Када је стварно рођен Тито?

Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако:

  1. Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,… била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора.
  2. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности имају највећег утицаја на најшире грађанске масе за које је требало да буде неприкосновени идол и „највећи син“. Обични и додирљиви људи о којима се све зна никада не постају идолима нити култне личности зашта се овај загорски металац здушно борио све до краја живота.
  3. Аутобиографским изношењем праве истине о свом сопственом животу и раду би засигурно пре свега шокирао и разочарао његове најверније саборце – пречанско-ијекавске Србе са којима је заједно и освојио власт у Београду и Србији у јесен 1944. г., а након тога и у остатку Југославије. Ово пре свега зато што је његов политички рад превасходно био антисрпски и великохрватски, а пречанске Србе је за те своје политичке циљеве једноставно брутално искористио направивши од њих невиђене марионете које су му послужиле да коначно реализује политику Ватикана и његове миљенице и заштитнице Аустро-Угарске чији је Броз био каплар у Првом светском рату, али и верни солдат и након њеног нестанка са политичке карте Европе крајем 1918. г. Познато је да само неурачунљиви људи секу грану на којој седе, а то Јосип Броз сигурно није био.

Ова свеколика мистичност у вези са личношћу Јосипа Броза се може пратити од његових биолошких почетака па све до саме смрти и вероватно лажне сахране у „Кући цвећа“ на београдском Дедињу.[1] Када је тачно рођен, па чак и где, је остало неразјашњено до краја и дан данас након више од сто година, а да је сахрањен на Дедињу 1980. г. нема никаквих доказа нити сведока. Његово мртво тело није фотографисано, ако пак и јесте та фотографија до сада није угледала светло дана што је крајње зачуђујуће обзиром да би за такву објављену фотографију неко зарадио „дебеле“ новце. Врло је вероватно да се у ковчегу у „Кући цвећа“ налази зрак или према неким индицијама песак уместо мртвога Броза који је опет вероватно покопан у Ватикану, мада има показатеља да је сахрањен или у (родној?) Пољској или у (родном?) Бечу, што ипак није тема овог истраживачког рада. У сваком случају, највећи број светских државника, а који су присуствовали његовој медијској сахрани, је вероватно остао изигран као и десетине хиљада грађана бивше Југославије који су у мимоходу одавали последњу почаст свом маршалу и „највећем сину свих наших народа и народности“.

Датум рођења уставно-доживотног (из 1974. г.) председника СФРЈ је у његовој приватној држави утврђен административним путем и као такав јавно обележаван и слављен у виду тзв. „Дана младости“ када је читава земља са свим својим народима и народностима морала да се савија, игра и пева пред својим доживотним председником. Јосип Броз је за сада једини владар у читавој светској повесници који је натерао читаву једну земљу и нацију од 23 милиона становника да му више од половине календарске године пред централну свечаност на стадиону ЈНА носи штафетну палицу која му се свечано уручивала 25. маја уз директне ТВ преносе. Међутим, овај „штафетни“ чин је имао пре свега своју веома јаку симболику обзиром да је требало да представља једногодишњи завет пастве са Богом. За разлику од неких других народа у светској повесници који су се свом Богу заветовали једанпут или два пута (Стари и Нови тестамент), Југословени су склапали тестамент са својим Господом и господарем сваке календарске године и то на дан његовог административног рођења.

У вези са датумом рођења југословенског „највећег сина“, државне власти СФРЈ су изабрале 25. мај након 1944. г., тј. тзв. немачког „Десанта на Дрвар“ који је наводно био изведен на Титов рођендан како би му се славље покварило, а Јосип Броз је, такође наводно, био главна немачка мета, тј. циљни објекат ове операције („Коњићев скок“). Међутим, добро упућени повесничари данас добро знају да је главни циљ ове падобранско-десантне операције немачког Вермахта био хватање не Тита већ сина Винстона Черчила – Ралфа, који је тада био у Титовом штабу.[2] Поред Рандолфа са Титом је тади био и делегат генерала Д. Ајзенхауера Роберт Крофорд.[3] У сваком случају, оваква част од једне Немачке и Немаца се не одбацује тако олако што ни Броз није урадио па је тако након 1944. г. у читавој Југославији 25. мај прослављан као Брозов рођендан. Међутим, као што данас засигурно знамо да главна мета немачких падобранаца у Дрвару није био Броз већ Черчилов рођени син Ралф који је боравио тада код Броза (који му је можда био и брат по оцу уколико је Брозов отац био Винстон Черчил по једној варијанти),[4] тако данас засигурно знамо и то да Броз није био рођен 25. маја већ највероватније 7. маја/свибња и то 1892. г., дакле једну календарску годину пре генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

