Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?

На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација:

1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства.
2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора.
3. Масовне народне демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту које су пратиле пуч од 27. марта 1941. г. су организационо извели југословенски комунисти, тј. тадашња илегална КПЈ.

У наредним редовима бисмо желели да укажемо на праву суштину позадине феномена званог „25./27. март 1941. г.“ ради освешћивања од укорењених заблуда које су српском народу и јавности деценијама након мартовских догађаја из 1941. г. наметали србофоби како са „либерално-демократског“ запада тако и југословенски комунисти.

Након брзе капитулације Француске јуна 1940. г. у рату против аустријског каплара остала је још само Велика Британија са, бар тада како је изгледало, малим шансама да га добије а много већим да склопи понижавајући мир са Берлином. Стога није ни чудо што су британски политичари и дипломате покушавали да свим средствима, укључујући и војне ударе, увуку било коју неутралну земљу у рат на своју страну без обзира коју је цену та жртвована земља морала да плати за евентуалну победу перфидног Гордог Албиона.

Тако се на удару британске прљаве дипломатије у пролеће 1941. г. нашла и Краљевина Југославија којом је привремено (од убиства краља Александра па до скорашњег пунолетства краљевића Петра Другог) управљао регент кнез Павле Карађорђевић. Колико је уопште историјски била непоштена британска политика одевена у крајње перфидну и прљаву дипломатију можда најбоље говори британска изрека из Првог светског рата да ће се „британски војници борити на Западном фронту све до последње капи француске крви!“ Након немачког аншлуса Аустрије 1938. г., италијанске окупације Албаније априла 1939. г., приступања Румуније и Бугарске Тројном пакту у коме је већ била и Мађарска (1940./1941. г.) Краљевина Југославија није имала заједничку границу са Силама Осовине још једино на потезу са Краљевином Грчком. Узимајући у обзир поред овог спољнополитичког фактора и традиционални хрватски сепаратизам, слугерањство и издајство са једне стране и српски патриотизам и слободарство с друге, кнез Павле се марта месеца 1941. г. нашао у великој психолошко-политичко-патриотској дилеми како одолети Хитлеровим дипломатским притисцима али и поштеним конкретним политичким понудама за потписивање приступа Југославије Тројном пакту. Хитлеру се итекако журило због реализације плана „Барбаросе“ тако да југословенска страна није могла да развлачи време у недоглед а хрватско издајство и забијање ножа у леђа у случају Хитлерове инвазије на Краљевину је Берлину био и главни адут у преговорима са Београдом.

Сам кнез Павле, као и политички естаблишмент Краљевине, се тог пролећа могао једино ослонити на евентуалну конкретну и брзу помоћ Велике Британије која јесте у том тренутку губила рат али га није још увек изгубила а у односу на Трећи Рајх је имала далеко веће економске и људске ресурсе узимајући у обзир британско прекоморско колонијално царство (још увек највеће на свету). Треба узети у обзир и фактор САД-а које су као „Нови Израел“ лебделе као Дамоклов мач изнад Хитлеровог врата. Међутим, Краљевини је била потребна конкретна и брза војна помоћ како би одбијањем потписивања савезништва са фирером евентуално одвратила аустријског каплара од напада на Југославију. Кнез Павле је иначе био задрти англофил и по образовању и по манирима. Стицао се утисак да би кнез пре абдицирао него окренуо Британији леђа а и сам Хитлер га је држао за британску марионету на Балкану. Британски Краљ Џорџ Шести му је био рођак што је наравно учвршћивало савезништво са Гордим Албионом. Ипак, баш у то критично време за опстанак Југославије Албион је морао да коначно открије своје право лице и показао Србима да није уопште Горд већ пре свега Перфидан што је на крају и једног британског трабанта кнеза Павла отерало у Хитлерово наручје.

