Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије

Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата (попут Милослава Самарџића) се систематско-плански игноришу илити проглашавају за научне „дилетанте“. Овај рад је покушај схватања корена савремене националне катастрофе Србије и српскога народа уопште – корена чији се један од најдебљих кракова зове Комунистичка партија Југославије.

Кључне речи: Југославија, комунистичка партија, комунизам, тоталитаризам, бољшевици, Срби, Србија, антисрпство.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од самог свог оснивања на „Вуковарском“ конгресу (од 20.-ог до 25.-ог јуна 1920. г.)[1] заузела видан антисрпски став који се провлачио од тог момента кроз све партијске документе о „историјски правичном“ решавању националних питања у Југославији за време Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1920. г.−1941.г.).[2] Сходно оваквом партијском програму о „сузбијању великосрпског хегемонизма“ произилазило је и конкретно антисрпско политичко деловање партије све до почетка Другог светског рата да би се након априлског слома 1941. г. партијска антисрпска политика из предратног периода преточила у конкретне војно-политичке акције за време самог рата, тј. „социјалистичке револуције“, која је у националном смислу имала етноцидни карактер решавања српског националног питања. Отворен или прикривен антисрпски вид деловања КПЈ и њених партијско-партизанских формација (тзв. „Народно-ослободилачке војске Југославије“) за време револуционарног преузимања (тј. преотимања) власти на простору читаве Југославије 1941.г.−1945.г. је у својој антисрпској компоненти вишеслојан. Међутим, јасно се уочава да је његова круцијална далекосежна политичко-национална карактеристика била пре свега прохрватска[3].

У контексту горе наведеног бисмо овом приликом указали на један од релевантних повесних извора из самога ратнога периода а који између осталих комунистичко-животињских зверстава говори и о масакрирању Веселина Петровића који је био председник општине Дивци, села близу Ваљева, а кога је живог обезглавио тестером комунистичко-партизански политички комесар Хинко Мајер. Тестерисање Србина Веселина Петровића од стране Хинка Мајера је описано у документу под насловом Крвава листа комунистичких злочина у Србији а која је издата, на основу сведочења очевидаца, од стране власти генерала Милана Недића године 1942. У овом конкретном случају очевидац је Љубомир Рафаиловић из самог села Дивци. Ево шта између осталог стоји у овој листи комуниста поводом овог случаја:

Последњих дана септембра комунистички зверови, под вођством Јеврејина Хинка Мајера, ‘велетрговца’ из Загреба, ухватили су Веселина Петровића, председника општине Дивци у срезу ваљевском, и уморили га најстрашнијим мукама. Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу.

Ова иста банда Мајерова [овде се конкретно ради о комунистичком Колубарском Народно-ослободилачком партизанском одреду, примедба В. Б. С.] имала је свој штаб у септембру [1941. г., примедба В. Б. С.] у селу Дупљаји. Када су владини одреди очистили ово село и тај крај од комунистичких разбојника нашли су у дворишту те куће 35 гробова у којима су плитко били покопани сељаци из тог краја које је Хинко Мајер са својим џелатима уморио најужаснијом смрћу, најчешће секући им комад по комад тела. Један од судија Мајеровог ‘преког суда’ имао је обичај да сељаку изведеном пред овај скуп црвених зверова забије две каме, по једну са сваке стране у врат и онда да кроз смех пита своје остале другове: ‘Да ли да га ослободимо?“ (стр. 58−59) .