До сада, према нашем истраживању, најверодостојнији документ који изричито говори о датуму и месту рођења (првог?) Јосипа Броза Тита јесте Крсни лист Јосипа Броза издат од стране Загребачке надбискупије у Независној Држави Хрватској.[5] У овом документу јасно стоји да се Јосип Броз родио године 1892., месеца свибња (маја), дана седмога, а да је крштен сутрадан 8. свибња. Вероисповест му је била римокатоличка, био је законити син Фрање Броза (Хрват, примедба В.Б.С.) и Марије Јаворшек (Словеначкиња, примедба В.Б.С.), а место рођења/пребивалишта Кумровец, село у Загорју у жупи свете Блажене Дјевице Марије у Тухељу. Кумови на крштењу су му били Павао Јурић са женом Францом, а крстио га је Јурај Чвек, управник жупе. Крсни лист је издат у Тухељу дана 24., месеца свибња, године 1945. Овај документ, потписан од стране извесног Ст. Лончарића, чува се у Архиву Југославије у Београду.[6]

Крсни лист Јосипа Броза Тита је наравно исписан латиничним графемама и чува се у његовој личној архиви у Архиву Југославије (Лични фонд Јосипа Броза Тита – ЛФ ЈБТ). Међутим, пада одмах у очи да је Крсни лист издат 24. маја 1945. г., дакле читавих девет дана након формалног нестанка усташке Независне (Неовисне) Државе Хрватске (НДХ) и наводног партизанског ослобођења Хрватске од стране усташке тираније. Једном речју, чак и након пропасти НДХ бар црквени органи Ватикана су могли да слободно издају своја званична документа са ознакама Независне Државе Хрватске, а да за то вероватно нико није одговарао пред Брозовим преким револуционарним судовима. Не може се ни замислити да је неки световни или црквени орган у Србији издао неки свој званични документ крајем маја 1945. г. са заглављем нпр. Недићеве Србије или Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини! У сваком случају, назив државе у којој је издат Крсни лист (Nezavisna Država Hrvatska) у левом заглављу обрасца је прецртан, а изнад њега је написано руком и мастилом Federalna Hrvatska. Ипак, ни овај назив није био тачан јер Хрватска није никада била федерална (тј. никада се није састојала из федералних области), већ је то била de facto само Србија у оквирима Брозове Југославије, а која је била растурена на три дела која ни до данас нису поново скупљена. Када су Срби након Другог светског рата тражили да се њима да федерална област о оквиру Хрватске по угледу на Шиптаре на Косову и Метохији или на Мађаре у Војводини, Броз о томе није хтео ни да започне разговор, а камоли да почне да размишља у том правцу. Чак је и један Моша Пијаде био избачен из Брозовог кабинета на Дедињу када се усудио да ово спомене Брозу једном приликом 1945. г.

Овде бисмо се осврнули и на фактографско стање повесне науке која све скупа износи до сада читавих петнаест могућих датума Брозовог рођења, а који се распињу у лепези од 5. марта 1892. г. до неког непознатог дана у години 1894.[7] Међутим, поента је у томе да је већину ових датума сам Јосип Броз саопштавао или спомињао у разним интервјуима па чак и сам уносио руком у нека документа.[8] Тако је, нпр., (други?) Броз у својој биографији коју је писао као поверљиви документ за Коминтерну у Москви 1935. г. и на основу које је између осталог нешто касније и постављен на место генералног секретара КПЈ у истој тој Москви, написао као годину свог рођења прво 1892. да би је потом преправио у 1893.[9] Ово вероватно стога, као што смо то већ горе и споменули, како би се око његове личности формирао недокучиви мит преко кога се улази у бесмртну легенду након физичке смрти.

