Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије.

Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам

Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици која је део ширег Кељменди клана који се, иначе, између осталог, „прославио“ 3. септембра 1987. г. масакром војника ЈНА у параћинској касарни. Да се потсетимо, том приликом је Азиз Кељменди (из Душанова) из аутоматског оружја убио четири регрута ЈНА[1] и ранио још петорицу у параћинској касарни „Бранко Крсмановић“ (Нишка армијска област) што је имало директну политичку последицу да се престане са слањем Шиптара на одслужење војног рока где су добијали бесплатну обуку у руковању оружјем за касније учковање по КосМету 1995−1999. г. Иначе је сам Азис Кељменди примљен на одслужење војног рока са чистим картоном иако је учествовао у антидржавним демонстрацијама на КосМету 1981. г. за стварање Велике Шипније[2] што одлично дочарава слику већ тада пропале ЈНА и читаве пречанско-партизанске Титославије.[3]

Ко је стварно био др. Ибрахим Ругова – „Балкански Ганди“? У Руговиним прозападним и „продемократским“ животописима, који су прављени за једнократну НАТО употребу, нећете наћи податак да су партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита третирали Руговиног оца (Уке Ругову) и деду по оцу (Русте Ругову) као нацистичке колаборационисте, што су обојица то и били, и да су стога и стрељани још пре завршетка самог рата (у јануару 1945. г.). Дакле, уколико титоистички комунистички извори и званична ознашко-удбовска пропаганда тврди да су одређене личности из периода Другог светског рата са простора Југославије несрпске етничке провенијенције сарађивали са „нацистичким окупаторима“ постоји огромна вероватноћа да је овакво пропагандно тврђење у суштини и била пука реална истина. Сличан је случај био и са др. Фрањом Туђманом, бившим комунистичким партизаном и председником „демократске“ Хрватске, за кога сама комунистичка литература потврђује да је прва четири месеца рата 1941. г. провео у усташким формацијама Хрвата Анта Павелића пре него што је прешао у партизане другог Хрвата Јосипа Броза Тита.[4]

У сваком случају, Ибрахим Ругова је долазио из класичног балканског сељачког окружења оријентално-патријархалног типа (такозване “балканске вукојебине” из којих су испливавали и Брозови партизани) и, као и многи други из бивше Југославије након 1945. г., искористио је могућности титоистичког режима за бесплатно (масовно квази)школовање и образовање све до највишег нивоа (које је у косметском случају финансирала скраћена и осакаћена пречанско-авнојевска Република Србија, тј. “Брозов пашалук”) као и да захваљујући томе доживи значајан успон како на друштвеној тако и на политичког лествици (као и многи Брозови саборци и њихови потомци из разних личких, банијских, кордунашких, крајишких и осталих прекодринских дивизија из “балканских вукојебина”).[5]

Овом приликом се нећемо бавити критичком анализом квалитативне “разине” овакве врсте масовне бесплатне “наобразбе” на просторима обећане Брозове „вукојебарске“ државе[6] поготово на КосМету у доба југословенског самоуправног социјализма. Тако је Ибрахим Ругова завршио основну школу у Истоку, а средњу школу у Пећи 1967. г. На Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсеку за „Албанске студије“ студира до 1971. г. када је и дипломирао. У међувремену, године 1968. учествује у шиптарском протесту на КосМету чији су основни захтеви били да се КосМет уставно прогласи седмом југословенском републиком као националном државом Шиптара у Југославији, али је било и захтева да се ова јужна покрајина Републике Србије отцепи од ње и припоји суседној Шипнији онако како су се још 1945. г. договорили Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа. Године 1976. и 1977. Ругова студира на Париском универзитету. Докторирао је на истом 1984. г. Вративши се на КосМет најпре је радио као наставник да би касније био изабран за председника „Друштва књижевника Косова“ које је очито било оделито од „Друштва књижевника Србије“ као што је у то време и приштинска „Академија наука и уметности Косова“ била оделита од београдске САНУ.

