно доноси, али је убрзо из земље емигрирао у Италију и тако у ствари показао да прећутно одобрава агресију ради отцепљења КосМета од Србије и каснијег стварања Велике Шипније управо како је то 1997. г. непосредно пред косметски рат 1998. г. јавно и прокламовао као политички циљ своје DLK. Нешто слично је урадио и Херцегбосанац др. Зоран Ђинђић, родом из Босанског Шамца, који се склонио за време исте те агресије 1999. г. у Црну Гору и јавно у својим интервјуима западним медијима позивао НАТО бомбардере да доврше посао до краја (како би он херцегбосански „демократа“ дошао на власт након црногорског „диктатора“ Милошевића у њима туђој земљи Србији).

Иначе, за време геноцидно-бомбашке операције „Милосрдни анђео“ испоставило се као нетачна првобитна информација која се вукла по западним медијима да је породична кућа Ибрахима Ругове сравњена са земљом од стране Југословенске армије још крајем марта месеца. Кућа је наиме до краја бомбардовања остала нетакнута и у њу се Ругова и вратио након потписивања Кумановског споразума јуна 1999. г. исто као што се у (туђу) земљу вратио и др. Зоран Ђинђић да на крају заврши као Абрахам Линколн.

За разлику од званичних политичких лидера терористичке UÇK типа Хашима Тачија, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе претстави на „демократском“ Западу као присталица пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија (1869. г.−1948. г.) у Индији за време британске колонијалне управе. Оно што је најбитније од свега по питању односа у троуглу UÇK-Београд-Ругова 1990.-их година је чињеница да је Запад бар званично у медијима прихватио „self-image“ др. Ибрахима Ругове као супарника и противника UÇK и њихових терористичких метода борбе за отцепљење јужне покрајине Србије од своје природне матице. Тако је Ругова у 1998.-ој години био поново изабран за “председника” Косова, али што је још битније, добио је од стране „Европског“ парламента (тј. парламента само Европске Уније, али не и читаве Европе па сходно томе не и Норвешке, Швајцарске, Лихтенштајна, Андоре…) “Сахаровљеву награду за слободу мисли” и тако постао легализован „freedom fighter“ од стране Брисела и Запада.[17]

Др. Ибрахим Ругова је као књижевник, тј. љубитељ лепих и невиних уметности, уживао имиџ на Западу као лидер једног мирољубивог и ненасилног национално-политичког покрета и то све за разлику од UÇK терористичке гериле (иначе у потпуности прописно униформисаној и до зуба наоружаној). Међутим оно што се мало зна је чињеница да је Руговина странка DLK имала своју сопствену оружану формацију под именом „Безбедност за домовину“ и да ју је сам Ругова лично организовао. Постоје индиције да су припадници ове Руговине партијске војске (типа Парагиног HOS-а) били умешани у нападе на издавача приштинског либералног дневника „Koha Ditore“.[18] Њихова жртва је био и уред Ветона Суроија који је критиковао читаву DLK као партију која се силом обрачунава са својим политичким неистомишљеницима.[19] Да се DLK преко свог војног крила „Безбедности за домовину“ бавила терористичким активностима у време „Слобиних деведесетих“ сведочи и подебео досије предат UNMIK-у почетком 2005. г. од стране ноторног терористе Хашима Тачија (чија је UÇK 1998. г. секла главе српским цивилима и са тако одсеченим главама се и фотографисала у селу Клечки у Метохији, а између осталог организовала и прави крематоријум за Србе у том истом селу), али Руговиног политичког противника који је (врло вероватно баш Тачи) организовао атентат на Ругову као тзв. „председника Косова“ 15. марта 2005. г. Како је писао немачки (из Хамбурга) водећи политички недељник Der Spiegel у броју 22.-ом из 2005. г., у овом Тачијевом досијеу су наведени конкретни примери са доказима да је Руговина DLK наручивала убиства (чији су организатори вероватно били припадници Руговине „Безбедности за домовину“) као и докази да се DLK бавила изнуђивањем новца у сврхе финансирања партијске делатности.

