Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.).

Карактер „Вуковарске операције“

Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије – Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају по јавним масмедијима у Србији (контролисаних од стране Брисела, Вашингтона и Берлина) разноразни EUро-бојовници и NATO-јастребови из невладиних организација (јер би било исувише дегутантно да сама Влада изађе са дотичним ставовима па се у јавност потурају мутанти) који упорно покушавају да прикрију и прекроје повесну истину на брдовитом Балкану. Стога, ову прилику бисмо искористили да прикажемо колико-толико реалну слику о тзв. „Вуковарској операцији“ из 1991. г. Бар онолико реалну колико то допуштају повесни источници до којих истраживачи тренутно могу да дођу.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој нацихрватско-српској епопеји (боље речено грађанског рата између пречанских динараца који су тако сравњивали рачуне из Другог светског рата по принципу крвне освете) са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.[1]

Хрвати и постјугословенска неонацистичка хрватска туђманологија сматрају „Вуковарску операцију“ наводном епопејом и симболом одбране хрватске независности и хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. туђманокрацију као параван новообновљене нацистичке НДХ). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону – праксу коју је од Туђмана научио и поновио Алија Изетбеговић нешто касније са Сребреницом. Међутим, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од покоља од стране хадезеовско-усташке солдатеске.

Што се тиче наше истраживачке стране, слободни смо да изнесемо два закључка о суштинском карактеру борби за Вуковар 1991. г. а на која остали истаживачи нису обраћали довољно пажње:

  1. Радило се, бар са српске стране, о првој постхладноратовској војној „хуманитарној интервенцији“ у циљу ослобађања Вуковара као концентрационог логора за Србе – интервенцији коју су дотада већ практиковале западне демократије како у Европи тако и у „новом свету“ а засноване на правним основама Повеље Уједињених нација из 1945. г.
  2. Ослобађањем Вуковара се спречавала потенцијална агресија хрватских бојовника на територију Србије (иначе праксе коју су Хрвати већ једном спровели у дело за време Првог светског рата)[2] а у циљу анексије Источног Срема као „повесне хрватске земље“ по угледу на поглавника Павелића обзиром да је основни идеолошко-национални циљ Туђманове политике из 1990.-их био обнова територијалног интегритета NDH уз етничко чишћење преосталих Срба на овим просторима.[3]

„Хуманитарна интервенција“

У току „Вуковарске операције“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на десетине хиљада граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен (исто као и нешто касније Мостар услед хрватско-муслиманских обрачуна, тј. сравњивања повесних рачуна). Обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата 1991−1995. г. можемо слободно синонимно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и доказале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма[4] као и којим најефикаснијим техникама се „хуманитарне интервенције“ реализују на терену.

Овде се мора напоменути да је западнодемократски концепт „хуманитарне интервенције“ заснован на етичким, религиозним и правним премисама. Наиме, уколико се флагрантно нарушавају људска права са масовним убијањима цивила у једној држави, међународна заједница је дужна да интервенише како би се оваква пракса зауставила, а сама интервенција је морално-правно заснована на Повељи Уједињених нација и међународном јавном праву. У суштини, морално-политички циљ „хуманитарне интервенције“ војним методама јесте заустављање или спречавање геноцида над једним народом или једним његовим делом[5] што је управо и била морално-етичка сврха операције ослобађања концентрационог логора Вуковар.

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља?[6] Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар сломивши систем усташког терора – Жељко Ражњатовић Аркан (син црногорског официра у ЈНА, рођеног у Брежицама у Словенији). Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант тзв. Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора узети у обзир чињеница да усташе (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“ како то каже Аркан). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА (амерички систем „Хирошима-Нагасаки“ из 1945. г.) у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова. Тако је бар ситуација процењена од стране Генералштаба ЈНА у то време.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду како Срба тако и Хрвата. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом, а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“.[7] С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља:

  • Успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку како би се и тај део Републике Српске Крајине ослободио од усташког терора и геноцида над Србима укључујући и сам град Осијек у коме су већ увелико дивљале усташке банде Бранимира Главаша по узору на Францетићеву Црну легију из времена NDH.
  • Дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице (19. децембра 1991. г.), а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.[8]