На Западу је Ибрахим Ругова визуелно остао препознатљив по свиленом шалу везаном око врата без обзира на годишње доба, друштвено-политичке ситуације у којима се налазио као и на окружење у коме је био, а није га скидао чак ни за време ручкова или вечера са страним дипломатама и политичарима. На Западу је остао тако упамћен као један од бораца за „праведну“ вишедеценијску борбу косметских Шиптара за своја национално-мањинска права без обзира на реалну чињеницу да су, ако је тада (по Уставу из 1974. г. па све до 1989. г.) ико на читавом свету као етничка мањина имао сва могућа и немогућа мањинска права, територијално-политичке привилегије и етно-културолошке повластице, то били управо Шиптари на КосМету (Срби у Хрватској су о таквим мањинским правима могли само да сањају).

Формално вођа грађанског националног покрета Шиптара на КосМету, Ибрахим Ругова је у ствари већ у јулу 1990. г. показао своје право лице и суштину тог покрета који је стајао иза њега („Демократске лиге Косова“ (DLK), основане 1989. г.) када је издао „Прокламацију о независности Косова“ као и када је две године касније био изабран за првог „председника“ тзв. „Републике Косова“. Мора се напоменути да је сваки шиптарски националистичко-сепаратистички покрет био и остао у суштини исламски[7] па тако и овај предвођен од стране Ибрахима Ругове што се јасно показало управо након окупације КосМета од стране НАТО пакта 1999. г. па све до данас када је изграђено на КосМету више нових џамија и срушено више хришћанских (српских) богомоља него за 457 година отоманске окупације (1455−1912. г.).[8] Дакле, балкански Ганди са свиленим шалом око врата у ствари прекраја политичко-државне границе у Европи! Власти државе Србије су поводом ове велеиздаје реаговале у складу са свим међународним прописима и домаћим законима, исто као што би реаговале и САД, Француска, Италија, Шведска или Кина, или као што је већ реаговала у сличној ситуацији Турска (када је ухапсила вођу курдске сепаратистичке ПКК Очелана), па је од 120 чланова легално распуштеног „Парламента Косова“ похапшено њих 112 као и 6 чланова тзв. „Владе Косова“.[9] Треба напоменути и то да је у овом тренутку самопроглашена тзв. „независност Косова“ остала без икакве међународне подршке, и то у доба „диктатора“ Слободана Милошевића, али је „демократски“ Запад признао исто тако самопроглашену „независност Косова“ фебруара 2008. г. и то у време „прозападног демократе“ Бориса Тадића – типичног клијента, марионете, потрчка и полтрона (Запада), иначе, прекодринског Сарајлије сумњивог етнонационалног порекла (као и његовог земљака Војислава Шешеља).

Морамо се на овом месту осврнути и на чињеницу да је у западним медијима политика (Милошевићевог) Београда према Шиптарима на КосМету у 1990.-им окарактерисана као „диктаторска и опресивна“ обзиром да је „Шиптарима на Косову укинута аутономија“.[10] Овде се ради, међутим, о ноторној пропагандној лажи јер је Шиптарима на КосМету укинута само политичко-територијална аутономија (тј. по Уставу из 1974. г. фактичка државна независност) под чијим окриљем је вршено етничко чишћење српског живља у овој провинцији све до 1989. г. Многе националне мањине у Европи и свету би данас биле презадовољне нивоом етно-културолошке аутономије коју су Шиптари на Космету уживали чак и у 1990.-им годинама, а првенствено Руси у Естонији и Летонији, али и нпр. разноразне мањине у Шипнији, а о Курдима у Турској и да не говоримо обзиром да као такви нису чак ни признати да постоје.[11] Или другим речима, многе данашње „демократске“ државе и у Европи (укључујући и Европску Унију) и на свету могу да студирају случај косметске аутономије из „Милошевићевих“ 1990.-их година као узор који се може применити и у њиховим случајевима, а пре свега у Француској, Шведској, Шипнији или Турској. Ова последња је већ пре педесет година поднела званичну кандидатуру за чланство у Европској Унији а добила статус кандидата 1999. г. као награду за непоштовање права националних мањина, асилилацију Курда и војну окупацију 40% државне територије Републике Кипар још 1974. г.[12]