Ставови КПЈ и њеног етнополитички несрпског политбиро-руководства су као и читава идеологија партије били чиста копија антируске политике и идеологије етнополитичког антируског руководства партије Бољшевика (касније Комунистичке партије Совјетског савеза) с тим што су улогу Руса као „угњетачких експлоататора“ на простору Царске Русије у југословенском случају преузели Срби као читав етноколектив. С тога, није ни чудно да су југословенски комунисти дословце преузели и бољшевичку реторику и начин решавања националних питања па је тако послератна титоистичка Југославија преуређена на основу принципа преузетих из Лењиновог (1918. г.) и Стаљиновог (1936. г.) устава за СССР. А конкретна решења компликованих националних питања како на простору СССР-а тако и социјалистичке Југославије су почивала на једноставној формули: „колективна кривица – колективна казна“. Тако је читаво политичко-територијално устројство Титове Југославије почивало на наводној српској колективној кривици из међуратног периода[4] док се из неког „необјашњивог“ разлога колективна кривица хрватског народа (заједно са муслиманским „хрватским цвијећем“) за етноцид над Србима у периоду Другог светског рата на просторима Независне државе Хрватске (НДХ) није узимала у обзир. Тако смо након рата 1945. г. нпр. учили у школским уџбеницима и другим пропагандним памфлетима да су у јасеновачком логору смрти „фашисти“ убијали „антифашисте“ или у најбољем случају да су „усташе“ убијале „партизане“ и друге „антифашистичке родољубе“.[5] Међутим, овај „усташки“ (али никако хрватски и бошњачки) етноцид над Србима на простору читаве НДХ у временском периоду од 10. априла 1941. г. па све до 15. маја 1945. г. је ипак коначно верификован од стране КПЈ и њене тзв. „Народно-ослободилачке“ војске Југославије (НОВЈ) након рата тако што је као посебна република у оквирима социјалистичке Југославије створена увећана (са италијанском Истром, италијанским делом Далмације и српским Дубровником) и етнички до пола очишћена Хрватска у Брозовим границама (од 24% Срба пре рата на 12% након рата)[6] и то без икаквих национално-територијалних аутономија за преживеле Србе, док је с друге стране територија социјалистичке Србије раздробљена у три неповезана и међусобно антагонистичка дела (Војводина, централна Србија и КосМет). Зашто Истра и Дубровник (тј. територија бивше независне Републике Дубровник)[7] нису добиле аутономни статус у оквиру НР/СР Хрватске по узору на Војводину, а Крајина (и то након етноцида над Србима Крајишницима) по узору на КосМет, може се објаснити само уколико се добро простудира антисрпска политика КПЈ од свог самог оснивања као и реална антисрпска улога НОВЈ за време рата. У том контексту лако је схватити и зашто нису западни делови НР/СР Македоније добили аутономан статус (нпр. као Аутономна покрајина Илирида са административним центром у Тетову) по угледу на јужне делове НР/СР Србије јер се читава политика након рата владајуће КПЈ касније Савеза комуниста Југославије (СКЈ) заснивала на предратној политици разбијања Српства по принципу „слаба Србија (и деградирани Срби као етноколектив) – јака Југославија (на чијем челу је Хрват-Словенац Јосип Броз Тито)“[8]. Тако је логично било да након 1945. г. македонски Словени добију статус оделите нације (од Срба) са својим новопрокламованим и састављеним стандардним и језиком и писмом, али је исто тако било нелогично да се национална држава (НР/СР Македонија) сада те новоформиране етнонације „Македонаца“ територијално раздробљава стварањем некакве шиптарске аутономне покрајине или бар области. У сваком случају, јасно је да је овакав развој послератног начина решавања националних питања од стране титоистичких победничких војно-политичких структура имао своју предратну (1920. г.−1941. г.) повесну позадину на коју бисмо у најкраћим цртама желели да укажемо у доњем тексту.

Основни костур аутентичних ставова југословенских комуниста у вези са решавањем националних питања у вишенационалној новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) поставио је Сима Марковић у расправи Национално питање у светлости марксизма објављеној 1923. г. За њега је сама Краљевина била „узгредни продукт“ али не и дело „националне револуције“. Суштину оваквог става можемо схватити уколико знамо да је тзв. „уједињење Југословена“ стварно проглашено у Загребу 23. новембра 1918. г.[9] а не у Београду 1. децембра исте те године[10] као што се то учило и још увек учи у школама па и на универзитетима обзиром да је регент Краљевине Србије тог 1. децембра 1918. г. de facto само верификовао de iure проглашено уједињење у Загребу од 23. новембра 1918. г. од стране загребачког Народног вијећа.[11] Другим речима, Марковићева (тј. КПЈ) порука је јасна: Загребу је „Прокламација о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Црном Гором“ само успутна станица до које се дошло игром повесних околности (пораз Аустро-Угарске и самим тим идеје о стварању велике Хрватске у њеним оквирима као оделите федералне целине)[12] а не крајњи национално-политички циљ Хрвата и осталих неСрба. А који је то био крајњи национално-политички циљ Загреба објаснио је др. Фрањо Туђман (иначе Титов ратни саборац и послератни генерал који се у првим месецима НДХ 1941. г. борио у усташкој униформи) крајем тог истог столећа када је тражио да се приликом раздруживања од остатака Југославије загребачкој Хрватској врате све оне територије (наравно без Словеније) које је загребачка Држава Словенаца, Хрвата и Срба наводно и унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. г. иако су Срби у Држави СХС чинили етничку већину.

Шта се даље крило иза овакве КПЈ формулације сам Марковић је конкретно „појаснио“ ставом који ће од тада па све до „правичног“ решавања националних питања у послератној Брозовој Југославији за комунисте и њихове симпатизере (који су и дан данас на многим руководећим функцијама у Србији) важити као неприкосновена аксиома: тзв. великосрпска хегемонија је била облик политичке надокнаде за привредну неразвијеност српске буржоазије у поређењу с хрватском буржоазијом, која је (хрватска буржоазија), при томе, за време Првог светског рата 1914. г.−1918. г. још више материјално ојачала у односу на српску.[13] Да се у том контексту узгред потсетимо да је око 50% индустрије Краљевине Србије за време Првог светског рата било уништено а у том уништавању су добрим делом учествовали Словенци, Хрвати и Бошњаци у аустро-угарским униформама а нешто слично се догодило и након Другог светског рата 1941. г.−1945. г. када су фабрике из Србије премештане у Словенију ваљда као надокнада за међуратну великосрпску хегемонију. Треба напоменути да је у Првом светском рату било случајева одбијања извршавања наређења за стрељање или вешање српских цивила од стране чешких и словачких јединица у аустро-угарској војсци на територији окупиране Србије (подигнут им је споменик у Шумарицама у Крагујевцу – тзв. „Чехословачко гробље“ као и спомен плоча на Текеришу у западној Србији обзиром да су због одбијања извршења наређења стрељани) али да није постојао ни један једини случај (бар не забележен) оваквог одбијања извршења наређења од стране словеначких, хрватских или бошњачких јединица, тј. војника. Историчари знају и то да је аустро-угарски каплар Јосип Броз Тито на србијанском фронту у Првом светском рату 1914. г. као припадник злогласне 42 домобранске „Вражје дивизије“ учествовао у крајње деликатним војним задацима тј. у „хватању живих језика“ а собзиром на велики степен ризика у овакве акције су се слали искључиво добровољци (тј. драговољци). Што се тиче већ споменутог „индустријског питања“, на другој страни, индустријска инфраструктура на територији Државе СХС је остала нетакнута за време рата тако да је управо словеначка и хрватска индустријско-финансијска буржоазија након уједињења била та која је уживала привилегован па чак и хегемонистички положај у односу на српску.

