Језиви српски мук – случај Мартиновић

Тог шестог „предреволуционарнодемократског“ септембра историјске 2000 те године објављена је вест да је преминуо Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова. Најстрашнији пример икада забележен у историји. Не само по бруталности којом је арнаутска дивљачка дружина исти починила. Он носи страшан печат језиве српске ћутње, нанешене неправде несрећнику Србину, кукавичлук и олошки плашт српских кадрова у црвеној камарили потчињеној задриглом Станету Доланцу. И срамоту државе Србије- ако дотична више и зна шта је то срамота. То ћутање и данас траје. Нико и не спомиње несрећног Ђорђа из Гњилана. Ни док се кези у бриселским чампрасдиванима, ни док дронови који носе заставу велике Албаније лете изнад српске престонице, ни када Еди Рама усред те исте престонице тврди да је прича са Косовом завршена. Исти плашт,исте кукавице . Само сада сакривене и умивене по европски. А ове 2015 тачно је тридесет година од оног првог маја 1985 године, када је Ђорђе кренуо на своју њиву и петнаест година од када се упокојио и нашао свој небески мир. И сада мирна његова душа можда лебди изнад распетог и несрећног Космета. Гледа попаљене манастире и прославе арнаутске независне државе на чијем су челу продавци људских органа и хероина. Није Ђорђе једин симбол српског страдалаштва и распећа. Има их безброј бројаних а никада не избојаних,али је његов усуд персонификација свих тих несрећа. И зато је Ђорђе тај симбол изникао из сопственог мученичког тела узвишен до највиших висина. Он нема улицу у Београду, он своју људску правду никада није остварио у сопственој држави . Али је васкрасао као такав. Понижаван и физички и душевно. Први јавни терористички напад   догодио се у ноћи 16.марта 1981 године када је група тероиста тада називаних контрареволуцијом запалила конак Пећке патријашије, престонице српских патријарха (до тада је углавном чињено подмукло,уценама,паљењем сена и сечом шуме као и данас у Бујановцу и Прешеву када је убијен српски полицајац). Те кобне мартовске ноћи подметнут је пожар у поткровље конака Патријашије. На три места у размаку од десет метара. У конаку се налазило тридесет монахиња и стари јеромонах. Уз велике муке монахиње су спасиле старовековне књиге, неколико икона и голи живот. Све друго, одаје патријарха, радионице,сестринске собе изгорело је потпуно. Према неким сведочењима ватрогасна пећка екипа је каснила,потом дошла са празним цистернама за воду. Пожар се сам угасио тињајући до дубоко у ноћ. Тада се сматрало да је то најгоре што се могло догодити. Показало се да има и од горег горе. Нико није одговарао за овај злочин као ни данас. И тада се водило рачуна да се другови из покрајине не увреде.

Четири године касније за Ђорђа почиње девети круг пакла. Припремљен од другова са врха савезне државе и сем већ споменутог изопаченог Доланца, све самих српских кадрова. Наиме тог злокобног дана око 13 часова Ђорђе је кренуо на своју њиву. Сачекали су га арнаутски олоши (како је сам сведочио њих тројица, а према неким верзијама познаваоци тадашњих прилика тврде да су у питању били сестрићи Синана Хасанија тадашњег председника Председништва СФРЈ ,дакле председника Југославије) и мучки га набили на колац, на који су претходно ставили пивску флашу и гурнули је у дебело црево и то доњи део ( тзв. данце). Крвав и измучен успео је да дође до гњиланске болнице. Послат је у Приштину где су му операцију извршила три доктора. Вест је брзином светлости доспела у јавност. Саопштено ј е да је напад на националној основи и да је истрага у току. Ђорђа је у болници посетио Новак Ивановић начелник Дома Јна у Гњилану при чему је једва живог Маартиновића убеђивао да да изјаву да је сам себе повредио. Прича се окренула наглавачке. Ђорђа премештају на ВМА где се обавља још једна тешка операција. Али, почиње и операција Станета Доланца и државне службе. Писац Миодраг Булатовић лежао је на ВМА у исто време када је Ђорђе оперисан. Он сведочи о малтретирању којем је овај невољник био изложен свакодневно. Булатовић каже: “Видео сам како два полицајца, тешко повређеног Ђорђа,држећи га испод мишке одводе у другу собу,док су му се ноге вукле по ходнику јер од несносних болова није могао да хода. Ђорђу је прећено да ће бити избачен кроз прозор зграде ВМА. Новак Ивановић начелник дома ЈНА изјавио је да му је сам Мартиновић признао да се сам повредио. Ханума комунистичког шљама и милог саговорника Вука Драшковића у студијима Херцег Босне, Азема Власија позната као Надира Власи у то време дописник хрватског Вјесника, баца измишљену Мартиновићеву изјаву у етар. На сцену ступа љигавко Стане Доланц и у студију Радио телевизије Љубљана објављује са циничним осмехом на лицу, које понајмање личи на људко „ да је Мартиновић сам себи нанео повреде и да је истрага завршена“ а затим кезећи се саопштава да је Ђорђе „први српски самурај који је извршио харикири“. Настаје салва смеха у студију. Савезна скупштина је осам пута водила расправу о овом случају и пребацила је на Скупштину Србије која је опет пребацује на покрајинску јер је она надлежна по Уставу. Случај се захуктава те Петар Грачанин, народни хеој тражи такође да се случај затвори. Ислеђивање полумртвог Мартиновића на ВМА одобрио је тадашњи начелник ове институције Владимир Војводић док његов заменик, касније адмирал у хрватској војсци , Срђан Крстинић тражи да се Мартиновић избаци са ВМА. У овом подухвату му несебично помаже генерал Никола Љубичић. Тек по оглашавању интелектуалаца и новинара и објављивања њиховог текста „Истина набијена на колац“, овај случај добија размере страшног суда. Мартиновић под притиском одлази са Косова и настањује се у селу Читлук код Крушевца. Добица Ћосић јавно апелује на Душана Чкребића (аутора књиге о Кочи Поповићу) председника Председништва Србије и Бранка Мамулу да се случај потанко истражи. Одговора нема. Огавни полицијски извештај констатује да се „Мартиновић упустио у неку врсту хомосексуалног акта те сам себи нанео повреде. И то тако што је колац забио у земљу,на њеха ставио флашу а затим сео на њу. Флаша се поломила и распрснути делови су се зарили у утробу. Чувени сликар Мића Поповић приведен је у просторије Службе и саслушаван сатима јер је по објављивању вести у САНУ организовао изложбу „Распеће Ђорђа Мартиновића“.Изложба је прекинута.