Елем, 1990.-их година на косметску сцену ступа ноторна терористичка организација типа Ал-Каиде, Хамаса, ИРЕ, ЕТЕ или Хезболаха – тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (UÇK). Занимљиво је да се у овим новим „терористичким“ косметским условима Ругова званично денунцирао од активности UÇK, али из разлога што је јавно сматрао да је ова парамилитарна организација „изум српске тајне службе“, а не стога што су припадници ове организације изводили терористичка дејства како против регуларних и легитимних полицијских снага државе Србије тако и против локалног српског живља, али и против локалних етничких Шиптара који су били лојални држави Србији која је за њих била западни пут ка Европи за разлику од Велике Шипније као аутостраде ка отоманској Анадолији.[13] Како, иначе, „демократски“ Запад реагује на акције оваквих терористичких организација може се видети на примерима израелске регуларне армије у Палестини и нарочито Бејруту или НАТО снага у Ираку или Авганистану.[14]

У то време се од стране Руговине политичке организације оснивају и делују подземни „Парламент Косова“ и „Влада Косова“ чији је тзв. премијер/канцелар био Бујар Букоши који је „председниковао“ овом фантомском косовском владом из Немачке, а која је финансијску подршку добијала од шиптарске гастарбајтерске емиграције. Ову владу је једино признала суседна Шипнија (или у Европи позната као Албанија). У многим другим сличним случајевима на свету би се са државама које би признале самопрокламовану независност неког вашег државног региона прекидали дипломатски односи ако не и објављивали ратови. Тако је нпр. Грузија прекинула дипломатске односе са Русијом 2008. г. када је Москва признала самопроглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, али из неког „необјашњивог разлога“ нити је Црногорац Милошевић прекинуо дипломатске односе са Шипнијом (или било којом другом државом) када је ова 1990.-их година признала самопрокламовану независност Приштине нити је то урадио Сарајлија Борис Тадић након 17. фебруара 2008. г.[15] Ваљда зато што и једном и другом динариодном пречанину Србија никада није била, јер није ни могла да буде, истинска Отаџбина која се воли и за коју се гине.

rugovaГодине 1999. у току НАТО агресије на Федеративну Републику Југославију[16] Ругова је наступио на државној телевизији Републике Србије заједно са њеним увеженим из Црне Горе председником Слободаном Милошевићем (врло вероватно се родио у црногорској „вукојебини“ Љевој Ријеци а не у Пожаревцу) и патријархом Српске православне цркве господином Павлом како би званично критиковао бомбардовање и разарања које оно доноси, али је убрзо из земље емигрирао у Италију и тако у ствари показао да прећутно одобрава агресију ради отцепљења КосМета од Србије и каснијег стварања Велике Шипније управо како је то 1997. г. непосредно пред косметски рат 1998. г. јавно и прокламовао као политички циљ своје DLK. Нешто слично је урадио и Херцегбосанац др. Зоран Ђинђић, родом из Босанског Шамца, који се склонио за време исте те агресије 1999. г. у Црну Гору и јавно у својим интервјуима западним медијима позивао НАТО бомбардере да доврше посао до краја (како би он херцегбосански „демократа“ дошао на власт након црногорског „диктатора“ Милошевића у њима туђој земљи Србији).

Иначе, за време геноцидно-бомбашке операције „Милосрдни анђео“ испоставило се као нетачна првобитна информација која се вукла по западним медијима да је породична кућа Ибрахима Ругове сравњена са земљом од стране Југословенске армије још крајем марта месеца. Кућа је наиме до краја бомбардовања остала нетакнута и у њу се Ругова и вратио након потписивања Кумановског споразума јуна 1999. г. исто као што се у (туђу) земљу вратио и др. Зоран Ђинђић да на крају заврши као Абрахам Линколн.

За разлику од званичних политичких лидера терористичке UÇK типа Хашима Тачија, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе претстави на „демократском“ Западу као присталица пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија (1869. г.−1948. г.) у Индији за време британске колонијалне управе. Оно што је најбитније од свега по питању односа у троуглу UÇK-Београд-Ругова 1990.-их година је чињеница да је Запад бар званично у медијима прихватио „self-image“ др. Ибрахима Ругове као супарника и противника UÇK и њихових терористичких метода борбе за отцепљење јужне покрајине Србије од своје природне матице. Тако је Ругова у 1998.-ој години био поново изабран за “председника” Косова, али што је још битније, добио је од стране „Европског“ парламента (тј. парламента само Европске Уније, али не и читаве Европе па сходно томе не и Норвешке, Швајцарске, Лихтенштајна, Андоре…) “Сахаровљеву награду за слободу мисли” и тако постао легализован „freedom fighter“ од стране Брисела и Запада.[17]

