Одмазда и терор у Београду

Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности

СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло “буржоазије и народних непријатеља”, као носилац “великосрпског хегемонизма”, били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања – страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима који су проносиле избеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Краљева и других места у Србији, о комунистичким чисткама и стрељањима свакога за кога се тврдило да је био у било каквој сарадњи са Немцима. Причало се да је из Ужичке Пожеге избегло скоро све мушко становништво у околне шуме плашећи се одмазде. Број места за одлазак из земље је био ограничен и резервисан претежно за најбитније експоненте антикомунистичких покрета, а последњим возом кренуо је Димитрије Љотић 12. октобра 1944. (већина функционера, па и Милан Недић, отишла је још 6. октобра 1944).

СОВЈЕТСКЕ трупе допрле су до периферије града 8. октобра. У кафанама у Умци и Рипњу, крај Београда, могле су се видети сцене “масовног шишања и бријања четника”, нешто из разочарања због краљевог прогласа од 12. септембра када је изговорио реченицу: “Ко не приђе маршалу Титу, неће успети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом”, а више због безбедности, како би остали непримећени у покушају да се сакрију у граду или се докопају Босне, где се главнина повлачила. Тријумфалан и харизматичан улазак Јосипа Броза Тита после 20. октобра 1944. године, из правца срушеног Панчевачког моста, у тек ослобођени град са најближим сарадницима, унео је велику зебњу у срца многих Београђана несклоних комунистичкој идеологији.

БЕОГРАД, као најважнији центар српске реакције у очима водећих комуниста, требало је с посебном пажњом очистити од “ненародних елемената”. Успостављање народне власти пратио је дивљи обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату. Дивља чишћења обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, о чему се, ипак, испоставило да постоје и писани трагови тако да је данас могуће доћи до ширих и прецизних сазнања. Не треба губити из вида да се све одвијало у атмосфери незавршеног рата, у време када су се још могле чути топовске салве са Сремског фронта удаљеног свега стотинак километара. Оно што данас знамо о овом насиљу поред тек одскора доступних најважнијих полицијско-безбедносних и војних извора углавном се базира на изјавама, сведочењу и мемоарима жртава и савременика, а ређе актера, посебно главних.

СТРАХ И ОЧАЈ У АТМОСФЕРИ ЛИНЧА Апокалиптична осећања, страх и очај, у атмосфери линча, када се није знало шта доноси сутра, могу се само наслутити из појединих записа, припадника грађанске класе, или као што је сећање пензионисаног пилота Ђорђа Лалатовића: “Чујеш ово и оно, не можеш просто да верујеш, осврћеш се по комшилуку да видиш колико је упражњених места, а оно све попуњено неким фанатизованим и дресираним дошљацима из Црне Горе и Херцеговине. Они се горко обрушују на тебе и ако си у славу победе и ослобођења пронашао и обукао имало свечаније одело, отимају ти и цепају новине режећи: ,Куш реакцијо!, Оне којима си до јуче помагао да не умру од глади, делио си са њима и последњи тањир качамака, одједном те пријављују да ниси ишао на овај или онај митинг.

ИСПОВЕСТ мајора Озне Милана Трешњића, касније генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, изузетно је значајна у том смислу. Његова пробуђена савест проговорила је крајем осамдесетих година прошлог века. Његово сведочење као учесника омогућава нам да јасније сагледамо атмосферу у којој је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора, али и невиних грађана. Трешњић наводи да је предложен за официра Озне у првој бригади Шесте личке дивизије, априла 1944. године, пред десант на Дрвар, од стране високог официра безбедности Драгослава Пешића. При ослобађању Београда, октобра 1944, добио је задатак да заузме зграду XII кварта Управе града Београда на Дедињу и отпочне успостављање народне власти. То је превасходно подразумевало прикупљање података о држању становништва у време окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

ШТАБ савезне Озне налазио се при Врховном штабу, али истовремено и у штабу II корпуса, смештеном најпре у Маглајској улици на Дедињу, а потом је премештен у центар града (угао Змај Јовине и Симине). Савезном Озном су у прво време руководили Ђуро Станковић, Сретен Вулић, Срђан Брујић (сви из Шесте личке), Павле Пекић, Мома Дугалић и Драгослав Пешић. Они су примали официре Озне из 16 квартова у Београду, који су им долазили на реферисање, са списковима припадника квислиншког апарата и грађана оптужених за сарадњу са окупатором.

У БЕЗБЕДНОСНИМ круговима акција ликвидације народних непријатеља била је позната под шифром “црне тачке”. Ратну психологију и мржњу ослободилаца према београдској чаршији делимично одсликавају и споменуте успомене мајора Трешњића: “Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати.” У очима нарочито личких, кордунашких и крајишких партизана, унесрећених ратом, Београд је био фашистичко гнездо које треба потпуно очистити.

О ЕМОТИВНОМ набоју ослободилаца сведочи и Момчило Дугалић, такође један од челника Озне у јесен 1944. године: “Сећам се да сам, негде у почетку рата, рекао себи да, ако останем жив, морам да посетим Бањички логор. Октобра 1944. дошао сам на Трошарину, тамо су тада били пашњаци са овцама, кренуо ка Бањици и прва соба на коју сам наишао била је препуна докумената побијених родољуба. Од улаза до дна собе више од једног метра висока гомила! Како онда да не хапсимо и не судимо злочинцима?” Познати ознаш из XII кварта (Дедиње-Сењак) Бата Живанчевић исповедио се Ђорђу Лаловићу, којег је више пута саслушавао и лично познавао: “Човеку, којег је требало да ликвидирам, ставио сам пиштољ у уста. Молио је и кукао: ‘Синко, имам два сина као што си ти!’ Ја сам опалио револвер и разнео му главу. Тада сам сматрао да сам учинио велику ствар за партију.”

Источник: http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:576489-Odmazda-i-teror-u-Beogradu

4746762066_134d41f750_b_Josip-Broz-Tito

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Ниједна српска ратна застава није заробљена
Pasja groblja žrtava komunizma
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
Englezi: Draža nije zločinac
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Share

www.ovsishte.com