Вуковарски концлагер

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата (тј. и након нацихрватског србоцида), и на основу тога тражили од нових послератних (антисрпских) комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране нацихрватских синова али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. г. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину, а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што новоусташка HDZ (хрватска копија немачког CDU оригинала) није победила на изборима 1990. г.[9] Вуковарчани су гласали за Савез комуниста-Партија за демократске промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво HDZ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990. г., а којима се укидају национална права српског народа у Хрватској по угледу на Павелићеву NDH, неоусташка хадезеовска влада Хрватске предузима посебне мере према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција (по узору на Хитлерове SS и SA одреде) и паравојне формације HDZ, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве NDH. Ова смотра HDZ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи, а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. г. (тј. чишћење „преживелих“ [survivors] из доба Павелићеве NDH, 1941−1945. г.). На овом политичком врхоскупу на коме је de facto донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш (све го усташа до усташе). Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине[10] и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца, а што је емитовано у BBC серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

ustasa20sjekirom20skidafa9

Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве NDH и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. г. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара, а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге HTV из тог времена, а нарочито пропагандно-документарни филм HTV о „сто дана отпора Вуковара“). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске SS „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару, а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 4000 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града претворивши Вуковар фактички у концентрациони логор за Србе. Град је постао физички одсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду, а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991. до 1996. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13,734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом SS политиком хрватског неоусташког врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару (продужетак „коначног решења“ из Другог светског рата)[11] којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. г. у град улазе хрватско-усташки гардисти (ZNG) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА како би се обезбедило територијално припајање (анексија) србијанског Источног Срема у новоусташку NDH. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала и сходно томе имала уставну обавезу да заштити људска права својих сопствених грађана. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке неоусташке HDZ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће, а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем HDZ сменила легално изабрану власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа (тј. терористичка).

Акција ослобођења Вуковарског логора смрти

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном)[12] у својим мемоарима остају крајње неуверљива.[13] Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула и Лужици 25. јула 1991. г. Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембра) и Загребу (17. новембра).[14]

Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. г. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом (тј. ослободила га од усташа) убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) нацихрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде (замислите да се америчка армија у Авганистану обрати Савету безбедности УН да посредује у деблокади њиховог војног кампа који је под блокадом Талибана!). И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа, а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра[15]обзиром да је била неспособна да ову „хуманитарну интервенцију“ успешно спроведе до краја сама. Усташка одбрана града је сломљена 16. новембра, а концентрациони логор Вуковар потпуно ослобођен од нацихрватског терора два дана касније. Усташке снаге одбране концлагера Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска (х)историографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000), а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске операције“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских SS гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800.

Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске операције“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватско-усташких зенги.

Закључак

У закључку се мора напоменути да је један од главних разлога за „Вуковарску операцију“ из 1991. г. (али не и одлучујући) био и идеолошке природе обзиром да је за тадашњу пречанско-динариодску партизанштину на власти у Београду (СПС−ЈУЛ) град Вуковар био симбол Комунистичке партије Југославије – град у коме је партија под тим именом фактички и основана (тј. преименована дотадашња СРПЈ(к)) на њеном Другом конгресу одржаном од 20. до 25. јуна 1920. г. када је донет и нови (бољшевички) програм партије. Према том програму, југокомунисти се боре за стварање совјетске републике, до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти“ по примеру бољшевика у Русији.[16] Наравно, чињеницу да је град био под опсадом од стране ЈНА која је и даље користила бољшевичка обележја, усташоидна власт у Загребу је умела да максимално искористи у пропагандне сврхе на Западу и на крају представи (а Западу није било много тешко да то олако прихвати) читав рат на простору Брозове Велике Хрватске као борбу западне демократије против источног бољшевизма (и четништва босанскохерцеговачког „црвеног војводе“).

Позитивни утицаји вуковарског примера „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. су се врло брзо прочули у земљама западних демократија тако да су њихове владе већ од наредне 1992. г. отпочеле са копирањем балканских Срба:

  1. Сомалија 1992. г.
  2. Хаити 1994. г.
  3. Руанда 1994. г.
  4. Источни Тимор 1999. г.
  5. Сиера Леоне 2000. г., итд.