Broz sa JNA 1945Јосип Броз Тито са официрима ЈА 1945. г. (тада је ЈА носила немачке нацистичке шлемове)

Формално гледано, административни проблем Брозовог рођења у политичко-државничке сврхе је коначно решио сам Броз 1952. г. у својој аутобиографији која је написана за амерички магазин Life у сарадњи са Владимиром Дедијером који је тада радио као званични пропагандни агент КПЈ на Западу у циљу улепшавања имиџа ове партије и њеног генералног секретара. Овом приликом се Броз определио за датум 25. мај 1892. г. као и да се родио у „хрватском селу Кумровец које лежи у крају по имену Загорје (земља иза гора)“.[10] Ово је, иначе, било време када је Броз читаву Југославију (Титославију, примедба В. Б. С.) дефинитивно увлачио у западну интересну сферу укључујући и НАТО пакт па је западним медијима било важно да својој јавности што детаљније представе овог (незахвалног) пребега из Стаљиновог табора. Ипак, како пише његов званични биограф Владимир Дедијер, већ следеће године је Броз њему лично изјавио да је рођен 7. маја 1892. г.[11] управо онако како и стоји у његовом Крсном листу. Очигледно је да се сам Броз једноставно поигравао са околином у вези са својим датумом рођења, као што ће то касније радити и са много озбиљнијим стварима политичке природе, а да му престо буде увек осигуран обзиром да је већ пре Стаљинове смрти (1953. г.) постао западни штићеник.

Постоји и званично партијско објашњење за фиксирање датума рођења Јосипа Броза Тита за фамозни 25. мај 1892. г. Наводно, тај датум је уведен за време рата од стране стаљиновог обавештајца при КПЈ Ивана Крајачића и шефа комсомола КПЈ Иве Лоле Рибара који су били уверени да се Броз тада стварно и родио обзиром да су пронашли тај датум у једном војном документу аустроугарске војске у којој је Броз служио (на ратиштима Србије и Русије). Броз се тада са овим датумом и сагласио па пошто је тај датум већ „ушао у традицију“ у круговима КПЈ није касније желео да га мења чак ни тада када је чувени вајар Антун Аугустинчић (вајао бисте и поглавника Анта Павелића и маршала Јосипа Броза Тита) установио на основу већ наведеног Крсног листа Јосипа Броза да му је стварни датум рођења био не 25. већ 7. мај 1892. г. Овај прави датум Брозовог рођења су касније утврдили и његови званични биографи Винтерхалтер и Дедијер,[12] али се званични датум Брозовог рођења од 1952. г. није мењао тако да их је Тито имао два: прави (7. мај 1892. г.) и административни (25. мај 1892. г.).

Ево шта стоји о овом проблему у једној од званичних југословенских хронологија револуционарне делатности „друга Тита“:

„1892. 7 maj. U Kumrovcu (Hrvatsko zagorje) rodio se Josip Broz. (Datum Titovog rodjenja u izvesnim dokumentima različito je zapisan: 5, 6. i 12. mart; 1, 7. i 25. maj. Tokom narodnooslobodilačkog rata pojedini Titovi saborci počeli su 25. maj obeležavati kao Titov rodjendan. Posle oslobodjenja taj dan se slavi kao dan Titovog rodjenja i kao Dan mladosti).[13]

Са Јосипом Брозом поред датума рођења постоје и одређене нејасноће и око самога имена и презимена, као и званичног надимка. Тачно је да му као име и презиме стоји Јосип Броз у већини званично издатих докумената; међутим постоји и већи број оних, издатих у Југославији или иностранству, у којима се он нешто другачије и зове и презива. И овде је као и у претходном случају са датумом (укључујући и годину) рођења основни проблем тај што је многа документа у којима се другачије и зове и презива Тито попуњавао и потписивао сам. Тако су му имена поред Јосип била и Јозеф, Јосеф, Јосиф и Иван, а презимена поред Броз и Брозовић и Брос.[14] У многим документима, новинама и сличним изворима стоји само „друг Тито“ или само „Тито“ без правог имена и презимена.[15] Што се тиче овог његовог најпознатијег надимка, поуздано се зна да га је, бар према архивским документима, по први пут користио 1934. г. иако је сам Броз и у овом случају био контрадикторан. Броз је у неколико наврата тврдио и домаћим и страним новинарима и повесничарима да је тај надимак најобичније и често хрватско име и да нема никаквог посебног значења. Међутим, и тада и данас је познато да ово име или презиме није било и није ни сада обично и често у Хрвата већ напротив веома ретко. У сваком случају оваква мистичност око његовог и имена и презимена и надимка и датума рођења је самом Брозу итекако ишла на руку јер се на тај начин о овом аустроугарском каплару и самопроглашеном маршалу само ширио мит и тако га учвршћивао на власти преко култа личности којег је сам развијао и неговао.

