Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!

Brat brata

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија…

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су табу тема у Србији. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста.

А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника. У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

krcun vikipedija Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа.

„Неке сам убио и маљевима“, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: “Напротив, ја ћу први бити стрељан!“

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

тито Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’ српске националности“.

Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку“.

А, онда је стигло ослобођење… Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа.

Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте. У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука. Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.

Српска народна одбрана

Извор: http://www.srbijadanas.net/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista-u-srbiji/#comment-105409

Kuca Cveca

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак… Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим… против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића… ипак… ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично… или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Видовдан – дан хрватске освете
По завршетку великог војног маневра код Тарчина, југозападно од Сарајева, 26. и 27. јуна 1914. године, у коме су учествовали 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, под заповедништвом војног гувернера у Босни и Херцеговини Франза Потиорека, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник - Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево. Вече пре тога, високи гост из Беча, са супругом Софијом, провео је готово сат, на Илиџи у шетњи, успркос кишном времену. На ивици шуме, која се простирала дуж стазе којом су шетали, играло се неколико младунчади медведа, који су посебна доведена за ову прилику. Сутрадан, специјални дворски воз, у коме су надвојвода и његова супруга Софија вон Хохенберг, са 17 минута закашњења напушта Илиџу и стиже у 10.07 у Филиповића касарну, где их је чекала колона аутомобила за планирану вожњу градом. Дан је био сунчан, потпуно супротно од временских услова који су их дочекали на Илиџи. Поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Paravan
  Ona koju čovek još nije poznao.       Gimnosfista, na Aleksandrovo pitanje koja je životinja najlukavija. Počećemo jedni retoričkim pitanjem: Pitanje No 1. Da li je moguće “u po bela dana” opljačkati juvelirnicu u najprometnijoj ulici velegrada? Odovor: Jeste. To su izvela dva provalnika u Oksfordskoj ulici u Londonu, pre dvadesetak godina. Evo kako. U podnevnoj  pauzi došli su u radničkim odelima, stali ispred zatvorene juvelirnice, postavili iza sebe paravan, isekli otvor na izlogu, pokupili dragulje, i otišli. Paravan je ostao. Poenta je u drskosti, jer se tako nešto ne očekuje. Poznato je da su za vreme rata ilegalci nalazili skloništa u neposrednoj blizini Gestapoa. Pitanje No 2. Da li je moguće usred Evrope, na oči Evropske Unije, da se u zemlji koja je već deceniju kadidat za člana, uvede fašistički poredak, tj da jedna orgnizacija koja se propagira kao politička stranka, eliminiše praktično višepartijski sistem i uspostavi diktaturu jednog čoveka. Odgovor: Jeste. Pitanje No 3. Kakve sve ovo ima veze sa tekućom ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Одмазда и терор у Београду
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Видовдан – дан хрватске освете
Ko je Vojislav Šešelj?
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
Титова сарадња са Немцима
У ком свету Србија живи?
Šiptarska politika krvi i tla
Да ли су комунисти помагали усташама?
Службеници неће ћирилицу
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Ко су ови људи?
Paravan
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Share