Развојни пут Вука Шнајдера

Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу.

Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко зелени барјак дигне у Санџаку (за аутора овог текста примеренији је назив Рашка),а онда поново онога који шири љубав међу регионалцима,који поклања Косово арнаутским терористичким бандама иако га није донео на каљавим ногама из Херцеговине, који призива учлањење остатка Србије у НАТО, који љуту ватру сипа на своје сународнике што су уопште своју земљу бранили. Биполарна личност, ситни шићар и саморекламер,скочидевојка што врањанци кажу, неартикулисани херцеговачки дивљак…или од свега помало,тек овај некадашњи трибун чије се присталице данас мере на нивоу статистичке грешке добио је својих пет минута да прикаже перформанс који изазива центрифугу мучнине у желудцу и благо помрачење у глави. Иако је наводно плодан писац,његов монолог деловао је као напамет научена отужна песмица, написана у кабинету неког из Владе или Невладе. То у Србији одавно и нема границу раздвајања. Мучан утисак изазвао је и други гост. Такође, некадашњи комуниста,Брозова нада а данас промотер Косова као независне државе,припадник народности Азем Власи. Да ли се књиге овог ислуженог херцеговца слабо продају тек на сваку реч шоку Вљасија климао је главом. Наравно потврђујући сваку његову реч. Да је Власи изјавио да су Срби одговорни за геноцид над Јерменима овај би потврдио три пута али без три подигнута прста. Посипање пепелом отишло је до неслућених граница. Од тога да се ОН увек залагао за мир (оне добровољце,покојног Гишку,и своје псе рата није споменуо),до тога да је Косово међународно призната држава од васколиког света (а херцеговцу је цео свет само Западна Европа и УСД) и као врхунац гадости да би се испред зграде Скупштине Србије,морао изградити меморијални комплекс Сребреница као сећање на јединог кривца Милошевића ратног злочинца, кога је српски народ довео на власт. Дакле и као сећање и подсећање да је српски народ аналогно томе чист нациста. Али једно али увек срећу овој скочидевојци квари. Прво Слободан Милошевић, са којим се идеолошки никада нисам слагала,никада није осуђен у Хагу као ратни злочинац а као дуго злочин у Сребреници који је пресудом Хашког трибунала проглашен геноцидом у исто време потврђује да Србија као држава везе нема нити је крива за исти. Ово би Вук морао да зна. Посебно зато што је он ипак дипломирани правник. И дипломирани бескичмењак који изражава дубоко жаљење што Србија, ето нема Вили Бранта који би ничице пао на колена у Поточарима. Заправо он би „клањао у Сребреници“,само кад би бедни и идиотски спски народ (читај Србијански) њега изабрао. Да,ту реч је употребио „клањати“. Већ га видим онако снисходљивог како клечи на сеџади док у трансу слуша оно Алах уекбер. Само да не прође као колега му Сарајлија хрватско црногорског порекла ономад кад је отишао на клањањење. Дакле Србија би морала да служи за подкусуривање за сва клања босанских и хрватских Србенда и браће им Хрвата и муслимана. Изгледа да је отворен конкурс за Вили Бранта јер је Додик потрчао да се поклони. И заиста он и има то ексклузивно право,јер представља народ који је злочин и починио. И кад помислих напокон да је то крај настаде нови пролом облака. “Србија под хитно да промени Устав“. Ону ометајућу преамбулу о Косову као делу државе Србије избацити под хитно. И то не референдумом који је обавезан већ двотрећинском већином Александра Вучића, који је тако фино и ударнички кренуо у реформе (уништење Србије)а кога на том светом путу и светом рату (џихаду) заустављају силе мрака оличене у српском народу. У преводу све би то било брзо завршено да се Вођа не боји могуће реакције одавно успаваног народа,који ако крене неће имати ни црвену ни плаву линију заустављања. И то говвори онај који је био јуришник са балкона Народног позоришта,који је заправо рушио систем увређен (са ове тачке гледишта исправним) коментаром ТВ Бастиље. Он и даље ради исто.Само срећом више га нико и не слуша.Сем оних у управним одборима фирми укључујући и свету звезду Дану. Азем Власи у једном тренутку рече да када су се отцепиле и Словенија и Хрватска и Босна и Македонија па и Црна Гора беше ред да се отцепи и Косово као седма конститутивна јединица по Уставу из 1974 године. Мрки Вук прећута и ово климајући главом и брадом. То што је и тада Косово било само САП а никако Република за њега нема значаја. Чак ни то што је тај Устав одавно стављен ад акта. Терористички акт отимања дела Србије Херцеговцу није проблематично.Ни из џепа ни у џеп. А џепови су одавно препуњени као и државни органи, управни одбори и београдски станови рођама из Бјелог Поља. Ваља држати језик за зубима. Додуше затупљеним одавно. А можда се неко присети „и три пука и три пука Драшковића Вука или извиднице,извиднице Драшковић Данице“.