На крају се мора напоменути и необорива чињеница да се етничко чишћење Срба у току тзв. Мартовског погрома, тј. „Косметских кристалних дана и ноћи“ од 17.-ог до 19.-ог марта 2004. г., а изведеног у класичном стилу нацистичке антисемитске Kristallnacht операције (9. новембра 1938. г. и наредних дана), одиграло управо за време „председничког“ мандата Ибрахима Ругове (који је био тзв. „председник Косова“ од 4. марта 2002. г. до 21. јануара 2006. г.). Да се потсетимо да је том приликом „протерано преко 4000 Срба, запаљено преко 800 српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе“.[20] Међутим, тадашњи „председник Косова“ са свиленим шалом око врата не само да није након ове тродневне кристалне ноћи поднео оставку (што би урадили многи прави председници неких истинских држава који нису прошли систем титоистичког бесплатног и масовног школовања за „вукојебаче“ и који не воде порекло од очева и дедова који су сарађивали са нацистима у Другом светском рату), већ није ни осудио на прави начин овакво дивљање својих етничких суграђана.

Библиографија

Чланци и књиге

Cenk Saraçoglu, Kurds of Modern Turkey: Migration, Neoliberalism and Exclusion in Turkish Society, Tauris Academic Studies, 2010.

Gerard Chaliand (уредник), A People Without a Country: The Kurds and Kurdistan, Interlink Publishing Group, 1993.

Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009.

Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1986.

Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013.

Michael M. Gunter, The Evolving Solution to the Kurdish Problem in Iraq and Turkey, London−New York: Palgrave−Macmillan, 2008.

Misha Glenny, The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, 1999.

Oxford Guide to British and American Culture for learners of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005.

Quil Lawrence, Invisible Nation: How the Kurds’ Quest for Statehood is Shaping Iraq and the Middle East, New York: Macmillan, 2008.

Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: NAVMARK doo, 2013.

Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја штампа, 2004.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, Београд: Чигоја штампа, 2006.

Јеврем Дамњановић, Косовска Голгота. Специјално издање, бр. 7, Београд, 22. октобар 1988, Политика Intervju.

Јевтић М., „Исламска суштина албанског сецесионизма и културно наслеђе Срба“, Национални интерест, Vol. 17, No. 2, 2013, стр. 231−252.

Мирко Чупић, Отета земља. Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989.

Интернет извори

Мартовски погром на Косову и Метохији: 17−19. март 2004. године с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Министрарство културе Републике Србије и Музеј у Приштини [са измештеним седиштем], Београд, 2004, (http://www.kosovo-metochia.org/2015/11/17/the-2004-march-pogrom-in-kosovo-a-book-of-photo-evidence/).

Koha Ditore (Приштина): http://www.kohaditore.com

Kosovo: Can You Imagine? (документарни филм Бориса Малагурског из 2009. г.)

Неправедни рат на Косову 1999. г. НАТО пакта (документарни филм из три дела западне продукције)

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Од Београда се једино не тражи формално признање на почетку, односно биће овако: отварање 35-ог=прво Косово држава, отварање завршних преговора=прво признајте Косово. Зато је Хајнц Вилхелм одбио да одговори на питање „а да ли ће се признање тражити на крају“. Рекавши: „Mогу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“ ФАКТИ: Све ово предобро знају и Александар Вучић и Ивица Дачић и сви њихови помагачи. Знају и не заустављају се, а то значи да су већ одлучили да признају „Републик Косова“, али то крију од Србије. Томислав Николић већ и признаје да зна. Прави се да му је „очи отворио“ Јоханес Хан, а зна све бар од 2012-те. У току је, дакле, велика игра, а на крају ће бити све сведено на ово: нисмо могли и да добијемо „Београд на води“ и да задржимо Косово, уосталом – ионако смо заједно у ЕУ… НЕМАЧКА не тражи од Србиjе да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
Настанак европске супердржаве
Беч не признаје злочине у Србији
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Истина о Вражјој дивизији
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Да се Власи не досете
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!

Share