За Марковића и КПЈ су се историјски затегнути међунационални односи могли „скинути са дневног реда“ давањем широких национално-покрајинских политичких аутономија. Како је у пракси ова оригинална идеја из 1923. г. реализована након 1945. г. видели смо на примеру (кон)федералистичког уређења Брозове Југославије када су шест социјалистичких република након 1974. г. постале независне државе од којих је само једна – Србија применом принципа национално-покрајинских аутономија у оквиру политике „асиметричног (кон)федерализма“ била систематски и смишљено разбијана и коначно разбијена на три дела. Стога је и јасно зашто су Љубљана и Загреб одлучили да напусте (кон)Федерацију (са територијама које им је дао Тито а зарадили Срби као огромна већина у партизанским јединицама) у тренутку када се у Београду прочуо захтев (небитно од кога) да Србија из три дела мора бити опет цела.

Да је национално питање било једно од најбитнијих ставки у комунистичкој платформи борбе за власт извођењем социјалистичке револуције јасно је истакнуто на тзв. Трећој конференцији КПЈ јануара 1924. г. у Београду. Основни закључци ове конференције су били да је: великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа и националних мањина, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине, као и за независност Македоније. Овако срочени закључци Треће конференције КПЈ сугеришу да је српска „хегемонистичко-угњетачка политика“ за само прве четири године постојања заједничке државе довела до оправдане побуне Словенаца, Хрвата, Босне, Војводине, Црне Горе и Македоније – дакле за сада шест аутономних и касније независних делова нове Југославије. Дакле, Далмација, Крајина, Славонија и Дубровник своје незадовољство против „великосрпског хегемонизма“ не изражавају самостално већ само и искључиво преко Хрватске док у исто то време Војводина, Босна, Македонија и Црна Гора не изражавају своје незадовољство преко Србије (чији су саставни делови били у тренутку уједињења 1918. г.)[14] већ оделито. Међутим, суштина горе наведених закључака је да се имплицитно сугерише стварање нових нација на простору Југославије – отцепљених само од српског националног бића – обзиром да је нелогично сматрати да би се македонски, црногорски, босански и војвођански Срби борили против своје сопствене националне хегемоније. Дакле, став КПЈ је био да читава једна нација (српска) угњетава све остале нације и националне мањине – па стога након револуције мора да буде и адекватно кажњена у колективном смислу − као и да Војвођани, Црногорци, Македонци и Босанци не припадају српском етнолингвистичком корпусу (али да Дубровчани, Далматинци и Истрани припадају хрватском, тј. у истарском случају и словеначком али никако и италијанском). КПЈ је оваквим ставовима фактички не само признавала стварним и новопрокламованим нацијама право на самоопредељење већ, што је најбитније, и право на национално-територијално отцепљење и образовање властите националне независне државе. О којим се конкретним територијама радило које остале несрпске нације имају „право“ да отцепе од српског етногеографско-националног корпуса видели смо приликом формирања послератне југословенске федерације 1945.−1946. г., доношења фактички конфедералног (тзв. „гробарског“) Устава 1974. г., разбијања југословенске конфедерације 1991.−1995. г., рата на КосМету 1998.−1999. г., етничког чишћења Републике српске Крајине (1995. г.) и КосМета (након јуна 1999. г.) и покушај затирања свега што је српско у независној Црној Гори након 2006. г. Залагање КПЈ на својој Трећој конференцији 1924. г. за федералистичко и републиканско преуређење Краљевине СХС коначно је реализовано након рата и то на принципима и ставовима КПЈ из прве половине двадесетих година када је партија радила у илегали.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaБорци Прве пролетерске бригаде заједно са усташама из Црне легије у Источној Босни 1942. г.

