Када је стварно рођен Тито?

Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако:

  1. Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,… била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора.
  2. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности имају највећег утицаја на најшире грађанске масе за које је требало да буде неприкосновени идол и „највећи син“. Обични и додирљиви људи о којима се све зна никада не постају идолима нити култне личности зашта се овај загорски металац здушно борио све до краја живота.
  3. Аутобиографским изношењем праве истине о свом сопственом животу и раду би засигурно пре свега шокирао и разочарао његове најверније саборце – пречанско-ијекавске Србе са којима је заједно и освојио власт у Београду и Србији у јесен 1944. г., а након тога и у остатку Југославије. Ово пре свега зато што је његов политички рад превасходно био антисрпски и великохрватски, а пречанске Србе је за те своје политичке циљеве једноставно брутално искористио направивши од њих невиђене марионете које су му послужиле да коначно реализује политику Ватикана и његове миљенице и заштитнице Аустро-Угарске чији је Броз био каплар у Првом светском рату, али и верни солдат и након њеног нестанка са политичке карте Европе крајем 1918. г. Познато је да само неурачунљиви људи секу грану на којој седе, а то Јосип Броз сигурно није био.

Ова свеколика мистичност у вези са личношћу Јосипа Броза се може пратити од његових биолошких почетака па све до саме смрти и вероватно лажне сахране у „Кући цвећа“ на београдском Дедињу.[1] Када је тачно рођен, па чак и где, је остало неразјашњено до краја и дан данас након више од сто година, а да је сахрањен на Дедињу 1980. г. нема никаквих доказа нити сведока. Његово мртво тело није фотографисано, ако пак и јесте та фотографија до сада није угледала светло дана што је крајње зачуђујуће обзиром да би за такву објављену фотографију неко зарадио „дебеле“ новце. Врло је вероватно да се у ковчегу у „Кући цвећа“ налази зрак или према неким индицијама песак уместо мртвога Броза који је опет вероватно покопан у Ватикану, мада има показатеља да је сахрањен или у (родној?) Пољској или у (родном?) Бечу, што ипак није тема овог истраживачког рада. У сваком случају, највећи број светских државника, а који су присуствовали његовој медијској сахрани, је вероватно остао изигран као и десетине хиљада грађана бивше Југославије који су у мимоходу одавали последњу почаст свом маршалу и „највећем сину свих наших народа и народности“.

Датум рођења уставно-доживотног (из 1974. г.) председника СФРЈ је у његовој приватној држави утврђен административним путем и као такав јавно обележаван и слављен у виду тзв. „Дана младости“ када је читава земља са свим својим народима и народностима морала да се савија, игра и пева пред својим доживотним председником. Јосип Броз је за сада једини владар у читавој светској повесници који је натерао читаву једну земљу и нацију од 23 милиона становника да му више од половине календарске године пред централну свечаност на стадиону ЈНА носи штафетну палицу која му се свечано уручивала 25. маја уз директне ТВ преносе. Међутим, овај „штафетни“ чин је имао пре свега своју веома јаку симболику обзиром да је требало да представља једногодишњи завет пастве са Богом. За разлику од неких других народа у светској повесници који су се свом Богу заветовали једанпут или два пута (Стари и Нови тестамент), Југословени су склапали тестамент са својим Господом и господарем сваке календарске године и то на дан његовог административног рођења.

У вези са датумом рођења југословенског „највећег сина“, државне власти СФРЈ су изабрале 25. мај након 1944. г., тј. тзв. немачког „Десанта на Дрвар“ који је наводно био изведен на Титов рођендан како би му се славље покварило, а Јосип Броз је, такође наводно, био главна немачка мета, тј. циљни објекат ове операције („Коњићев скок“). Међутим, добро упућени повесничари данас добро знају да је главни циљ ове падобранско-десантне операције немачког Вермахта био хватање не Тита већ сина Винстона Черчила – Ралфа, који је тада био у Титовом штабу.[2] Поред Рандолфа са Титом је тади био и делегат генерала Д. Ајзенхауера Роберт Крофорд.[3] У сваком случају, оваква част од једне Немачке и Немаца се не одбацује тако олако што ни Броз није урадио па је тако након 1944. г. у читавој Југославији 25. мај прослављан као Брозов рођендан. Међутим, као што данас засигурно знамо да главна мета немачких падобранаца у Дрвару није био Броз већ Черчилов рођени син Ралф који је боравио тада код Броза (који му је можда био и брат по оцу уколико је Брозов отац био Винстон Черчил по једној варијанти),[4] тако данас засигурно знамо и то да Броз није био рођен 25. маја већ највероватније 7. маја/свибња и то 1892. г., дакле једну календарску годину пре генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