Остаје и могућност да је постојање већег броја датума Брозовог рођења која је сам наводио део смишљене конспиративне тактике да се заметне траг својим прогонитељима и непријатељима, али како то истиче Владимир Адамовић:

„Мислим да је Броз од ране младости желео да око себе и свог рођења, лутања по Европи и интимног живота, створи мистерију, знајући да је један од основних атрибута ауторитета, уз супериорност и доминацију, мистичност. Вероватно да се већ тада спремао за харизматског вођу. А њега мора да обавија тајанственост. Касније, када је могао све своје датуме рођења да исправи, он то није урадио. Сматрао је да је боље да мало збуни своје следбенике и да ни они не буду сигурни у то ко је он заправо.

Мистичност, тајанственост и необичност – основне су особине харизматског вође. На тај начин он се издиже изнад својих следбеника. То је први степеник који води дивинизацији. Уколико је живот вођен без мистерије његов ауторитет знатно губи на снази.“[16]

На крају бисмо изнели и мишљења оних који су били са њим у додиру и знали много више о њему него што се то можда на први поглед да очекивати. Једни су тврдили да је пољски Јеврејин и да је и сахрањен у Пољској, други да је Рус (Дража Михаиловић је тврдио 1941. г. да Тито говори хрватски са јасним руским нагласком), трећи да је био Јеврејин из Одесе (Молотов), четврти да је био Немац из Русије или пак Мађар, Чех, Италијан[17]… Ипак, једну од најсензационалнијих варијанти о Брозовом пореклу је она да је он бечки Јеврејин, да му је мајка била служавка Марија, а отац Јеврејин Самуел Мајер код кога је Марија радила. Дакле по овој варијанти Броз би се родио у Бечу, а тамо је можда и сахрањен. На ову могућност указује и Џаспер Ридли, аутор једне од многих Брозових биографија, иако сам много у ову причу не верује. Наиме, Ридли износи да се говорило да је Броз рођен у Бечу, а да се његов Родни лист још увек налази у Бечком државном архиву. Према овој варијанти, оригинални загорски Броз је погинуо на Карпатима против Руса 1915. г. (претходно је ратовао у Србији), а потврду о његовој смрти, тј. погибији, је аустријска влада предала (другом или трећем) Јосипу Брозу када је овај био председник Југославије за неку противуслугу коју је Тито урадио Аустријанцима. Ова потврда о смрти (правога) Броза 1915. г. је нађена у фиоци његовог радног стола након смрти (лажног) Броза 1980. г. и склоњена у тајни архив Министарства одбране СФРЈ у Београду.[18] Међутим, Ридли овде не наводи и круцијалну ствар у вези са Брозовим случајем на Карпатском ратишту 1915. г. Он износи чињеницу да га је у једној борби 22. марта један Козак коњаник тешко ранио пробивши му леђа испод леве руке дугим копљем које је за мало промашило срце, али је Броз остао тешко рањен изгубивши свест и једва преживевши овај случај.[19] Ако је ово тачно, а већина Брозових биографа се слаже да јесте, ова рана на његовом телу је морала да буде трајни и јасно видљиви ожиљак до краја живота исто као и наводна рана на руци од немачког метка или шрапнела на Сутјесци 1943. г. Међутим, ни на једној од многобројних „летњих“ Брозових фотографија (нпр. оних са Бриона, итд. на којима је наг до појаса) се не виде никакви ожиљци нити од козачког копља из 1915. г., нити од немачког метка или шрапнела из 1943. г. Ово прво јер је можда и стварно прави Броз замењен од стране Коминтерне лажним Брозом (што је била честа и уобичајена комунистичка пракса у Москви у то време), а ово друго јер никада није ни био рањен на Сутјесци, а дотична „ратна“ фотографија са левом руком у завоју је највероватније настала након рата из чисто пропагандно-политичких разлога (наводно, једини врховни командант из Другог светског рата који је био рањен (9. јуна 1943. г.)):

U šumi Milinklade (u dolini reke Hrčevke) ranjen je vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, prilikom bombardovawa od strane nemačkih aviona. Tom prilikom poginuo je šef Vojne misije Velike Britanije pri VŠ NOV i POJ kapetan inž. Bil Stjuart i pratilac Vrhovnog komandanta Djuro Vujović Španac, a nešto kasnije podlegao je ranama komandant 4. proleterske NOU brigade Vasilije Djurović Vako“.[20]

Тито је тако без тачно утврђеног датума рођења започео и до краја водио један пре свега мистериозни живот којег је на тајанствени начин и завршио обзиром да је највероватније сахрањен у ноћи након своје телевизијске и званичне сахране по дану на Дедињу, само се још увек не зна и где (логично би било у Ватикану).