Да би се остварили овако зацртани очито антисрпски циљеви, КПЈ је логично подржавала све антисрпске и антијугословенске покрете формиране од стране несрпских народа и народности али је такође и настојала да успостави присну сарадњу са њима. Обзиром да су Хрвати били најбројнији Југословени после Срба као и да је њихова финансијско-индустријска буржоазија била најјача у Краљевини логично је било да ће КПЈ подржати сваколики вид хрватског сепаратизма и антисрпства зарад разбијања Краљевине СХС/Југославије што је КПЈ и званично уврстила у свој партијски програм као дугорочни политички циљ[15]. Стога нимало не зачуђује чињеница да у међуратном периоду чак и у својим јавним партијским гласилима КПЈ отворено подржава идеолошки расистичко-нацистичку антисрпску (велико) Хрватску револуционарну организацију (ХРО), тј. усташки покрет, формирану 1929. г. Тако је у званичном „Органу Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секције Комунистичке Интернационале)“, како тачно стоји у заглављу „органа“ − Пролетеру у броју 28.-ом из децембра 1932. г. (дакле мање од две године пре убиства краља Александра од исте те ХРО) објављен чланак о подршци КПЈ усташком покрету. Први и главни пасус тог чланка гласи дословце овако:

Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме Комунистичка Партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај играју хрватски фашистички елементи. (Павелић-Перчец), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један Србски масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових талијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и метода индивидуалног терора“.[16]

Овакво комунистичко становиште о комунистичко-усташкој сарадњи је било директно инспирисано ставовима стаљинистичке Коминтерне (под директним и хегемонистичким руководством Грузина Јосифа Џугашвилија Стаљина који је седео у руској Москви као што је након 1945. г. у српском Београду седео Хрват-Словенац Тито) о решавању „националних“ питања широм Европе што је значило у пракси да сваки истински или исфабриковани народ, тј. нација, има право на самоопредељење до коначног отцепљења. Стога је под њеним утицајем КПЈ заузела став да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била „версајска творевина“ без обзира на чињеницу да је хрватски Загреб прогласио уједињење са “Краљевином Србијом и Црном Гором“ још за време самога рата 23. новембра 1918. г., тј. још пре почетка заседања међународне послератне конференције у Паризу и његовим унаоколо дворцима.[17] Суштина оваквог става КПЈ се огледала у чињеници да је Политбиро партије усвојио званични став да се Југославија (као „великосрпска творевина“) има разбити што практично значи да је сваки антисрпски савез легитиман и добродошао. Стога претерано и не зачуђује политика КПЈ и њене НОВЈ у Другом светском рату сарадње са усташама. О овом феномену бисмо изнели и један конкретан случај о документованој сарадњи усташа и партизана на простору Гацке долине.

Гацка долина као и читава Гацка област је добила назив по реци Гацкој а простирала се од Медака преко Госпића и Горског Котара па све до Српских Моравица на северу недалеко од границе са Словенијом, тј. Крањском. На овом простору су се налазиле италијанске, усташке, партизанско-комунистичке и четничке (Динарска четничка дивизија под командом бившег попа а ратног војводе Момчила Ђујића) војне формације. Партизани са совјетским војним ознакама су током читавог ратног периода покушавали војним ударима герилског типа да преотму ову зону од четника Динарске дивизије али им то није полазило за руком и због тога што се локално српско (већинско) становништво углавном опредељавало за четнике а не за партизане а један од главних разлога за овакво престројавање је била и видљива сарадња партизана са кољачима Срба – хрватским усташама, као и чињеница да су партизански одреди комунистичког Главног штаба Хрватске својим понашањем на терену учествовали у геноцидној политици усташког Загреба према локалним Србима. Управо на овим просторима је и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана а један од класичних примера је случај са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта Главног штаба Хрватске и Јуце Рукавине, команданта најзлогласније усташке бојне формације – Црне легије.[18] О каквој конкретној војној сарадњи на терену се у овом случају радило говори споменути извор из прве руке казујући да су комунистичке формације повучене на „народни збор“ у село Кунић и то у тренутку када 1.500 усташко-кољачких црнокошуљаша продире преко Кордуна и Лике. Дакле, у тренутку када један рођени брат Хрват продире са својим кољачима да затре све што је Српско колико се то може у датом моменту, у том истом тренутку други брат Хрват уместо да брани народ од покоља своје војне формације повлачи са правца продора формација другог брата на народни сабор.

Ево шта конкретно пише о овом догађају Мане Пешут:

„И док су, партизански хероји, играли коло и веселили се, дотле су усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре садистички мучити а потом убијати, већ су само пресецали вратове. Највећи злочин почињен је у Тржићу и Примишљу а потом у Вељуну и Перјасици. Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе“.[19]

Ово сведочење умногоме потсећа на случај „Крагујевачког октобра“ из 1941. г. када су партизанске јединице буквално шенлучиле у оближњем селу Дивостину за време стрељања цивилног становништва од стране Немаца уз комунистичко образложење сељацима из Дивостина да онај ко није са њима јесте против њих.