Срби, као традиционално народ са најдужим демократским стажом на Балкану су са своје стране вуковарска искуства „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. убрзо применили и на околна подручја бивше Југославије у којима су људска права (Срба) била такође флагрантно угрожена:

  1. Сарајево, 1992. г.−1995. г.
  2. Сребреница 1995. г.
  3. Косово и Метохија 1998. г.−1999. г.
  1. новембар 2015. г.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 

Изјава:

Аутор текста несноси никакву моралну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Текст чланка је критичко-научни допринос следећем издању „знанствене“ публикације: D. Živić, S. Špoljar Vržina, S. Cvikić, I. Žebec Šilj (urednici), Vukovar’ 91 – Genocid i memoricidna baština Europske Unije, Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar, 2014.

НАПОМЕНЕ УЗ ТЕКСТ

[1] Као примере овакве врсте политикантске литературе наводимо следеће библиографске јединице: Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997; Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povjest, Zagreb: Golden Marketing, 1999.

[2] У аустроугарској војсци која је напала Србију 1914. г. и у њеним западним деловима починила невиђене ратне злочине, већину борачког састава су чинили југословенски народи Двојне Монархије. Тако је у састав Пете аустроугарске армије улазио 13. загребачки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. У неким аустроугарским јединицама на србијанском фронту Хрвати су чинили чак и до 50% борачког (тј. кољачког) састава од којих се по зверствима нарочито истакла 42. Вражија хрватска домобранска дивизија у којој је ратовао и Јосип Броз Тито (Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратска историја, Београд: Српска књижевна задруга−Београдски форум за свет равноправних, 2014, стр. 118).

[3] Познато је да је незванични назив Туђманове странке HDZ − “Хрватска до Земуна”.

[4] О савезничком бомбардовању Дрездена 1945. г. видети у: Frederick Taylor, Dresden, Tuesday, February 13, 1945, New York: HarperCollins Publishers Inc., 2004.

[5] Andrew Heywood, Global Politics, New York: Palgrave Macmillan, 2011, pp. 318−329; Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, Harlow: Pearson Education Limited, 2011, 707−708. Наравно, пракса „хуманитарних интервенција“ може да буде врло лако злоупотребљена у геостратешке и политичке сврхе што је управо показала 1999. г. агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију.

[6] Обзиром да је тадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ генерал Вељко Кадијевић преминуо 2. новембра 2014. г. (у Москви) вероватно прави одговор на ово питање никада нећемо ни сазнати, а до објективног одговора се не може доћи читајући његове мемоаре Моје виђење распада, Београд, 1993 или Контраудар, Москва 2007.

[7] Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, Београд, 1992. стр. 152.

[8] Уочи проглашења независности Хрватске и Словеније (25. јуна 1991. г.) земље чланице Европске Заједнице су 23. јуна 1991. г. донеле одлуку да неће признати независност Хрватске и Словеније али је Немачка хришћанско-демократска унија (CDU) већ следећег дана изјавила да се са овом одлуком не слаже. Дакле, Туђманов усташки режим у Загребу је имао од самог почетка ратних сукоба неоспорну и директну подршку Берлина коме је само требао формални изговор да једнострано призна независност и Хрватске и Словеније што је Немачка и урадила 19. децембра 1991. г. (када је Хрватску признао и Исланд) али без пристанка осталих једанаест чланица ЕЗ, а повод је био случај Вуковара и Дубровника. Немачко признање независне Хрватске је ступило на снагу 15. јануара 1992. г. када је Хрватску признало и свих осталих једанаест чланица ЕЗ наравно под притиском Немачке. Хрвати су тада спевали песму “Danke Deutschland”. Хрватска је постала чланица УН 22. маја 1992. г.

