Када је стварно рођен Тито?

Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако:

  1. Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,… била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора.
  2. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности имају највећег утицаја на најшире грађанске масе за које је требало да буде неприкосновени идол и „највећи син“. Обични и додирљиви људи о којима се све зна никада не постају идолима нити култне личности зашта се овај загорски металац здушно борио све до краја живота.
  3. Аутобиографским изношењем праве истине о свом сопственом животу и раду би засигурно пре свега шокирао и разочарао његове најверније саборце – пречанско-ијекавске Србе са којима је заједно и освојио власт у Београду и Србији у јесен 1944. г., а након тога и у остатку Југославије. Ово пре свега зато што је његов политички рад превасходно био антисрпски и великохрватски, а пречанске Србе је за те своје политичке циљеве једноставно брутално искористио направивши од њих невиђене марионете које су му послужиле да коначно реализује политику Ватикана и његове миљенице и заштитнице Аустро-Угарске чији је Броз био каплар у Првом светском рату, али и верни солдат и након њеног нестанка са политичке карте Европе крајем 1918. г. Познато је да само неурачунљиви људи секу грану на којој седе, а то Јосип Броз сигурно није био.

Ова свеколика мистичност у вези са личношћу Јосипа Броза се може пратити од његових биолошких почетака па све до саме смрти и вероватно лажне сахране у „Кући цвећа“ на београдском Дедињу.[1] Када је тачно рођен, па чак и где, је остало неразјашњено до краја и дан данас након више од сто година, а да је сахрањен на Дедињу 1980. г. нема никаквих доказа нити сведока. Његово мртво тело није фотографисано, ако пак и јесте та фотографија до сада није угледала светло дана што је крајње зачуђујуће обзиром да би за такву објављену фотографију неко зарадио „дебеле“ новце. Врло је вероватно да се у ковчегу у „Кући цвећа“ налази зрак или према неким индицијама песак уместо мртвога Броза који је опет вероватно покопан у Ватикану, мада има показатеља да је сахрањен или у (родној?) Пољској или у (родном?) Бечу, што ипак није тема овог истраживачког рада. У сваком случају, највећи број светских државника, а који су присуствовали његовој медијској сахрани, је вероватно остао изигран као и десетине хиљада грађана бивше Југославије који су у мимоходу одавали последњу почаст свом маршалу и „највећем сину свих наших народа и народности“.

Датум рођења уставно-доживотног (из 1974. г.) председника СФРЈ је у његовој приватној држави утврђен административним путем и као такав јавно обележаван и слављен у виду тзв. „Дана младости“ када је читава земља са свим својим народима и народностима морала да се савија, игра и пева пред својим доживотним председником. Јосип Броз је за сада једини владар у читавој светској повесници који је натерао читаву једну земљу и нацију од 23 милиона становника да му више од половине календарске године пред централну свечаност на стадиону ЈНА носи штафетну палицу која му се свечано уручивала 25. маја уз директне ТВ преносе. Међутим, овај „штафетни“ чин је имао пре свега своју веома јаку симболику обзиром да је требало да представља једногодишњи завет пастве са Богом. За разлику од неких других народа у светској повесници који су се свом Богу заветовали једанпут или два пута (Стари и Нови тестамент), Југословени су склапали тестамент са својим Господом и господарем сваке календарске године и то на дан његовог административног рођења.

