Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015

Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет штампе задовољавајући.

Међутим, проблеми са овом књигом настају одмах када је у руке узме један професионално-стручни историограф (не историчар, него баш историограф) и почне да је прелистава, што је увод у читање самог текста књиге, тј. публикације. Наравно, познато је да историографи (писци историје) књиге које претендују да буду историографско-научне, прелиставају након читања Предговора (пре детаљног ишчитавања читавог текста књиге) одпозади, тј. од задње корице ка предњој, а не обрнуто што је посао историчара (препричивача историје) јер се списак повесних извора на основу којих се историографска дела пишу налази на крају а не на почетку књиге. У овом конкретном случају, на задњој корици књиге се налази „четничка“ застава (са мртвачком главом и стандардним натписом „За краља и Отаџбину–Слобода или смрт“) али испрскана крвљу. Овај „крвави“ детаљ, наравно, одмах баца у сумњу читаву концепцију књиге и „историографске“ намере дотичног аутора које су формално презентоване у Предговору а које се могу свести на следеће четири тачке, тј. циљеве, монографије:

1. Да се Равногорски покрет Драже Михаиловића представи у правом историјском светлу на основу историјских чињеница заснованих на оригиналним документима различитог порекла као и на провереној литератури, то јест научним радовима домаћих и страних историографа (стр. 9).
2. Да се да објективна и непристрасна слика делатности четничког покрета Драже Михаиловића у Другом светском рату (стр. 9).
3. Да се документовано прикаже и докаже четничка колаборација са окупаторима и домаћим квислинзима (стр. 10).
4. Да се докаже да је партизански покрет Јосипа Броза Тита био једини антифашистички и ослободилачки покрет на тлу Југославије у Другом светском рату (стр. 6).

Прву велику сумњу на горе наведене ауторове „поштене“ научне циљеве монографије доводи последњи параграф Предговора у коме се аутор срдачно захваљује свим својим научним сарадницима и службама који су допринели да књига, као плод тридесетогодишњег рада, угледа светло дана, као и „рецензенима, уваженим научним радницима, чијим је сугестијама овај текст добио на садржају и квалитету“ а поготово сарадницима Војног архива Војноисторијског института, Архива Југославије, Архива Србије, Архива Београда и др. (стр. 12). Нажалост, нисмо успели никако да дознамо из самог текста књиге а поготово из њеног техничког описа ко су ти сарадници а поготово ко су званични рецензенти књиге који би требало да својим научним титулама, угледом, радним местом и именом и презименом гарантују да се у читаочевим рукама налази научно дело, а не некаква политичка пропаганда или идеолошко испирање мозгова! Једноставно речено, у књизи није конкретно наведено ни једно једино име било ког научног сарадника или пак, и нарочито, (бар једног) рецензента (а обично се ради о три). Вероватно зато што у стварности и непостоје како сарадници а поготово рецензенти јер овакву књигу очито нико од научног угледа није желео ни да рецензује. Зато је књига и објављена од стране некакве приватне провинцијске штампарске компаније јер ниједна научна институција није желела да стави своје име као издавача или штампача исте. Изводи из рецензија озбиљних монографија се такође, обично, објављују на задњој корици књиге у меком повезу (а не заставе испрскане крвљу) али то само под једним условом – да уопште и постоје.

ustase partizaniСарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Босна 1942

Иначе, запало нам је за око да је генерални директор једног од два издавача књиге (НИП „Зрењанин“ а.д.) извесни Далибор Бубњевић. Потсетили бисмо читалачку публику да је властито име Далибор једно од најчистијих „српских“ имена поред Томислава и Звонимира.

На званичном порталу издавачке куће Вукотић књига се у форми рецензије (вероватно и једине) рекламира латиницом као „Права истина о четницима, рађена на основу аутентичних докумената!“ Вредност књиге би требала по издавачу да буде и та што се користе по први пут одређена читничка документа из „њихове“ архиве као и то да аутор књиге расветљава праву истину о четничком покрету Драже Михаиловића – стварање „Велике Србије“, колаборација са окупатором и усташама, издаја Енглеза, зашто се краљ Петар определио за Тита, итд. Издавач на крају препоручује књигу читаоцима јер је „писана атрактивно, за широку читалачку публику, са обиљем информација и фотографија, које су, по први пут, дате на увид јавности“.