Др. Ибрахим Ругова је као књижевник, тј. љубитељ лепих и невиних уметности, уживао имиџ на Западу као лидер једног мирољубивог и ненасилног национално-политичког покрета и то све за разлику од UÇK терористичке гериле (иначе у потпуности прописно униформисаној и до зуба наоружаној). Међутим оно што се мало зна је чињеница да је Руговина странка DLK имала своју сопствену оружану формацију под именом „Безбедност за домовину“ и да ју је сам Ругова лично организовао. Постоје индиције да су припадници ове Руговине партијске војске (типа Парагиног HOS-а) били умешани у нападе на издавача приштинског либералног дневника „Koha Ditore“.[18] Њихова жртва је био и уред Ветона Суроија који је критиковао читаву DLK као партију која се силом обрачунава са својим политичким неистомишљеницима.[19] Да се DLK преко свог војног крила „Безбедности за домовину“ бавила терористичким активностима у време „Слобиних деведесетих“ сведочи и подебео досије предат UNMIK-у почетком 2005. г. од стране ноторног терористе Хашима Тачија (чија је UÇK 1998. г. секла главе српским цивилима и са тако одсеченим главама се и фотографисала у селу Клечки у Метохији, а између осталог организовала и прави крематоријум за Србе у том истом селу), али Руговиног политичког противника који је (врло вероватно баш Тачи) организовао атентат на Ругову као тзв. „председника Косова“ 15. марта 2005. г. Како је писао немачки (из Хамбурга) водећи политички недељник Der Spiegel у броју 22.-ом из 2005. г., у овом Тачијевом досијеу су наведени конкретни примери са доказима да је Руговина DLK наручивала убиства (чији су организатори вероватно били припадници Руговине „Безбедности за домовину“) као и докази да се DLK бавила изнуђивањем новца у сврхе финансирања партијске делатности.

На крају се мора напоменути и необорива чињеница да се етничко чишћење Срба у току тзв. Мартовског погрома, тј. „Косметских кристалних дана и ноћи“ од 17.-ог до 19.-ог марта 2004. г., а изведеног у класичном стилу нацистичке антисемитске Kristallnacht операције (9. новембра 1938. г. и наредних дана), одиграло управо за време „председничког“ мандата Ибрахима Ругове (који је био тзв. „председник Косова“ од 4. марта 2002. г. до 21. јануара 2006. г.). Да се потсетимо да је том приликом „протерано преко 4000 Срба, запаљено преко 800 српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе“.[20] Међутим, тадашњи „председник Косова“ са свиленим шалом око врата не само да није након ове тродневне кристалне ноћи поднео оставку (што би урадили многи прави председници неких истинских држава који нису прошли систем титоистичког бесплатног и масовног школовања за „вукојебаче“ и који не воде порекло од очева и дедова који су сарађивали са нацистима у Другом светском рату), већ није ни осудио на прави начин овакво дивљање својих етничких суграђана.

Библиографија

Чланци и књиге

Cenk Saraçoglu, Kurds of Modern Turkey: Migration, Neoliberalism and Exclusion in Turkish Society, Tauris Academic Studies, 2010.

Gerard Chaliand (уредник), A People Without a Country: The Kurds and Kurdistan, Interlink Publishing Group, 1993.

Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009.

Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1986.

Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013.

Michael M. Gunter, The Evolving Solution to the Kurdish Problem in Iraq and Turkey, London−New York: Palgrave−Macmillan, 2008.

Misha Glenny, The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, 1999.

Oxford Guide to British and American Culture for learners of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005.

Quil Lawrence, Invisible Nation: How the Kurds’ Quest for Statehood is Shaping Iraq and the Middle East, New York: Macmillan, 2008.

Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: NAVMARK doo, 2013.

Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја штампа, 2004.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, Београд: Чигоја штампа, 2006.