Поред фактора издаје (тј. крајње подмуклог забијања ножа у леђа) Хрвата морало се у случају Хитлеровог напада на Југославију (тј. непотписивања приступа Тројном пакту) озбиљно водити рачуна и о комунистичкој петој колони у земљи обзиром да су нацисти и комунисти од 23. августа 1939. г. (када је потписан Рибентроп-Молотовљев споразум) били не само пријатељи већ и директни савезници. С тога је у децембру 1940. г. генерал Милан Недић, министар војни, припремио наредбу о отварању шест концентрационих логора за комунисте на разним местима у Србији у случају потребе како би се бар један петоколонашки нож отупео уколико Краљевина реши да се супротстави Хитлеру. У том контексту је и Недићев предлог да град и луку Солун заузме војска Краљевине Југославије пре него што у њега уђу италијански војници након Мусолинијеве агресије на Грчку новембра 1940. г. Уколико се изгуби Солун евентуална британска војна помоћ Југославији пред Хитлерову инвазију би била немогућа. Испоставило се да ова предострожност није била потребна јер су Грци успешно ратовали против Италијана (чак су ушли и у Албанију из које је италијанска инвазија на Грчку и почела) али је са друге стране и било каква помоћ Британаца Југославији изостала. Што се тиче Недићевог плана о концлагерима за комунисте, он је убрзо био откривен од стране комунистичке кртице у редовима владе. Радило се о младом официру Живадину Симићу који је службовао у Министарству рата. Он је предао препис овог документа на две странице једном њему непознатом „врло важном другу“ за кога је тек касније установио да је био загорски металац. Препис документа је убрзо од стране комуниста умножен и раздељен по Београду од куће до куће тако да се план о резерватизацији црвене пете колоне није могао спровести. Катастрофалне последице Симићевог кртичарења и издајства су Срби у националном смислу убрзо осетили на својој кожи како за време тако и након рата (па све до данас). Тако је поред Винстона Черчила и Живорад Симић постао српски гробар а ово издајство није могао да исправи ни Дража Михаиловић.

За Хитлера је, иначе, било од круцијалне важности да пре напада на СССР реши питање Југославије и Грчке верујући да Велика Британија која му је објавила рат неће склопити мир све док постоји Совјетски Савез у Хитлеровој залеђини без обзира на споразум између Москве и Берлина за који је Лондон држао да је неискрен, ровит и изнуђен силом спољнополитичких (не)прилика. Међутим, за „Барбаросу“ је Рајху било потребно да има пацификован Балкан а једине још непоуздане државе на Балкану су биле Југославија са Србима као традиционалним немачким непријатељима и Грчка у коју се Мусолини самоиницијативно неспретно упетљао као освету за Хитлеров аншлус Аустрије за који није био обавештен од Берлина. Убрзо се испоставило да се Дуче не може сам извући из грчке салате. Британска војска је у континенталној Европи успешно још увек ратовала само у Грчкој тако да би војно-политичка елиминација Грчке и Југославије, као потенцијалног британског савезника, крајње дестимулативно деловала на Лондон. Стога је Хитлер пребацио у Бугарску седам својих дивизија а од кнеза Павла је тражио да му дозволи прелаз шест дивизија преко Југославије на грчки фронт. До коначног „очи у очи“ расплета ситуације са Југославијом је дошло 1. марта 1941. г. када је кнез Павле био принуђен да лично посети фирера у његовом омиљеном летовалишту Берхтесгардену. Том приликом у крајње неугодном разговору за кнеза било му је речено да ће, након избацивања британских снага из Грчке, Немачка на лето напасти СССР и уништити бољшевизам. Оно што је до сада југословенска (и комунистичка и емигрантска) историографија углавном прећуткивала свесно или не је Хитлерова принципијелна понуда кнезу Павлу да неко из куће Карађорђевића након слома бољшевизма постане руски цар.

Наравно да је немачки диктатор циљао управо на кнеза Павла коме је мандат регента истицао 6. септембра те 1941. г. (јер је тада краљевић Петар Други пунио 18 година, тј. постајао пунолетан и пуноправан Краљ Југославије).