До сада, према нашем истраживању, најверодостојнији документ који изричито говори о датуму и месту рођења (првог?) Јосипа Броза Тита јесте Крсни лист Јосипа Броза издат од стране Загребачке надбискупије у Независној Држави Хрватској.[5] У овом документу јасно стоји да се Јосип Броз родио године 1892., месеца свибња (маја), дана седмога, а да је крштен сутрадан 8. свибња. Вероисповест му је била римокатоличка, био је законити син Фрање Броза (Хрват, примедба В.Б.С.) и Марије Јаворшек (Словеначкиња, примедба В.Б.С.), а место рођења/пребивалишта Кумровец, село у Загорју у жупи свете Блажене Дјевице Марије у Тухељу. Кумови на крштењу су му били Павао Јурић са женом Францом, а крстио га је Јурај Чвек, управник жупе. Крсни лист је издат у Тухељу дана 24., месеца свибња, године 1945. Овај документ, потписан од стране извесног Ст. Лончарића, чува се у Архиву Југославије у Београду.[6]

Крсни лист Јосипа Броза Тита је наравно исписан латиничним графемама и чува се у његовој личној архиви у Архиву Југославије (Лични фонд Јосипа Броза Тита – ЛФ ЈБТ). Међутим, пада одмах у очи да је Крсни лист издат 24. маја 1945. г., дакле читавих девет дана након формалног нестанка усташке Независне (Неовисне) Државе Хрватске (НДХ) и наводног партизанског ослобођења Хрватске од стране усташке тираније. Једном речју, чак и након пропасти НДХ бар црквени органи Ватикана су могли да слободно издају своја званична документа са ознакама Независне Државе Хрватске, а да за то вероватно нико није одговарао пред Брозовим преким револуционарним судовима. Не може се ни замислити да је неки световни или црквени орган у Србији издао неки свој званични документ крајем маја 1945. г. са заглављем нпр. Недићеве Србије или Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини! У сваком случају, назив државе у којој је издат Крсни лист (Nezavisna Država Hrvatska) у левом заглављу обрасца је прецртан, а изнад њега је написано руком и мастилом Federalna Hrvatska. Ипак, ни овај назив није био тачан јер Хрватска није никада била федерална (тј. никада се није састојала из федералних области), већ је то била de facto само Србија у оквирима Брозове Југославије, а која је била растурена на три дела која ни до данас нису поново скупљена. Када су Срби након Другог светског рата тражили да се њима да федерална област о оквиру Хрватске по угледу на Шиптаре на Косову и Метохији или на Мађаре у Војводини, Броз о томе није хтео ни да започне разговор, а камоли да почне да размишља у том правцу. Чак је и један Моша Пијаде био избачен из Брозовог кабинета на Дедињу када се усудио да ово спомене Брозу једном приликом 1945. г.

Овде бисмо се осврнули и на фактографско стање повесне науке која све скупа износи до сада читавих петнаест могућих датума Брозовог рођења, а који се распињу у лепези од 5. марта 1892. г. до неког непознатог дана у години 1894.[7] Међутим, поента је у томе да је већину ових датума сам Јосип Броз саопштавао или спомињао у разним интервјуима па чак и сам уносио руком у нека документа.[8] Тако је, нпр., (други?) Броз у својој биографији коју је писао као поверљиви документ за Коминтерну у Москви 1935. г. и на основу које је између осталог нешто касније и постављен на место генералног секретара КПЈ у истој тој Москви, написао као годину свог рођења прво 1892. да би је потом преправио у 1893.[9] Ово вероватно стога, као што смо то већ горе и споменули, како би се око његове личности формирао недокучиви мит преко кога се улази у бесмртну легенду након физичке смрти.