У међувремену,шнајдер ће да шије по туђем кроју испорученом од унутрашњих и спољашњих газда. А и реконструкција Владе може да падне. Треба се препоручити земљаку. Без три раширена прста.

 photo Bagra.jpg

СВИ ВУКОВИ ПЕРФОРМАНСИ

Осамдесетих година на лажну опозициону сцену, као лажни опозиционар, као српски шовиниста, ступа Вук Драшковић,упрорно покушавајући да се представи као књижевник,а своје шовинистичке, политикантске небулозе, јавности наметне као национално-историјске романе. Тадашњи српски политчари, и јавност, писанија Драшковића Вука одбацили су с пуним правом. Ту вештину је Вук Драшковић можда савладао као дугогодишњи шеф кабинета хрватског утицајног политичара Мике Шпиљка.Или словеначког политичара Мирана Потрча чији је потрчко Вук Драшковић још дуже био, такође као шеф кабинета председника синдиката Југославије. Ходао је, Драшковић, по Београду и Југославији, осамдесетих година двадесетог века, дугокос и брадат, прљав и масан, у кожној јакни, кожним чизмама до колена, као вашљиви гибаничар из Булајићевих партизанских филмива. Таквог Вука Драшковића, Срби нису хтели, нарочито Срби из Србије. Скрнавио је часно четничко име које су комите крајем XIX и почетком XX века стекли припремајући ослобођење српских крајева који су били под турском окупацијом. Kао репрезентативан примерак Булајићевог партизанског четника ишао је и по Америци да би српској емиграцији и америчкој јавности Србе представио као шовинисте, пијандуре, наркомане, лудаке, кољаче… заједно са својим кумом. Мада новинарска карикатура, Вук Драшковић је постао новинар, тад у светским размерама моћног, Тањуга који се обилато финасирао из савезног буџета. Постао је дописник из Африке без икаквог новинарског и дописничког искуства. Има оних који кажу да је то постао зато што је био сарадник Удбе. Без сагласности Стеве Крајачића и браће Мишковић, Ивана и Милана, нико се није могао запослити у Тањугу, чак ни као кафе-куварица. Вук Драшковић је све до 1990. године био заговорник рата и ’’српске освете’’ за геноцид у другом светском рату. Он је у јавним иступима говорио да је границе будуће Србије одредио Анте Павелић: тамо где су српске јаме, у које је бацан побијени српски народ у НДХ за време Другог светског рата, тамо су и српске земље, тамо су српске границе. Другим речима Вук је промовисао линију Вировитица, Карловац, Огулин, Карлобаг. Али када је дошло до рата, он је напрасно постао миротворац. Вук Драшковић је муслиманима претио да ће им одсећи руке ако у њима буду држали турски, то јест, муслимански барјак. Примитивизмом, шовинизмом, епским блебетањем толико је разјарио муслимане у Новом Пазару који би га, на митингу СПО у том граду, растргли да га милиција, за длаку није избавила. Он је као и свака кукавица, склон претњама, а када загусти, бежи и цвили. На исту милицију, која му је у Новом Пазару сачувала главу, непуну годину касније, наредио је јуриш 9. марта 1991. године. Због тога је био ухапшен, па је попут женетине у притвору написао покајничко писмо, обећао да се никада више неће бавити политиком – писмо вредно сваког презира и гађења. Али то писмо је заборавио чим је после два дана био пуштен на слободу. О дослуху Вука Драшковића са антиспским снагама у Хрватској и Словенији које су припремале грађански рат у СФРЈ управо је доказ 9. март 1991. Велике демонстрације против власти, изабране само три месеца раније на вишестраначким изборима, Вук Драшковић је извео у дослуху са службама које су извеле 27. март 1941. и делом војног врха ЈНА наклоњеном Словенцима, Хрватима и такозваном Савезу Комуниста покрету за Југославију. Скривени циљ деветомартовских демонстрација било је покретање грађанског рата у Србији. Дршковића су подржавали славни команданти који су, док су деца гинила у њиховим растуреним формацијама, себи додељивали луксузне станове. Али рат није избио у Србији већ у Словенији. Жељан рата и крви, разочаран срамним поразом моћне ЈНА у кратком и бесмисленом сукобу у Словенији, Драшковић је као велики комндант протествао што није употребљено више борбених средстава против Словенаца. Вук тада није протествовао против оних који су голобраде младиће без муниције, без тактике и циља, гурнули пред Словенце да би били срамно поражени и потпуно понижени, већ зато што Словенија у ’’великом рату’’ против ЈНА одлази из Драшковићеве Југославије. Када је кренуо рат у Хрватској, рани хушкач из осмамдестих година двадесетог века, Вук Драшковић, постаје, одједном, миротворац, заљубљен у Фрању Туђмана, Стипу Месића, Миру Баришића и остале… Од Вука Драшковића се одрекла чак и његова паравојна творевина, прва такве врсте на српској страни. Вук је њу формирао са намером да је у Србији употребљава против политичких противника, али га они нису слушали већ су отишли на непостојећи фронт да бране српски народ. Док је Алија Изетбеговић обављао последње припреме за рат против Срба, Вук Драшковић га је прогласио за миротворца, а Србе за крвожедне четнике који желе рат по сваку цену. Укључио се у пропагандни рат на Алијиној страни. У јавности Босне и Херцеговине, Драшковић је стваро представу да су Срби оно што је он до недавно био – шовинистички безумници. Лично се обогатио и омогућио невероватно богатсво својој и роднини своје сапутнице. Скоројевићи из Бијелог поља су власници главне београдске улице, Кнез-Михајлове. Те паре Драшковић је стекао на родном херцеговачком камењу поштено радећи за скромне плате у мрско му Титово време. Вук себе упорно представља као жртву и највећег опозиционара Милошевићевог режима. Он намерно прећуткује да је на власти од 1992 године. Грађани памте хаос, јавашлук, корупцију, криминал у општинама у којима су његови људи дошли на власт. Драшковићева екипа и родбина су неприкосновени господари били од 1992. године у 5 централних београдских општина, а на нивоу града 1997 – 2000. Похарани су стамбени фонд, пословни простор, цветала је дивља градња, ницали су киосци као печурке после кише… Све се то дебело наплаћивало и сливало у џепове без дна. Што су њихови преци и земљаци, као Титови партизани, одузели од локалног становништва, они су приватизовали, присвојили, отели. Вук је 1998, за коректно понашање као властодржац у Београду, требало да добије добар део власти у републици, али пошто су његови и женини апетити били незајажљиви њихово место у влади су заузели радикали. Тада су СРС и СПО били већина у Скупштини. Као доброг и поузданог партнера Милошевић га је поставио за потпредседника савезне владе, пред бомбардовање 1999. Ни трага од шовинизма и четништва из осамдесетих година. За пропаст српског народа и Србије Драшковић и његова родина су богато награђени. На изборима две хиљадите године Вук је катастрофално поражен. Партија му цензус није прешла. Народ их прозрео и презрео. Али три године касније Вук се враћа на политичку сцену. И то у дипломатију. Сада му је пала кашика у мед па родбину, и антисрпску братију, поставља на дипломатска места, путује по свету и клевеће Србију и српски народ. Вук ће као дипломата, као министар иностраних послова, уништити Србију и тријумфално завршити политичку каријеру коју је започео у кабитнетима Шпиљка и Потрча као потрчко уз рукољуб Мадлен Олбрајт. Као добар и перспективан комуниста Вук се прославио фељтоном у Загребачком тједнику Око када је величао Тита, а Дражу Михајливића кудио као издајника. Условни рефлекс једном доведен до савршенства тешко се потискује. Са и без подигнута три прста.