Закључак

Комунистичка партија Југославије је од самог свог почетка рада на политичкој сцени Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. г. Краљевина Југославија) заузела јасан и оштар антисрпски став у својим званичним документима, наступима и јавном деловању а што је директан производ партијске програмске политике. То се између осталог може јасно уочити и у партијској политици вештачког формирања до тада непостојећих нација, али искључиво и само оделитих од српске нације, што је такође било прокламовано као део партијског програма између два светска рата. Тако је на Трећем конгресу КПЈ у Бечу одржаном од 17.-ог до 22.-ог маја 1926. г. формално признато постојање „македонске нације“, али није и постојање нпр. „далматинске“, „дубровачке“ или „истарске“ нације. У истом контексту је као продукт Четвртог заседања КПЈ у Дрездену новембра месеца 1928. г. издата тзв. „Дрезденска резолуција“ којом се јасно тражило растурање Југославије на комунистички схваћеној националној основи и формирање националних држава „угњетених и обесправљених нација“: Словеније, Хрватске и Македоније. Овај програмски захтев је испуњен на тзв. „Другом засиједању АВНОЈ-а“ у босанском Јајцу 29. новембра 1943. г. са циљем да се национална држава српске нације сведе на опсег Кнежевине Србије у периоду од Берлинског конгреса 1878. г. па до Балканских ратова 1912.−1913. г.

У циљу конкретног спровођења у дело овог партијског програма а преко освајања власти у земљи, КПЈ је за време Другог светског рата директно и индиректно сарађивала са својим револуционарним војним формацијама (НОВЈ) како са иностраним окупатором тако и са хрватским усташким покретом. Након рата, а на основу зацртане партијске политике из предратног периода, владајућа КПЈ је у пракси реализовала основне одлуке своје партијске резолуције у Дрездену о разбијању српског етнонационалног бића зарад, пре свега, стварања велике Хрватске и легализације етноцида над Србима почињеног на просторима НДХ 1941. г.−1945. г. Коначно, у временском периоду тоталног разбијања Југославије и Српства након 1990. г., остварени су сви програмски циљеви антисрпске политике КПЈ из 1920.-их година па се стога ова политичка организација и неможе другачије назвати него Антисрпска партија Југославије.

КОРИШЋЕНА БИБЛИОГРАФИЈА

Адамовић В., Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Информатика, Београд, 2008.

Banac I., The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics, Cornell/Ithaca/London, 1984.

Novak V., Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948.

Petranović B., Istorija Jugoslavije, 1918−1988, I−III, NOLIT, Beograd, 1988.

Petranović Б., Zečević М., Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991.

Rivelli M. A., Ia genosido occulte Etat independent de Croatie 1941−1945, Tosana, I Age d Homme, 1998.

Seller А., Seller Ј., Atlas des peuples dEurope centrale, Paris, 1991.

Trifunovska S. (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994.

Vladislav B. Sotirović, Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918, Vilnius University Press, Vilnius, 2007.

Живановић М. С., Трећи српски устанак, књига трећа, Нови погледи, Крагујевац, 2000.

Костић М. Л., Насилно присвајање дубровачке културе. Културно-историјска и етнополитичка студија, Мелбурн, приватно издање, 1975.

Крвава листа комунистичких злочина у Србији (документ), Београд, 1942.

Марковић С., Национално питање у светлости марксизма, 1923.

Минић П. М., Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965.

Миодраг Зечевић, Југославија 1918-1992. Јужнословенски државни сан и јава, Просвета, Београд, 1994.

НД Хрватска-Држава геноцида, Двери српске-Часопис за националну културу и друштвена питања, год. XIII, број 47−50, Београд, 2011.

Пешут М. М., Револуција у Лици 1941−1945, издање аутора, Билефелд, Немачка, 1966.

Пролетер Орган Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секције Комунистичке Интернационале), br. 28, decembar 1932.

Ривели M. A., Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945, Јасен, Никшић, 1999 (превод са италијанског: Marco Aurelio Rivelli, LArcivescovo del genocidio, Milano, Kaos Edizioni, 1999).

Самарџић М., Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006.

Симић П., Деспот З., Тито. Строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010.

Церовић М. В., Велика завера, I−II, Елит, Београд, 1994.

Шмидер К., Партизански рат у Југославији 1941−1945, 2005.

2. Sotirovic 2013

Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Владислав Б. Сотировић 2016

 

Напомене уз текст:

[1] На овом конгресу у Вуковару је уствари дошло до преименовања већ основане Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). СРПЈ(к) је основана на конгресу у Београду од 20.-ог до 23.-ег априла 1919. г. и том приликом се ова новооснована полубољшевичка партија јасно изјаснила за револуционаран рад али са јаким елементима социјалдемократског деловања. За главног секретара партије је тада изабран Филип Филиповић. Партија је одмах ступила у новоосновану (марта 1919. г.) Трећу комунистичку интернационалу у Москви. На конгресу у Вуковару наредне године је од ове партије направљена чиста бољшевичка странка по узору на Лењинову тако да су у програму нове КПЈ остали само бољшевички а избачени социјалдемократски елементи. По овом новом бољшевичком програму југословенски комунисти су се отворено залагали за стварање совјетске републике по узору на Лењинову совјетску Русију и Кунову Мађарску, тј. за „Совјетску Републику Југославију“ преко диктатуре пролетаријата у виду совјета, тј. бољшевичких већа. Оваква прва совјетска република на тлу Југославије је основана од стране КПЈ и Јосипа Броза Тита у јесен 1941. г. са центром у Ужицу (тзв. „Ужичка Република“) која се одржавала уз помоћ „црвеног терора“ и масовних убистава грађана Ужица и његове околине а који се нису слагали са идеологијом и политиком КПЈ. О бољшевичком терору у Ужицу 1941. г. постоји релевантна архивска и фото документација укључујући и сведочења преживелих (нпр. Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, Нови погледи, Крагујевац, 2000, стр. 19−24).