Broz sa JNA 1945Јосип Броз Тито са официрима ЈА 1945. г. (тада је ЈА носила немачке нацистичке шлемове)

Формално гледано, административни проблем Брозовог рођења у политичко-државничке сврхе је коначно решио сам Броз 1952. г. у својој аутобиографији која је написана за амерички магазин Life у сарадњи са Владимиром Дедијером који је тада радио као званични пропагандни агент КПЈ на Западу у циљу улепшавања имиџа ове партије и њеног генералног секретара. Овом приликом се Броз определио за датум 25. мај 1892. г. као и да се родио у „хрватском селу Кумровец које лежи у крају по имену Загорје (земља иза гора)“.[10] Ово је, иначе, било време када је Броз читаву Југославију (Титославију, примедба В. Б. С.) дефинитивно увлачио у западну интересну сферу укључујући и НАТО пакт па је западним медијима било важно да својој јавности што детаљније представе овог (незахвалног) пребега из Стаљиновог табора. Ипак, како пише његов званични биограф Владимир Дедијер, већ следеће године је Броз њему лично изјавио да је рођен 7. маја 1892. г.[11] управо онако како и стоји у његовом Крсном листу. Очигледно је да се сам Броз једноставно поигравао са околином у вези са својим датумом рођења, као што ће то касније радити и са много озбиљнијим стварима политичке природе, а да му престо буде увек осигуран обзиром да је већ пре Стаљинове смрти (1953. г.) постао западни штићеник.

Постоји и званично партијско објашњење за фиксирање датума рођења Јосипа Броза Тита за фамозни 25. мај 1892. г. Наводно, тај датум је уведен за време рата од стране стаљиновог обавештајца при КПЈ Ивана Крајачића и шефа комсомола КПЈ Иве Лоле Рибара који су били уверени да се Броз тада стварно и родио обзиром да су пронашли тај датум у једном војном документу аустроугарске војске у којој је Броз служио (на ратиштима Србије и Русије). Броз се тада са овим датумом и сагласио па пошто је тај датум већ „ушао у традицију“ у круговима КПЈ није касније желео да га мења чак ни тада када је чувени вајар Антун Аугустинчић (вајао бисте и поглавника Анта Павелића и маршала Јосипа Броза Тита) установио на основу већ наведеног Крсног листа Јосипа Броза да му је стварни датум рођења био не 25. већ 7. мај 1892. г. Овај прави датум Брозовог рођења су касније утврдили и његови званични биографи Винтерхалтер и Дедијер,[12] али се званични датум Брозовог рођења од 1952. г. није мењао тако да их је Тито имао два: прави (7. мај 1892. г.) и административни (25. мај 1892. г.).

Ево шта стоји о овом проблему у једној од званичних југословенских хронологија револуционарне делатности „друга Тита“:

„1892. 7 maj. U Kumrovcu (Hrvatsko zagorje) rodio se Josip Broz. (Datum Titovog rodjenja u izvesnim dokumentima različito je zapisan: 5, 6. i 12. mart; 1, 7. i 25. maj. Tokom narodnooslobodilačkog rata pojedini Titovi saborci počeli su 25. maj obeležavati kao Titov rodjendan. Posle oslobodjenja taj dan se slavi kao dan Titovog rodjenja i kao Dan mladosti).[13]