(зa деловe биографије Вука Драшковића у делу Сви Вукови перформанси коришћени су изводи из текста „Вук Драшковић се окретао и окреће како ветрови дувају“ Ј.Симића)

Д. И.

Багра на окупу

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Источна Босна 1942. г.: Руковање Брозовог партизана са усташом Анта Павелића. Типичан доказ о круцијалној, систематској, свеобухватној и планској колаборацији два Хрвата и њихових војски на просторима усташке Неовисне Државе Хрватске у току читавог Другог светског рата. Сарадња се односила искључиво против Југословенске Војске у Отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
Ово је тајна која се крије иза имена нашег јужног суседа а због чега је реч Шиптар за једне херојско име, а за друге увреда изненадићете се и сами. Ћиптари (Фото: Јутјуб) Премда постоји спорење око тога колико дуго Срби и Албанци живе једни поред других, нема никаквог спора око тога да је у питању врло дуги временски период. У свести обичног човека никакву улогу не игра да ли је у питању хиљаду година, или милион година, када нам и пуких 200 година колико нас дели од Карађорђа делује као вечност. Упркос томе, упркос чињеници да мислимо да их познајемо јако добро, они су за нас и даље мистерија. Оно што мислимо да знамо ограничено је на наше национално искуство и на наш угао гледања који се махом не поклапа са њиховим, а оно што не знамо (рецимо, где су били и шта су радили пре 11. века) нам даје за право ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Genocid bez kazne
Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure. Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima. Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Рехабилитација истине
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Терор хрватских дивизија
Фукара: Колекција фотографија
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
НЕ TУГУЈ СРБИЈО
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Одмазда и терор у Београду
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
Genocid bez kazne
Мржња према земљи слободе
Када је стварно рођен Тито?
Share