[2] У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца након уједињења ниједан народ није имао апсолутну већину (исто као и у Брозовој Југославији). Најбројнија нација су били Срби (4,704,876, тј. 39%), затим Хрвати (2,889,102, тј. 23,9%), Словенци (1,023,588, тј. 8,5%), муслимани као вероисповесна група (756,656, тј. 6,3%, македонски Словени (630,000, тј. 5,3%), Немци (512,207, тј, 4,3%), Шиптари (483,871, тј. 4,0%), Мађари (472,079, тј. 3,9%), Румуни (183,563, тј. 1,6%), Турци (143,453, тј. 1,2%), Италијани (11.630, тј. 0,1%) итд. Све у свему у читавој Краљевини СХС је 1921. г. живело 12,055,715 становника (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, 1918−1988, NOLIT, Beograd, 1988, str. 32). Нешто другачије резултате за годину 1918.-ту даје Иво Банац: Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics, Cornell/Ithaca/London, 1984, стр. 58.

[3] Класично-стандардизовани титоистичко-фалсификаторски стереотип о карактеру и улози КПЈ у предратном, ратном и послератном раздобљу, као о „антифашистичком покрету“, који је уживао „огромно поверење и популарност од стране народа“, итд. је нпр. заступљен, поред већ наведене трилогије Бранка Петрановића, и у књизи: Миодраг Зечевић, Југославија 1918−1992. Јужнословенски државни сан и јава, Просвета, Београд, 1994. Карактеристично је за ове две, као и за многе друге њима сличне, монографије да су писане без навођења иједног јединог историјског извора а камоли документације која потиче из различитих извора и архива а односи се на исту ствар, тј. догађај или проблематику.

[4] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, prva knjiga, NOLIT, Beograd, str. 157

[5] О масовним организованим и садистичким покољима Срба у Независној држави Хрватској од стране државних власти, наоружаних хрватских и муслиманских формација и римокатоличке цркве види у: Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999; Marco Aurelio Rivelli, Ia genosido occulte Etat independent de Croatie 1941−1945, Tosana, I Age d Homme, 1998; НД Хрватска-Држава геноцида, Двери српске-Часопис за националну културу и друштвена питања, год. XIII, број 47−50, Београд, 2011; Вуксан М. Церовић, Велика завера, I−II, Елит, Београд, 1994; Viktor Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948. Међутим, иако је постојао и још увек постоји огроман број документованих доказа о овом етноциду над Србима југословенска комунистичка власт је након 1945. г. све урадила да се ови злочини на изучавају и не спомињу у јавности и школским програмима поред директног уништавања и самих доказа. Тако је логор смрти Јасеновац смишљено и систематски демолиран, претворен у ливаду за испашу стоке а на његовом месту постављен срамни споменик изругивања жртвама покоља у облику огромног споменика са четири усташка слова “U” (наводно распукла ружа) која гледају на све четири стране света као симбол универзалне победе хрватског расистичког нацизма. О директној спрези хрватских усташа и Брозове КПЈ и НОВЈ из ратног периода у циљу решавања српског питања у НДХ индиректно говори и случај од 31. јула 1966. г. на отварању Маузолеја и спомен обележја жртвама јасеновачког логора (тек 1966. г.!). Наиме, као једна од званица и уједно представник власти СР Хрватске на овој церемонији био је присутан и председник Сабора СР Хрватске – Стево Крајачић, иначе један од Брозових најповерљивијих сарадника. Када се церемонија отварања завршила, а мислећи да су микрофони искључени, Крајачић се окренуо српским борцима рекавши им дословце: “Овдје смо вас премало побили”. Међутим, на Крајачићеву (и Брозову) жалост микрофони нису били искључени тако да је након насталог скандала Крајачић био присиљен да поднесе оставку. Иначе, Јосип Броз Тито за време од читавих 35 година своје владавине у Југославији није нашао за сходно да ни једанпут посети нити Јасеновац нити било које друго масовно стратиште Срба у НДХ.

[6] Према подацима Андре и Жан Селера у СР Хрватској је 1981. г. било 3,455,000 Хрвата и 532,000 Срба поред 25,000 Мађара, 25,000 Словенаца и 379,000 „Југословена“ (André Seller, Jean Seller, Atlas des peuples dEurope centrale, Paris, 1991, стр. 143−166). Треба нагласити да се већина тзв. „Југословена“ са пописа становништва из 1981. г. и 1991. г. након растурања Брозове Југославије изјаснила као Срби.

[7] О културно-историјском и етнополитичком карактеру независне Дубровачке Републике види у: Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе. Културно-историјска и етнополитичка студија, Мелбурн, приватно издање, 1975.