Са Јосипом Брозом поред датума рођења постоје и одређене нејасноће и око самога имена и презимена, као и званичног надимка. Тачно је да му као име и презиме стоји Јосип Броз у већини званично издатих докумената; међутим постоји и већи број оних, издатих у Југославији или иностранству, у којима се он нешто другачије и зове и презива. И овде је као и у претходном случају са датумом (укључујући и годину) рођења основни проблем тај што је многа документа у којима се другачије и зове и презива Тито попуњавао и потписивао сам. Тако су му имена поред Јосип била и Јозеф, Јосеф, Јосиф и Иван, а презимена поред Броз и Брозовић и Брос.[14] У многим документима, новинама и сличним изворима стоји само „друг Тито“ или само „Тито“ без правог имена и презимена.[15] Што се тиче овог његовог најпознатијег надимка, поуздано се зна да га је, бар према архивским документима, по први пут користио 1934. г. иако је сам Броз и у овом случају био контрадикторан. Броз је у неколико наврата тврдио и домаћим и страним новинарима и повесничарима да је тај надимак најобичније и често хрватско име и да нема никаквог посебног значења. Међутим, и тада и данас је познато да ово име или презиме није било и није ни сада обично и често у Хрвата већ напротив веома ретко. У сваком случају оваква мистичност око његовог и имена и презимена и надимка и датума рођења је самом Брозу итекако ишла на руку јер се на тај начин о овом аустроугарском каплару и самопроглашеном маршалу само ширио мит и тако га учвршћивао на власти преко култа личности којег је сам развијао и неговао.

Остаје и могућност да је постојање већег броја датума Брозовог рођења која је сам наводио део смишљене конспиративне тактике да се заметне траг својим прогонитељима и непријатељима, али како то истиче Владимир Адамовић:

„Мислим да је Броз од ране младости желео да око себе и свог рођења, лутања по Европи и интимног живота, створи мистерију, знајући да је један од основних атрибута ауторитета, уз супериорност и доминацију, мистичност. Вероватно да се већ тада спремао за харизматског вођу. А њега мора да обавија тајанственост. Касније, када је могао све своје датуме рођења да исправи, он то није урадио. Сматрао је да је боље да мало збуни своје следбенике и да ни они не буду сигурни у то ко је он заправо.

Мистичност, тајанственост и необичност – основне су особине харизматског вође. На тај начин он се издиже изнад својих следбеника. То је први степеник који води дивинизацији. Уколико је живот вођен без мистерије његов ауторитет знатно губи на снази.“[16]

На крају бисмо изнели и мишљења оних који су били са њим у додиру и знали много више о њему него што се то можда на први поглед да очекивати. Једни су тврдили да је пољски Јеврејин и да је и сахрањен у Пољској, други да је Рус (Дража Михаиловић је тврдио 1941. г. да Тито говори хрватски са јасним руским нагласком), трећи да је био Јеврејин из Одесе (Молотов), четврти да је био Немац из Русије или пак Мађар, Чех, Италијан[17]… Ипак, једну од најсензационалнијих варијанти о Брозовом пореклу је она да је он бечки Јеврејин, да му је мајка била служавка Марија, а отац Јеврејин Самуел Мајер код кога је Марија радила. Дакле по овој варијанти Броз би се родио у Бечу, а тамо је можда и сахрањен. На ову могућност указује и Џаспер Ридли, аутор једне од многих Брозових биографија, иако сам много у ову причу не верује. Наиме, Ридли износи да се говорило да је Броз рођен у Бечу, а да се његов Родни лист још увек налази у Бечком државном архиву. Према овој варијанти, оригинални загорски Броз је погинуо на Карпатима против Руса 1915. г. (претходно је ратовао у Србији), а потврду о његовој смрти, тј. погибији, је аустријска влада предала (другом или трећем) Јосипу Брозу када је овај био председник Југославије за неку противуслугу коју је Тито урадио Аустријанцима. Ова потврда о смрти (правога) Броза 1915. г. је нађена у фиоци његовог радног стола након смрти (лажног) Броза 1980. г. и склоњена у тајни архив Министарства одбране СФРЈ у Београду.[18] Међутим, Ридли овде не наводи и круцијалну ствар у вези са Брозовим случајем на Карпатском ратишту 1915. г. Он износи чињеницу да га је у једној борби 22. марта један Козак коњаник тешко ранио пробивши му леђа испод леве руке дугим копљем које је за мало промашило срце, али је Броз остао тешко рањен изгубивши свест и једва преживевши овај случај.[19] Ако је ово тачно, а већина Брозових биографа се слаже да јесте, ова рана на његовом телу је морала да буде трајни и јасно видљиви ожиљак до краја живота исто као и наводна рана на руци од немачког метка или шрапнела на Сутјесци 1943. г. Међутим, ни на једној од многобројних „летњих“ Брозових фотографија (нпр. оних са Бриона, итд. на којима је наг до појаса) се не виде никакви ожиљци нити од козачког копља из 1915. г., нити од немачког метка или шрапнела из 1943. г. Ово прво јер је можда и стварно прави Броз замењен од стране Коминтерне лажним Брозом (што је била честа и уобичајена комунистичка пракса у Москви у то време), а ово друго јер никада није ни био рањен на Сутјесци, а дотична „ратна“ фотографија са левом руком у завоју је највероватније настала након рата из чисто пропагандно-политичких разлога (наводно, једини врховни командант из Другог светског рата који је био рањен (9. јуна 1943. г.)):