Остаје ипак чињеница да тај Јосип Броз Тито који је владао својом Југославијом, и то као средњевековни монарх, скоро четири десетлећа није никада говорио течним матерњим језиком за некога ко се издавао да је рођен у Хрватском Загорју (кајкавштина), тј. на просторима Југославије. Ова чињеница можда и није пресудна, али је свакако битна за реконструкцију „живота и дела“ (другог или трећег) Јосипа Броза Тита. Оно што ипак јесте не само пресудно, већ пре свега најпресудније, за ову реконструкцију јесте чињеница да је Јосип Броз Тито био пре свега и изнад свега задрти србомрзац.

 

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

 

© Vladislav B. Sotirovic 2015

____________________________________________

НАПОМЕНЕ:

[1] Овде је од врло битног питања колико је уствари Јосипа Броза било на политичкој сцени бивше Југославије. Врло је вероватно да сигурно није био један Јосип Броз већ највероватније три. О овом проблему видети више у: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.

[2] Постоји до сада недоказана хипотеза да су Ралф и Броз били браћа по оцу Черчилу па је стога Винстон Ралфа и послао код Броза у Босну 1944. г. У сваком случају, релевантних доказа за ову хипотезу за сада нема, али ипак остаје до данас неразјашњена чињеница зашто је Черчил послао сина Ралфа у Југославију код Тита где је релативно лако могао да погине или буде заробљен што се умало и десило у Дрвару 25. маја 1944. г. У случају немачког заробљавања Черчиловог сина у Југославији (или било где другде) велико је питање када и како би се завршио Други светски рат у Европи.

[3] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 252.

[4] Те 1892. г. када се највероватније родио Тито, Винстон Черчил је имао 22 године. Те и следеће 1893. г. поред Јосипа Броза родили су се и Дража Михаиловић, Иво Андрић, Мирослав Крлежа и Милош Црњански.

[5] Овај документ је издат на основу оригинала Status animarum (“Стање душа”) римокатоличке жупе у Тухељу, у Хрватском Загорју (Архив Југославије, 516, МГ 2958).

[6] Архив Југославије, 838, ЛФ ЈБТ III-1/1.

[7] Видети нпр.: Архив Југославије, 838, ЛФ III/11, кутија 8; Архив Југославије, 837, КПР IV-5б/50; Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22−23; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 2, Beograd: 1984, str. 204; ibid., tom 3, str. 180; Јосип Броз, Аутобиографска казивања, први том, Београд: Народна књига, 1982.

[8] Перо Симић, Тито. Феномен 20. века, Београд: Службени гласник−Сведоци епохе, 2011 (Треће допуњено издање), стр. 13.

[9] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1.

[10] Life, New York, April 21st, 1952.

[11] Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22.

[12] Vilko Vinterhalter, Životnom stazom Josipa Broza, Beograd, 1968, str. 50−51; Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, tom 2, Rijeka−Zagreb, 1981, str. 137.

[13] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 9.

[14] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 1, Beograd: 1984, str. 166; ibid., tom 3, str. 183.

[15] Видети нпр. у: Borba, 6. 12. 1942; Архив Југославије, 730, АВНОЈ 1944/62; Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-74-601; Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/50.

[16] Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Београд: Informatika, 2008, стр. 451.

[17] Италијански лист Ђенте је објавио један чланак маја 1980. г. након Брозове смрти да је овај био Италијан родом из Трента.

[18] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 48.

[19] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 73−74.

[20] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 72.

Tito na frontu u SrbijiЈосип Броз Тито (крајње лево лежи са пушком) као аустроугарски војник злогласне 42. хрватске домобранске Вражје дивизије на положају у Западној Србији 1914. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито је сакрио истину о Јасеновцу
КАДА је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи - 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо. Овако данас, са горчином у гласу, говори за "Новости" академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
Србија, Хрватска и Европска Унија
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Тито је сакрио истину о Јасеновцу
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Немци о Зорану Ђинђићу
Терор хрватских дивизија
Рехабилитација истине
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Фукара: Колекција фотографија
Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
Share