Јеврем Дамњановић, Косовска Голгота. Специјално издање, бр. 7, Београд, 22. октобар 1988, Политика Intervju.

Јевтић М., „Исламска суштина албанског сецесионизма и културно наслеђе Срба“, Национални интерест, Vol. 17, No. 2, 2013, стр. 231−252.

Мирко Чупић, Отета земља. Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989.

Интернет извори

Мартовски погром на Косову и Метохији: 17−19. март 2004. године с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Министрарство културе Републике Србије и Музеј у Приштини [са измештеним седиштем], Београд, 2004, (http://www.kosovo-metochia.org/2015/11/17/the-2004-march-pogrom-in-kosovo-a-book-of-photo-evidence/).

Koha Ditore (Приштина): http://www.kohaditore.com

Kosovo: Can You Imagine? (документарни филм Бориса Малагурског из 2009. г.)

Неправедни рат на Косову 1999. г. НАТО пакта (документарни филм из три дела западне продукције)

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
Академик Василије Крестић оцијенио је поводом 76 година од оснивања Независне Државе Хрватске /НДХ/ да је за српски народ изузетно важно да извуче поуке из прошлости да би знао с ким има посла и како да се понаша, али не да би заоштравао односе са Хрватском већ да му се не понове прогон и етничко чишћење из деведесетих година. Крестић је изјавио Срни да, уколико Срби буду заборављали, то ће бити доказ њихове неозбиљности, неодговорности и у крајњем случају примитивизма. „Ако заборавимо, `тешко нама`. Не могу наше жртве бити јефтиније од туђих. Нажалост, испада да их ми не поштујемо, а тражимо од других да их поштују више него ми“, нагласио је Крестић. Крестић је истакао да се чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе у документима њемачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнијела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Paravan
  Ona koju čovek još nije poznao.       Gimnosfista, na Aleksandrovo pitanje koja je životinja najlukavija. Počećemo jedni retoričkim pitanjem: Pitanje No 1. Da li je moguće “u po bela dana” opljačkati juvelirnicu u najprometnijoj ulici velegrada? Odovor: Jeste. To su izvela dva provalnika u Oksfordskoj ulici u Londonu, pre dvadesetak godina. Evo kako. U podnevnoj  pauzi došli su u radničkim odelima, stali ispred zatvorene juvelirnice, postavili iza sebe paravan, isekli otvor na izlogu, pokupili dragulje, i otišli. Paravan je ostao. Poenta je u drskosti, jer se tako nešto ne očekuje. Poznato je da su za vreme rata ilegalci nalazili skloništa u neposrednoj blizini Gestapoa. Pitanje No 2. Da li je moguće usred Evrope, na oči Evropske Unije, da se u zemlji koja je već deceniju kadidat za člana, uvede fašistički poredak, tj da jedna orgnizacija koja se propagira kao politička stranka, eliminiše praktično višepartijski sistem i uspostavi diktaturu jednog čoveka. Odgovor: Jeste. Pitanje No 3. Kakve sve ovo ima veze sa tekućom ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брегзит и српска демократија
Шта год мислили о британској политици – а поготово како се Албион у последња два века односио према Србији, неколико ставки из британског референдума о ЕУ свакако су за поштовање. Прво, када су у британској јавности нарасла критичка становишта о ЕУ, расписан је референдум. Реалан однос снага у политичкој елити Британије био је 3:1 за ЕУ, само је фракција конзервативаца била за Брегзит. Ипак, у Британији се није чекало да се у парламенту накупи 50% евроскептичких посланика. Чим се видело да је нешто од важности спорно, позван је народ да искаже своју вољу. Друго, током кампање у медијима је „за обе стране био обезебеђен релативно равноправан третман на водећим државним телевизијама и довољно простора да изнесу аргументе за свој став“. Када се десило убиство једне евроунионистичке парламентарке, пробриселски медији у Британији то нису искористили да одмах сатанизују све евроскептике као „лудаке“, „екстремисте“ и “фашисте“. Опоненти су остали демократски ривали, не „нацоши“ које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Развојни пут Вука Шнајдера
Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Paravan
Брегзит и српска демократија
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Други део Истина “Стрељања Историје”
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Србија, Хрватска и Европска Унија
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Службеници неће ћирилицу
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед

Share