Након читања књиге и прегледавања свих објављених фотографија као и списка коришћене литературе и наравно, поготово, повесних извора, долазимо до следећих основних закључака у виду критичне рецензије текста:

1. Књига је заиста писана атрактивно и за широку читалачку публику и сходно томе сигурно не за професионалне историографе који чак нису нашли за сходно ни да напишу кратку рецензију на књигу нити пак да се у јавности огласе поводом исте након њеног објављивања. Очито је да књига сем чисто политичког циља нема никакве научне циљеве и да је једина сврха књиге, вероватно финансирана од стране СУБНОР-а или СПС-а, да поврати колико-толико озбиљно уздрмане идеолошке позиције Брозовог титоизма и његове квази-науке у форми титологије у широким народним масама. Из презимена аутора књиге је јасно да се ради о некоме чији су корени оданде одакле је Брозова партизанштина и дошла са бајонетима у Србију да је „ослободи“ од њених „четничких колаборациониста“, и врло је вероватно да аутор и сам долази из такве обитељи које су бојевале у саставима Брозових личких и крајишких дивизија.
2. Ауторово „откриће“ да је главни четнички политички пројекат за време рата био стварање послератне Велике Југославије са Великом Србијом, проширеном Словенијом и малом Хрватском је опште позната ствар чак и предметним наставницима историје у основним школама. За аутора је очигледно комунистичко прекомпоновање послератне Југославије на основама „јајарских“ одлука из новембра 1943. г. о разбијању српског етничког корпуса на неколико федералних јединица, формирање вештачких нација од српске, стварање Огромне Хрватске са Истром, Дубровником, Западним Сремом и Јужном Далмацијом, и мале Србије без КосМета и Војводине резултат исправне и демократско-антифашистичке борбе југословенских народа и народности у Другом светском рату под руководством генијалног „маршала“ Броза (и аустроугарског каплара из 42. Хрватске домобранске „Вражије дивизије“ која се „прославила“ у Мачви и Западној Србији 1914. и 1915. г.) против „србочетничко-шовинистичких“ формација Драже Михаиловића. Није јасно из текста књиге какву су то послератну федералну Југославију било које легалне и легитимне власти требале да створе након Јадовна, Пребиловаца, Градишке и Нове и Старе а поготово Јасеновца? Ваљда уједињену Хрватску од Јулијских Алпа до Дунава како је то тражио Павао Ритер Витезовић 1700. г. у свом програмском делу Croatia rediviva… Али је зато јасно да је Србију требало свести у границе отоманског Београдског пашалука због четничке колаборације са окупаторима и домаћим квислинзима што је у пракси коначно и урађено. Хрватска је, наравно, након 1945. г. добила своје авнојевске границе због велике и круцијалне улоге Хрвата Јосипа Броза Тита и његових постројби са територије Хрватске у борби против фашизма и фашистичке окупације Југославије. Титоистичка послератна мантра и јесте кована управо на аргументима и документима који се и налазе у овој и оваквим књигама: Србија је због четничке колаборације кажњена а Хрватска због своје антифашистичке борбе награђена након рата.
3. Фундаментална „вредност“ књиге је чињеница да је, као што је то и најављено у њеном Предговору и у рекламној рецензији књиге од стране издавача, монографија заснована на обилној архивској грађи из које се поједини документи тек сада дају јавности на увид. Међутим, та архивска грађа је углавном пореклом из послератних титоистичких државних архива чије су фондове и уздуж и попреко прочешљали и „дотерали у ред“ Ранковићеви ознаши и удбаши тако да се само може замислити о каквој се то грађи ради. Познато је да су органи службе државне безбедности Југославије у ове архивске фондове убацивали чисте фалсификате и то поготово у „четничку“ документацију. Наиме, ради се о документима писаним након рата са свим наводно оригиналним и потребним печатима и потписима али са уназад исписиваним датумима: нпр., наводно Дражино писмо Степинцу од 15. априла 1945. г. и то у две варијанте од које Дража није написао ни потписао ниједну. Иначе, познато је да је за истраживаче она права (заробљена) „четничка“ архива недоступна обзиром да се налази вероватно у приватној кући неког највишег Брозовог официра, тј. његових потомака, ако не и у иностранству у сефу неке банке. Брозове службе државних безбедности нису биле сигурно блесаве па да је пусте у јавни промет истраживачима и широким народним масама. Оно што је пуштено, прошло је и сито и решето „морално-политичке подобности“ пре него што је убачено у архиве.
4. У циљу фалсификовања праве и истините повеснице Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење монтираних фотографија (photoshoping), терање на сведочења лажних сведока на судским процесима, искривљавање статистичких и других фактографских података, снимање дугометражних „партизанских“ филмова заснованим на фалсификацији стварног стања ствари, недозвољавање превођења књига и друге стручне литературе као и објављивање докумената из иностранства која је актере догађаја приказивала у потпуно другачијем светлу него титографија, итд. Тако је и са многим фотографијама које се налазе као Додатак у књизи др Ступара а које су или грубо фотошопиране или невешто туширане или једноставно са погрешним објашњењима. Тако су четници са Немцима стварно четници али не Драже Михаиловића већ Косте Миловановића Пећанца или се уместо четника налазе Козаци или руски белогардејци из Југославије. У књизи је, нпр., објављена аутентична фотографија Павла Ђуришића у немачком аутомобилу и са Немцима у Београду испред здања садашње Народне скупштине Србије у Булевару Краља Александра. Међутим, аутор књиге нам некаже да је ова фотографија настала у мају 1944. г. а да је потпуковник Павле Ђуришић још у априлу 1943. г. напустио четнике Драже Михаиловића и прикључио се љотићевцима. За комунисте и др Ступара Ђуришић је још увек и у 1944. г. официр Равногорског покрета Драже Михаиловића и као такав долази у Београд на преговоре са Немцима. Клања Срба-партизана су иначе омиљена тема и “докази” издајничке политике Драже Михаиловића па тако и у овој књизи има неколико “кољачких” фотографија за које се, међутим, не зна ни где ни ко ни кога коље док се бар на једној од њих уместо крви жртве на кошуљи може распознати туш стављен у некој од ознашких канцеларија. На неколико фотографија са Немцима су уместо команданта Горске гарде Николе Калабића непознати Пећанчеви четници.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaСарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Јосипова Прва пролетерска бригада заједно са Антином Црном легијом, април 1942. г., Босна