U šumi Milinklade (u dolini reke Hrčevke) ranjen je vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, prilikom bombardovawa od strane nemačkih aviona. Tom prilikom poginuo je šef Vojne misije Velike Britanije pri VŠ NOV i POJ kapetan inž. Bil Stjuart i pratilac Vrhovnog komandanta Djuro Vujović Španac, a nešto kasnije podlegao je ranama komandant 4. proleterske NOU brigade Vasilije Djurović Vako“.[20]

Тито је тако без тачно утврђеног датума рођења започео и до краја водио један пре свега мистериозни живот којег је на тајанствени начин и завршио обзиром да је највероватније сахрањен у ноћи након своје телевизијске и званичне сахране по дану на Дедињу, само се још увек не зна и где (логично би било у Ватикану).

Остаје ипак чињеница да тај Јосип Броз Тито који је владао својом Југославијом, и то као средњевековни монарх, скоро четири десетлећа није никада говорио течним матерњим језиком за некога ко се издавао да је рођен у Хрватском Загорју (кајкавштина), тј. на просторима Југославије. Ова чињеница можда и није пресудна, али је свакако битна за реконструкцију „живота и дела“ (другог или трећег) Јосипа Броза Тита. Оно што ипак јесте не само пресудно, већ пре свега најпресудније, за ову реконструкцију јесте чињеница да је Јосип Броз Тито био пре свега и изнад свега задрти србомрзац.

 

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

 

© Vladislav B. Sotirovic 2015

____________________________________________

НАПОМЕНЕ:

[1] Овде је од врло битног питања колико је уствари Јосипа Броза било на политичкој сцени бивше Југославије. Врло је вероватно да сигурно није био један Јосип Броз већ највероватније три. О овом проблему видети више у: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.

[2] Постоји до сада недоказана хипотеза да су Ралф и Броз били браћа по оцу Черчилу па је стога Винстон Ралфа и послао код Броза у Босну 1944. г. У сваком случају, релевантних доказа за ову хипотезу за сада нема, али ипак остаје до данас неразјашњена чињеница зашто је Черчил послао сина Ралфа у Југославију код Тита где је релативно лако могао да погине или буде заробљен што се умало и десило у Дрвару 25. маја 1944. г. У случају немачког заробљавања Черчиловог сина у Југославији (или било где другде) велико је питање када и како би се завршио Други светски рат у Европи.

[3] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 252.

[4] Те 1892. г. када се највероватније родио Тито, Винстон Черчил је имао 22 године. Те и следеће 1893. г. поред Јосипа Броза родили су се и Дража Михаиловић, Иво Андрић, Мирослав Крлежа и Милош Црњански.

[5] Овај документ је издат на основу оригинала Status animarum (“Стање душа”) римокатоличке жупе у Тухељу, у Хрватском Загорју (Архив Југославије, 516, МГ 2958).

[6] Архив Југославије, 838, ЛФ ЈБТ III-1/1.