[9] Хрватска демократска заједница је основана 19. јануара 1989. г. на тајном састанку у једној викендици у Пљешевици, а као основни политички циљ странке је формулисано стварање независне Велике Хрватске у њеним „етно-повјесним“ границама све до реке Дрине (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), Београд: EVRO-GIUNTI, 2010, стр. 548). О сличним границама Велике Хрватске маштала је и Хрватска странка права која је 17. јуна 1991. г. усвојила тзв. „Липањску повељу“ којом се тражи обнова Павелићеве Неовисне Државе Хрватске са границама на истоку до Суботице, Земуна, Дрине, Рашке и Бококоторског залива (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“, 2005, стр. 22).

[10] Сличне технике су, иначе, у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плаката како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.

[11] О „коначном решењу“ српског питања у НДХ видети у: НД Хрватска: Држава геноцида, Двери српске, година XIII, број 47−50, 2011.

[12] Вељко Кадијевић је рођен 21. новембра 1925. г. у селу Главини код Имотског у Херцеговини од оца Србина и мајке Хрватице. У Другом светском рату био је борац аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита. Кадијевић је само један од многих који потичу из тзв. „балканских вукојебина“ а преко Брозове партизанштине су се нашли на руководећим положајима у Титославији коју су сами растурили.

[13] ЈНА је и тада још увек била мултиетничка, а њено највише руководство је било углавном сачињено од не-Срба. Поред Хрвата-Југословена Кадијевића, фактички главног команданта ЈНА, његови заменици су били Словенац адмирал Стане Бровет и Хрват Јосип Грегорић. Авијацијом је командовао Хрват Антон Тус, а касније други Хрват Звонимир Јурјевић. Централни војни округ је био под командом Македонца Спировског, док је начелник тог округа био још један Хрват – Антон Силић (Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 244).

[14] ЈНА се евакуисала 4. новембра 1991. г. из касарне „Логориште“ у Карловцу уз губитке од 26 убијена војника и 67 рањених војника (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“ Београд, 2005, стр. 25).

[15] Хрватски председник др. Фрањо Туђман је 13. септембра 1991. г. издао наредбу о блокади ЈНА касарни у читавој Хрватској (Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000, str. 535).

[16] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Beograd: Nolit, 1988, str. 108−109.

Не заборави

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Topola: Manje đačkih ekskurzija, više odraslih gostiju
Prošle godine najviše je bilo posetilaca iz Republike Srpske, Slovenije i Nemačke, a primetno je i da u Topolu sve češće dolaze gosti iz Češke i Slovačke Topola KRAGUJEVAC - Direktorka Turističke organizacije Topola Ljiljana Todorović izjavila je danas da je generalno zadovoljna turističkim posetama toj opštini u prošloj godini, iako je zbog majskih poplava bilo znatno manje đačkih ekskurzija u odnosu na ranije godine. "U prošloj godini beležimo manje đačkih ekskurzija, ali i povećanje broja odraslih turista, a razlog tome je što smo za turističke proizvode definisali vinski turizam, kao i manifestacioni turizam", rekla je Todorović za Tanjug. Prema njenim rečima, najviše je bilo posetilaca iz Republike Srpske, Slovenije i Nemačke, a primetno je i da u Topolu sve češće dolaze gosti iz Češke i Slovačke. "Zadužbinski kompleks na Oplencu posetilo je 72.640 turista, a podrum vina 'Aleksandarović' oko 11.000 turista", rekla je Todorović i dodala da još nema evidencije o poseti ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку. Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару? Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала’‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди’‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва’‘. Ни Ивановић није имао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje. Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
Jугославија је била лажни рај
Topola: Manje đačkih ekskurzija, više odraslih gostiju
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Титова сарадња са Немцима
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Развојни пут Вука Шнајдера
Истина о Вражјој дивизији
Настанак европске супердржаве
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Рехабилитација истине
Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Шта значе оцила на грбу Србије?
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Šiptarska politika krvi i tla
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Share
  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

  • Categories: Albania, Albanians, ISIS, Islam, Islamic State of Kosovo, Kosovo, Metochia, NATO, Russia, Serbia, Serbs, Terrorism

    Tags: Abkhazia, Azerbaijani, Georgia, Heroine, Karabakh, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ovsishte, Ovsiste, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Shumadija, South Ossethia, Ukraine, zakonik

  • Guess Kosovo Wasn’t That ‘Unique’: Separatism in the Caucasus