Књига др Душана Ступара о наводној истини о Дражи Михаиловићу (1893.−1946. г.) и његовим четницима има за свој основни циљ, како то и стоји у њеном Предговору, да рехабилитује праву истину о улози партизанског и четничког покрета на просторима Југославије у Другом светском рату. Међутим, она је заснована на једној од највећих и најноторнијих лажних теза анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас а то је да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Ова мантра се на жалост Србима потура и протура и данас обзиром да ни код Срба као националног колектива нити у земљи Србији није дошло до детитоизације народа и државе, а такво ће стање трајати све дотле док на власти у Београду (тј. Титобургу) буду били не-Срби и прекодринска Брозова динариодна камелеон-партизанштина која партијске књижице мења али власт и „револуционарно-народноослободилачке“ привилегије ни за живу главу. Прослава седамдесетогодишњице „Дана ослобођења Београда“ 20. октобра 2014. г. са све гламурозном војном парадом (учествовала је комплетна ратна техника Србије са којом вероватно не може да се одбрани ни Крагујевачки округ у Шумадији уколико Шиптари са Косова крену на Београд) је била јасна порука грађанима Србије да су прекодринско-динарско-титоистички „ослободиоци“ још увек газде у туђој кући.
Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије на пре свега антисрпским и антисрбијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића. Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста (и залуђених али и перфидно-подмуклих Срба који су ишли са њима) у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југо-комуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. г.

У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора. Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Ustase_i_partizani_velika_kladusa_1944Сарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Велика Кладуша, Босна, 1944. г.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“ (без иједног имена и презимена) у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Овај документ је објављен као оригинално-аутентичан у чувеним послератним титоистичким вишетомним зборницима тзв. НОБ-а на које се углавном и позива др Ступар као на зборнике релевантних докумената. Југословенски титоистички архиви су иначе препуни оваквих оригинално-аутентичних докумената, који као такви заправо и јесу, или бар неки од њих, али релевантни за праве историографе сигурно нису. Текст овог документа је, иначе, три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације која се бори у Југославији за њено ослобођење од окупатора. Тај покрет руку на срце и јесте био патриотски али хрватски и антисрпски а поготово антисрбијански.

На крају бисмо волели да прочитамо и књигу од истог аутора са насловом Тито – Истина о партизанима у којој би се приказала права истина о Брозовим “црвеним усташама” из НДХ, о њиховој доказаној планској и систематској сарадњи са усташама, Немцима и Италијанима (са приложеним аутентичним и оригиналним фотографијама), садистичким убијањем српских цивила у Србији, Херцеговини и Црној Гори (“пасија гробља”) за време рата, масовним егзекуцијама грађана Србије (до 100.000) након “ослобођења” 1944. г. и терору над Србијом након Другог светског рата (препоручујемо збирку докумената: Срђан Цветковић, У име народа!: Илустрована енциклопедија политичке репресије у Србији 1944−1953, Београд: Историјски музеј Србије−Evro-Giunti, 2014; рецензенти: Др Коста Николић и Др Владимир Петровић). У међувремену, др Ступар ће можда издати и допуњено и исправљено издање књиге Дража: Истина о четницима (можда чак и на ћирилици) за које препоручујемо само два скорија мемоарска издања услед недостатка простора: Миодраг Бељаковић, Под облацима Србије, Крагујевац: Јефимија, 2004 и Група аутора, Равногорска омладина у рату 1941−1945, Београд: Војна штампарија Београд, 2008 уз молбу да незаборави да наведе сва Дражина одликовања, признања и похвале које је добијао за време и након рата од савезничких команданата и председника држава за допринос његових равногораца општој борби против фашизма. За друга Тита не мора да се труди да их пронађе јер Броз такве похвале, признања и одликовања никада није ни добио чак ни од Стаљина. Додуше јесте и он одликован за своје ратне заслуге али нешто раније и то од аустроугарског цара Фрање Јосифа Првог 1915. г. за своје учешће на фронту у Србији.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

DSCF6873

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Коме треба нова Титоник Србија?
Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“. Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам:  За кога су се борили Брозови партизани?
Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Развојни пут Вука Шнајдера
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Коме треба нова Титоник Србија?
У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Рехабилитација истине
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Prava presuda o Draži Mihailoviću
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
Одмазда и терор у Београду
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Share