Међутим, да се не би стекао погрешан утисак мора се напоменути да ова Хитлерова „царска“ понуда није круцијално утицала на одлуку кнеза Павла и регентске владе Краљевине Југославије да коначно и невољно приступи Тројном пакту 25. марта 1941. г. јер је то питање већ било решено од стране Перфидног Албиона. Поред чињенице да је сама понуда била више имагинарна него реална и то од човека који још рат на Истоку није ни започео и то без претходног завршетка рата на Западу, седење на руском царском престолу уз наци-немачки патронат и не би било баш неко уживање а о моралној страни овог чина и да не говоримо. Оно што је коначно преломило кнеза Павла се звало “realpolitik”. Наиме, кнез као ревносни британски клијент у Југославији се прво обратио својим менторима, тј. британским дипломатским круговима у Београду и Лондону апелујући на помоћ и заштиту. Оно што су Британци тада понудили Југославији, фактички Србима, се може написати само једном речју – ШИПАК! (и то велики) уз дипломатско продавање „муда за бубреге“. Наиме, нису нудили ама баш никакву војну помоћ, нити у људству нити у техници и материјалу (за разлику од грчког случаја) а тражили су од Југославије све – да се војно максимално ангажује у директном рату против Трећег Рајха (од кога су и сами Британци губили рат а од Хитлеровог Вермахта годину дана раније побегли преко Денкерка као попишани) уз „обећање лудом радовање“ да ће Југословени након евентуалне победе Перфидног Албиона бити и адекватно награђени. Дакле, требало је искрварити за Албион „до последње капи српске крви“ (јер се од Бечких коњушара и Пештанских кочијаша могао за време рата очекивати само нож у леђа тако да се реално могло рачунати само на „радо иде Србин у војнике“) а некаква награда би дошла након потенцијалне победе и то нејасно каква и да ли уопште адекватна. Како је Албион започео рат видело се добро на пољском примеру: уочи напада Немачке на Пољску британски војни стручњаци су обилазили пољске одбрамбене ровове са питањем „А где вам је артиљерија?“ Пољаци су одговарали „Ми то вас питамо“.

 photo 27 mart 1941.jpg

Уз историјско, не тако давно, искуство из Првог светског рата како су Британци као формални „савезници“ помагали, тј. одмагали, Србију и српску војску, а имајући од Хитлера конкретну понуду услова под којима Краљевина приступа Тројном пакту неодлазак у Беч 25. марта би значило национално и државно самоубиство. Сам кнез Павле се уочи преговора са Хитлером плашио да ће Лондон арогантно захтевати од Југославије и формалну јавну декларацију о пријатељству са Британијом што би сигурно додатно иритирало фирера а Краљевини не би донело ништа добро. Поред тога, конкретна британска помоћ није била чак ни на хоризонту а са Немачком је Југославија имала заједничку границу након аншлуса Аустрије 1938. г. Како ће се Хрвати и комунисти борити против Немачке било је свима јасно уз опаску да је и по питању наоружања и по питању опреме Југославија била апсолутно неспремна за рат и против далеко слабијег противника а не Немачке која је пре мање од годину дана прегазила Француску (мај−јуни 1940. г.). Дакле, Британци су гурајући Југославију у рат рачунали искључиво и само на српског војника који је на фронту против немачке Луфтвафе и панцер дивизија Вермахта (које су парадирале Шанзелизеом и испод Тријумфалне капије у Паризу) морао да издржи што дуже и то све до коначне погибије. Винстон Черчил је 12. јануара 1941. г. то јасно ставио до знања кнезу Павлу преко британског посланика у Београду који је регента известио да за Лондон југословенска неутралност више није довољна. Разлика између Хитлерових и Черчилових захтева Југославији је сходно томе била огромна: каплар је тражио само неутралност и споразум о ненападању док је томпус-џентлмен захтевао (српску) крв. Какве су биле шансе Југославије у рату са Немачком изложио је јасно и гласно нови министар војни генерал Пешић (антинемачки настројен чији су избор поздравили Британци) на седници Крунског савета (извршни комитет владе) 6. марта 1941. г. Том приликом је генерал рекао да ће у случају рата Немци брзо заузети читав север земље са Београдом, Загребом и Љубљаном па би се у том случају војска Краљевине морала повући у херцегбосанске планине где би могла да издржи без довољног оружја, муниције и хране до шест недеља пре коначне капитулације. Сходно оваквом стању ствари, сутрадан 7. марта је премијер Драгиша Цветковић немачком посланику у Београду уручио следеће захтеве Југославије (верујући да су југословенски захтеви ишли даље од онога што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати) пре потписивања приступа Тројном пакту (исте оне које је и кнез Павле тражио од фирера 1. марта):

• Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије.
• Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.
• Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море ће се узети у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.
Оно што су коначно потписали Рибентроп и Цветковић у хотелу Белведер у Бечу 25. марта 1941. г. се може сматрати максималним дипломатским успехом фактички српске дипломатије у вртлогу Другог светског рата. Оно што је немачка страна потписала (а принео на потпис Иво Андрић) било је управо оно што су кнез и премијер и тражили од Берлина надајући се да такве захтеве Хитлер неће прихватити па би се тако преговарачки процес и даље продужавао како би се добило време:
• „Поводом данашњег приступања Југославије Тројном пакту немачка влада потврђује своју одлуку да поштује суверенитет и територијални интегритет Југославије без икаквог временског ограничења“,
• „…владе Сила Осовине неће током овог рата од Југославије тражити да дозволи транспорт трупа преко југословенске државе или кроз њену територију“, и
• „Италија и Немачка уверавају владу Југославије да у вези са војном ситуацијом оне не желе да упућују било какве захтеве за војну помоћ“.