kosovo nije na prodaju

Аутор приведен. Мартиновић је већ тада отишао са Косова, а доктор Зоран Кривокапић сазнаје да постоки могућност операције у Лондону чиме би се Мартиновићу омогућило да више не користи кесу коју би морао да носи док је жив. За операцију је неопходно 12.000 долара. Помажу добри људи и дијаспора. Док српски доктори тврде да до самоповређивања никако није могло доћи као и то да су злочин извршиле најмање три особе што потврђује и светки познат доктор Хали, који ће Матиновића оперисати успешно, суперсупер експертизу врши љубљански доктор Јанез Малчински и доноси суд да је самоповређивање апсолутно могуће. Спремала се независност бивше аустроугарске покрајине Словеније. Прилику је ваљало искористити. Када је видео став доктора Холија Малчински шаље претње оптужујући човека који је извршио операцију да се меша у унутрашње ствари СФРЈ. Суђење за овај злочин почело је тек 1987 године и трајало је пуне три године. Пресуда је донешена,али о злочину није било ни речи. Наиме адвокат Ђорђа Матиновића поднео је тужбу против СФРЈ. Пресуда се састојала у томе да је држава спор изгубила и да Мартиновићу мора исплатити 120.000 марака за нанесену душевну и физичку патњу. О срамоти нанешеној овом човеку од стране тадашњих функционера и лекара ни речи. Требало је запушити уста Мартиновићима. Наравно новац никада није исплаћен. И по распаду СФРЈ то је спречио Зоран Соколовић,који је после промена 2000 те извршио самоубиство. Мартиновићи су се обраћали и Народној канцеларији и Борису Тадићу. Службеник Народне канцеларије записао је да је њима начињена велика неправда и да живе у великој беди. Од овог извештаја није било вајде.

На почетку НАТО агресије Ђорђу су мобилисана сва три сина и два унука. Послати су на Косово. Часно су бранили Србију,часније него она њих . Преживели су,срећом, и другу косовску голготу. Покренули су и нови процес, али је из суда дошао одговор да нема основа. Можда би исплата износа из пресуде олакшала државну касу за пар милиона. Боље на време спречити. О голготи Ђорђа Мартиновића,српског сељака из Гњилана на Косову снимљена су два филма и написане три књиге.

На државној телевизији филмови су били ЗАБРАЊЕНИ од свих директора РТСа; Душана Митевића, Ратомира Вица, Милорада Вучелића, Александра Црквењакова, Александра Тијанића(пореклом са Косова) и Бојане Лекић уреднице БК телевизије чији су власници такође пореклом са Косова, надалеко позната браћа Карић. Истина о Ђорђу Мартиновићу и данас је забрањена. Као и филмови. Јер на европској телевизији није упутно приказати судбину малог човека, заправо већег од свих нас. А сви можемо постати Ђорђе. Вјечнаја памјат. Почивај у миру.

Д.И.

Kosovo Albanians photo
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Албанија — врата џихада
Италијанска ТВ станица РАИ објавила је репортажу под насловом „Албанија, врата џихада“ у којој се говори о кријумчарењу оружја из Албаније преко Црне Горе и открива да је управо оружје набављено тим путем коришћено у крвавим догађајима у Паризу 13. новембра. Репортажу је пренела албанска ТВ „Ора њуз“, а почиње од Скадарског језера, које дели Албанију и Црну Гору, којим ноћу плови барка са оружјем и шверцерима. Снимљена су двојица мушкараца како истоварују кутије са оружјем и крију га у близини, одакле га сутрадан преузимају. Према речима репортера, то је оружје које је коришћено у крвавим догађањима у Паризу 13. новембра. Балкан се, притом, описује као центар за регрутовање џихадиста. Према извештају италијанске телевизије, више од хиљаду Албанаца се бори у страним ратовима, тако да је Албанија земља која има највише џихадиста у односу на број становника. У репортажи је описан и начин на који функционише црно тржиште оружја. Албански шверцер каже да су најтраженији АК 47, стари совјетски пиштољи и оружје из бивше Југославије. Према речима шверцера, калашњикови коштају од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Рекордна бекства партизана
Албанија — врата џихада
Брозомбијада
Развојни пут Вука Шнајдера
Беч не признаје злочине у Србији
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
“Краља Перу на бандеру”
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Окупација у триста слика
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Злочином против геноцида
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Ko je Vojislav Šešelj?
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Share