[7] Видети нпр.: Архив Југославије, 838, ЛФ III/11, кутија 8; Архив Југославије, 837, КПР IV-5б/50; Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22−23; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 2, Beograd: 1984, str. 204; ibid., tom 3, str. 180; Јосип Броз, Аутобиографска казивања, први том, Београд: Народна књига, 1982.

[8] Перо Симић, Тито. Феномен 20. века, Београд: Службени гласник−Сведоци епохе, 2011 (Треће допуњено издање), стр. 13.

[9] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1.

[10] Life, New York, April 21st, 1952.

[11] Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22.

[12] Vilko Vinterhalter, Životnom stazom Josipa Broza, Beograd, 1968, str. 50−51; Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, tom 2, Rijeka−Zagreb, 1981, str. 137.

[13] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 9.

[14] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 1, Beograd: 1984, str. 166; ibid., tom 3, str. 183.

[15] Видети нпр. у: Borba, 6. 12. 1942; Архив Југославије, 730, АВНОЈ 1944/62; Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-74-601; Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/50.

[16] Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Београд: Informatika, 2008, стр. 451.

[17] Италијански лист Ђенте је објавио један чланак маја 1980. г. након Брозове смрти да је овај био Италијан родом из Трента.

[18] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 48.

[19] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 73−74.

[20] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 72.

Tito na frontu u SrbijiЈосип Броз Тито (крајње лево лежи са пушком) као аустроугарски војник злогласне 42. хрватске домобранске Вражје дивизије на положају у Западној Србији 1914. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
U Sloveniji je pronađen dokument komunističke tajne službe pri Osvobodilnoj fronti Slovenije iz 1943, kojim se naređuje ubijanje svih nekomunista kao i njihovih porodica, čak i onih koji „samo platonski podržavaju” taj pokret. Istoričar Srđan Cvetković kaže da je dokument pronašao jedan slovenački kolega (ime poznato redakciji) koji će uskoro objaviti rad o svom otkriću u nekom od naučnih časopisa, ali da je fotografije dokumenata već dao na uvid. - Ova naredba, ako je dokument autentičan, slična je dostupnim dokumentima koja je pronašla Državna komisija Srbije, ali prednjači po brutalnosti i eksplicitnosti uputstava za likvidacije. Uklapa se u opštu ideološku matricu boljševičke revolucije koja je bila uzor ovdašnjim komunistima gde je sve dozvoljeno u cilju osvajanja vlasti i provođenja revolucionarnih planova - navodi Cvetković, koji je bio sekretar Državne komisije za pronalaženje grobnica žrtava koje su ubili komunisti. SEDAM TAČAKA U dokumentu se prvo daje opšte uputstvo. „Napad na stanove onih koji će biti likvidirani ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Коме треба нова Титоник Србија?
Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“. Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Крунски доказ за рехабилитацију команданта југословенске војске у отаџбини, генерала Драже Драгољуба Михаиловића, била је засигурно књига ,,Стрељање историје“ ,америчког историчара, бившег војног обавештајца Роберта Мекдауела који је у време Другог светског рата напустио Јосипа Броза и отишао у штаб генерала Драже. Књигу је приредио за штампу господин Мајкл Мића Раденковић, родом из Почековине код Трстеника, који већ деценијама живи у Америци и био је изузетан пријатељ са Мекдауелом, универзитетским професором антропологије, историчарем, обавештајцем Канцеларије за стратешке задатке из које је настала ЦИА, задужен за анализу Балкана, а уједно и последњи официр за везу код генерала Драгољуба Михаиловића. Књига ,,Стрељање историје“ сведочи да су Дража и официри окупљени око њега деловали у складу са Заклетвом коју су положили и били у обавези да воде борбу против окупатора, па Роберт Мекдауел потврђује „Опсег ратних операција Покрета Равна гора у рату против неизмерно надмоћнијих нациста је вођен на фронту, али и у позадини, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памплет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
“Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Коме треба нова Титоник Србија?
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
Ко је ко међу Србима?
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
Мржња према земљи слободе
Истина о Вражјој дивизији
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Комунистичка уравниловка
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Фрањин дух у Колиндином телу
Share