Немци, међутим, нису испунили само један захтев Београда: ставка друга (о транзиту) је морала да остане тајном па је југословенске новине нису ни објавиле. Берлин је тражио тајност ове ставке да не би разбеснео Софију, Букурешт и Будимпешту јер Бугарска, Румунија и Мађарска овако велику привилегију као Краљевина Југославија нису имале. Једини који нису били задовољни оваквим развојем ситуације су наравно били Британци јер су једино они били реални губитници. Стога се по већ унапред разрађеним резервним плановима Перфидног Албиона приступило реализацији варијанте државног удара, тј. војног пуча, у Београду како би се на власт довели крајње послушни британски трабанти слично као што су Немци урадили са Лењином 1917. г. кога су послали из Швајцарске за Петроград да преузме власт и збаци превратничку Привремену владу (у којој је Александар Керенски био други председник, јул−новембар 1917) а која није хтела да потпише сепаратни мир са Другим Рајхом. Главни британски марионета који је организовао пуч у Београду у ноћи 26./27. марта је био бригадни генерал југословенског ратног ваздухопловства Боривоје Мирковић. Демонстрације од 27. марта су биле апсолутно спонтане јер је народ мислио да се стварно ради о издаји (обзиром да нису све тачке споразума објављене јавности и обзиром да се неосновано надао британској помоћи) тако да о послератној титиостичкој пропаганди да су демонстрације организовали комунисти нема ни говора из два разлога:

• Снага, утицај и број комуниста су били мали да би анимирали велику масу демонстраната.
• Стаљинова директива свим КП у Европи након споразума са Хитлером 1939. г. је била јасна и обавезујућа: стриктно се прекидају све антинемачке активности.

Није тешко закључити и да је паљење немачке заставе на згради Туристичког уреда Немачке у Београду била добро смишљена провокација неког Мирковићевог бритиш-трабанта како би се дао јасан изговор Хитлеру да нападне Југославију. Шта ће бити након напада на Југославију и пораза краљевске војске добро су знали сви водећи српски политичари – комадање земље са стварањем велике геноцидне хрватске државе у којој ће се Срби убијати са слашћу и машћу разним „србосјецима“, маљевима и камама а Перфидни Албион ће и даље слати „обећања лудом радовања“ уз осионе захтеве да се издржи до последње капи (туђе) крви. Сву перфидност Гордог Албиона ће за време рата 1941.–1945. г. у свом пуном смислу осетити управо Срби и њихов једини национални заштитник Равногорски покрет а Београђани (и још неки други) ће морати и 1944. г. да беже у бежанију али овог пута од англоамеричких штука.

„Мајчино те отровало млеко кад имао вере у Енглезе!“

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

2015-03-29

Објављено на: http://www.pogledi.rs/kako-je-kraljevina-jugoslavija-uvucena-u-rat-1941/

Објављено на: http://www.koreni.rs/majcino-te-otrovalo-mleko-kad-imao-vere-u-engleze/

 photo 27-mart.jpg 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Срушено српско православно гробље и црква у јужном делу Косовске Митровице од стране Шиптара Рушитељи свега што је српско на Косову и Метохији у последње две деценије су управо Брозови шиптарски пионири и омладинци које је он брижљиво одгајао у СФРЈ. Они након две деценије од његове смрти изгледају овако:  
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Немци о Зорану Ђинђићу
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Ко су ови људи?
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Лаж заштићена “Забраном”!
Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Šiptarska politika krvi i tla
Некажњено убијање српског народа
Фалсификати ТВ серије Равна Гора

Share

  • The Ambiguity: The Case Of Democracy

  • Categories: Историја, Политика, Србија, Шумадија

    Tags: HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Ukraine, zakonik, Југославија, Београд, Британија, Србија, Черчил

  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941: ‘Мајчино те отровало млеко кад имао вере у Енглезе!’?”