[8] О личности Јосипа Броза Тита види у: Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Информатика, Београд, 2008, стр. 445−610. Публикована архивска документа о политичком деловању Јосипа Броза Тита која се не цитирају од стране титоистичких историчара су издата у збирци докумената: Перо Симић, Звонимир Деспот, Тито. Строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010. Тако се овде између 242 документа из домаћих архива могу пронаћи и они који недвосмислено говоре да је генсеку КПЈ освајање власти било далеко важније од борбе против окупатора као и у том контексту отворена понуда за колаборацију са немачким нацистима.

[9] „Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 151−153.

[10] “Proclamation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes”, Belgrade, December 1st, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 157−160.

[11] Хрватским политичарима је тог новембра 1918. г. уједињење са победничком Србијом било преко потребно из два круцијална разлога: 1. да би Хрватску и Хрвате са поражене превели на победничку страну и тако избегли плаћање огромних ратних репарација, тј. ратне отштете, за злочине и материјалну штету коју су починили у Србији за време аустро-угарске окупације 1915. г.−1918. г. као и за време борби у западној Србији 1914. г., и 2. да би могли да употребе српску војску за одбрану источног Јадрана од легитимне италијанске окупације и анексије након рата а на основу Лондонског уговора од 26. априла 1915. г. између Италије и Сила Антанте (Велике Британије, Француске и царске Русије). Стога је загребачко Народно вијеће и званично позвало војску Краљевине Србије да у новембру 1918. г. пређе реку Дрину. Загреб је под „уједињењем“ подразумевао политичко сједињавање две независне државе, тј. Државе Словенаца, Хрвата и Срба и тадашње проширене Краљевине Србије са Вардарском Македонијом и Црном Гором с тим што се у Загребу неоправдано сматрало да је Држава Словенаца, Хрвата и Срба заснована на тзв. „хрватском повијесном праву“ па је стога и званична застава те државе била хрватска тробојница (без шаховнице). Треба напоменути и то да су у тој држави Срби били најбројнији народ. О стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца види у: Vladislav B. Sotirović, Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918, Vilnius University Press, Vilnius, 2007.

[12] Идеју о стварању уједињене католичке провинције Јужних Словена у оквиру Аустро-Угарске је званично истакла група од 33 јужнословенска народна делегата тзв. „Југословенског клуба“ у бечком Парламенту 30. маја 1917. г. Они су тада, наиме, тражили уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено и аутономно „државно тијело“ под „жезлом Хабзбуршко-лоренске династије“ дајући овој политичкој идеји изразито католички и прохабзбуршки карактер али и антинемачко-мађарски собзиром да је суштина ове идеје била у томе да се Аустро-Угарска као дуалистичка (немачко-мађарска) монархија преуреди на тријалистичким основама. Другим речима, поред аустријских и мађарских земаља постојале би и јужнословенске земље као конститутивни елемент са административним центром у Загребу. Није тешко закључити да се иза ове треће федералне јединице у суштини крила идеја о великој и уједињеној Хрватској у оквирима преуређене и преименоване послератне Хабсбуршке Монархије (“Declaration of the ‘Yugoslav Club’”, Vienna, May 30th, 1917 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 140 [преузето из књиге збирке докумената: Ferdo Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914−1919, 1920, str. 94]).

[13] Овде је од најбитнијег значаја недвосмислено Марковићево, тј. комунистичко, признање да Срби и њихова буржоазија у Краљевини СХС и Краљевини Југославији нису имали економско-финансијску доминацију већ су то имали управо Хрвати и Словенци преко својих националних буржоазија које су се обогатиле за време рата и тако финансијски ојачане ушле на новостворено југословенско тржиште. Тако је у међуратној Југославији најјачи финансијски завод била Прва хрватска штедионица. Међутим, пропаганда КПЈ није никада инсистирала на борби против хрватских и словеначких финансијских и привредних „експлоататорских“ кругова који експлоатишу друге нације у првој Југославији. Такође, опште је позната ствар да је читава економија Брозове Југославије била асиметрично конфедерализована тако да су „отомански“ делови Југославије били само проширено тржиште и сировинска база за предузећа из СР Словеније и СР Хрватске што је резултирало и тиме да је животни стандард у Словенији и Хрватској био већи у односу на општи југословенски просек. Тако је животни стандард у Словенији у односу на тај просек 1991. г. био три пута већи а у односу на Косово и Метохију чак већи за осам пута. Треба се потсетити и на чињеницу да је словеначко тржиште било скоро потпуно а хрватско добрим делом затворено за производе из Србије док су се словеначки и хрватски производи у Србији продавали по принципу „тржишне економије“.

[14] На пример, видети акт уједињења Црне Горе са Србијом: “Resolution of the Great National Assembly of the Serbian people in Montenegro concerning unification of Montenegro with Serbia”, Podgorica, November 26th, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 153−156.

[15] Идеју југословенских комуниста о нужном разбијању Краљевине СХС/Југославије је прихватила и Коминтерна у Москви чија је секција била и КПЈ што је озваничено на Коминтернином Петом конгресу који је одржан јула месеца 1924. г. у Москви. Овом приликом је усвојена и издата посебна резолуција о националном питању у Југославији а чија је окосница била захтев за издвајањем Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине након чега би се све три претвориле у независне националне државе. Истом том приликом је Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) од самог Стаљина означена као напредно-револуционарна партија са којом наравно југословенски комунисти треба да сарађују. Овде је неопходно нагласити да овом коминтерновском резолуцијом није предвиђен излазак Босне и Херцеговине и Црне Горе из састава Југославије нити су одређене границе „Словеније“, „Хрватске“ и „Македоније“ па је стога практично остављено домаћим југословенским комунистима да сами реше питање државно-републичких граница на југословенском тлу што је коначно и урађено 1945. г.−1946. г. заједно са прокламовањем и две нове нације: „Црногораца“ и „Муслимана“. КПЈ је те 1924. г. прихватила и коминтерновску политику о правима народа на самоопредељење до коначног територијално-физичког отцепљења од постојећих и међународно признатих држава што је у југословенском случају спроведено у праксу од 1991. г. до 2008. г. Под директним утицајем Коминтерне југословенски комунисти су усвојили званични став да је Краљевина СХС/Југославија вештачка версајска творевина што је само оправдавало већ усвојене политичке смернице КПЈ о разбијању Југославије. Коначно, КПЈ је на свом Четвртом конгресу новембра месеца 1928. г. у Дрездену (одржаном у згради партијске школе Комунистичке партије Немачке „Роза Луксембург“) коначно политику разбијања Краљевине СХС/Југославије уврстила у званични партијски програм. Том приликом је издата и посебна тзв. „Дрезденска резолуција“ којом КПЈ позива југословенски пролетаријат да се у наступајућем рату западних империјалистичких буржоазија против СССР-а бори за пораз владе Краљевине СХС, тј. за ликвидацију „sadanje imperijalističke države SHS, za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za svrgavanje buržoazije, za radničko-seljačku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radničko-seljačkih republika“ (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, prva knjiga, NOLIT, Beograd, str. 160). Овде треба обратити и нарочиту пажњу на чињеницу да текст Дрезденске резолуције у лингвистичком смислу речи одише речником стандардизованог хрватског књижевног језика што доста говори и о самом карактеру руководства КПЈ које је и срочило резолуцију. Југословенски комунисти су у својој антијугословенској и пре свега антисрпској мржњи ишли чак дотле да је Милан Горкић (тј. Јосип Чижински – од друге половине 1932. г. привремени генсек КПЈ постављен директно од стране Коминтерне) изјављивао априла 1929. г. да у случају устанка у Хрватској КПЈ мора да прави „privremeni strateški sporazum sa stranim imperijalizmom“ на шта се мислило на Мусолинијеву Италију и Хортијеву Мађарску којима би се чак уступиле и неке области Краљевине Југославије зарад уништења главне политичке опасности, тј. режима „velikosrpske hegemonije“ (Branko Petranović, Momčilo Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991, str. 191). Југословенски комунисти су били у току Другог светског рата доследни овим Горкићевим смерницама па су тако здушно сарађивали како са немачким окупатором тако и са Павелићевим усташама (Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006; Михајло П. Минић, Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965; Клаус Шмидер, Партизански рат у Југославији 1941−1945, 2005).

[16] Текст је штампан на латиници а сви бројеви Пролетер-а се чувају у Архиву ЦК СКЈ у Београду.

[17] Као што је већ наведено, види: „Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 151−153.

[18] Мане М. Пешут, Револуција у Лици 1941−1945, издање аутора, Билефелд, Немачка, 1966. Мане Пешут је био командант батаљона Динарске четничке дивизије. Након рата је емигрирао у Немачку где је написао споменуту књигу која је историјски извор првог реда обзиром да ју је писао очевидац. Пешут је у Немачкој уређивао часопис Бели орлови.

[19] Исто, стр. 181−217.

Vladislav B. Sotirović

AN ANTI-SERBIAN POLICY – A FUNDAMENTAL CHARACTERISTIC OF THE COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA

Summary: The aim of this article is to bring a constructive contribution to ex-Yugoslav and primarily Serbian historiography to the studies of the subject of anti-Serbian character of the Communist Party of Yugoslavia (KPJ), ie. later the League of Communists of Yugoslavia (SKJ). This subject, unfortunately, has not been yet adequately addressed primarily because ideological and political reasons. This article is an attempt to understand the roots of contemporary national disaster of Serbia and the Serbian people in general – whose roots are one of the thickest branches called the Communist Party of Yugoslavia

Key words: Yugoslavia, communist party, communism, totalitarism, bolsheviks, Serbs, Serbia, anti-Serbianism

11887544_10205164568501476_1633718364829389528_o

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje. Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
И Словенци су имали свој „меморандум“
Титова сарадња са Немцима
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
О злочинима комуниста над Србима
Ko je Vojislav Šešelj?
Ко је ко међу Србима?
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
За злочин… казна!
Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Фрањин дух у Колиндином телу
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Share