У вези са датумом рођења југословенског „највећег сина“, државне власти СФРЈ су изабрале 25. мај након 1944. г., тј. тзв. немачког „Десанта на Дрвар“ који је наводно био изведен на Титов рођендан како би му се славље покварило, а Јосип Броз је, такође наводно, био главна немачка мета, тј. циљни објекат ове операције („Коњићев скок“). Међутим, добро упућени повесничари данас добро знају да је главни циљ ове падобранско-десантне операције немачког Вермахта био хватање не Тита већ сина Винстона Черчила – Ралфа, који је тада био у Титовом штабу.[2] Поред Рандолфа са Титом је тади био и делегат генерала Д. Ајзенхауера Роберт Крофорд.[3] У сваком случају, оваква част од једне Немачке и Немаца се не одбацује тако олако што ни Броз није урадио па је тако након 1944. г. у читавој Југославији 25. мај прослављан као Брозов рођендан. Међутим, као што данас засигурно знамо да главна мета немачких падобранаца у Дрвару није био Броз већ Черчилов рођени син Ралф који је боравио тада код Броза (који му је можда био и брат по оцу уколико је Брозов отац био Винстон Черчил по једној варијанти),[4] тако данас засигурно знамо и то да Броз није био рођен 25. маја већ највероватније 7. маја/свибња и то 1892. г., дакле једну календарску годину пре генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

До сада, према нашем истраживању, најверодостојнији документ који изричито говори о датуму и месту рођења (првог?) Јосипа Броза Тита јесте Крсни лист Јосипа Броза издат од стране Загребачке надбискупије у Независној Држави Хрватској.[5] У овом документу јасно стоји да се Јосип Броз родио године 1892., месеца свибња (маја), дана седмога, а да је крштен сутрадан 8. свибња. Вероисповест му је била римокатоличка, био је законити син Фрање Броза (Хрват, примедба В.Б.С.) и Марије Јаворшек (Словеначкиња, примедба В.Б.С.), а место рођења/пребивалишта Кумровец, село у Загорју у жупи свете Блажене Дјевице Марије у Тухељу. Кумови на крштењу су му били Павао Јурић са женом Францом, а крстио га је Јурај Чвек, управник жупе. Крсни лист је издат у Тухељу дана 24., месеца свибња, године 1945. Овај документ, потписан од стране извесног Ст. Лончарића, чува се у Архиву Југославије у Београду.[6]

Крсни лист Јосипа Броза Тита је наравно исписан латиничним графемама и чува се у његовој личној архиви у Архиву Југославије (Лични фонд Јосипа Броза Тита – ЛФ ЈБТ). Међутим, пада одмах у очи да је Крсни лист издат 24. маја 1945. г., дакле читавих девет дана након формалног нестанка усташке Независне (Неовисне) Државе Хрватске (НДХ) и наводног партизанског ослобођења Хрватске од стране усташке тираније. Једном речју, чак и након пропасти НДХ бар црквени органи Ватикана су могли да слободно издају своја званична документа са ознакама Независне Државе Хрватске, а да за то вероватно нико није одговарао пред Брозовим преким револуционарним судовима. Не може се ни замислити да је неки световни или црквени орган у Србији издао неки свој званични документ крајем маја 1945. г. са заглављем нпр. Недићеве Србије или Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини! У сваком случају, назив државе у којој је издат Крсни лист (Nezavisna Država Hrvatska) у левом заглављу обрасца је прецртан, а изнад њега је написано руком и мастилом Federalna Hrvatska. Ипак, ни овај назив није био тачан јер Хрватска није никада била федерална (тј. никада се није састојала из федералних области), већ је то била de facto само Србија у оквирима Брозове Југославије, а која је била растурена на три дела која ни до данас нису поново скупљена. Када су Срби након Другог светског рата тражили да се њима да федерална област о оквиру Хрватске по угледу на Шиптаре на Косову и Метохији или на Мађаре у Војводини, Броз о томе није хтео ни да започне разговор, а камоли да почне да размишља у том правцу. Чак је и један Моша Пијаде био избачен из Брозовог кабинета на Дедињу када се усудио да ово спомене Брозу једном приликом 1945. г.

Овде бисмо се осврнули и на фактографско стање повесне науке која све скупа износи до сада читавих петнаест могућих датума Брозовог рођења, а који се распињу у лепези од 5. марта 1892. г. до неког непознатог дана у години 1894.[7] Међутим, поента је у томе да је већину ових датума сам Јосип Броз саопштавао или спомињао у разним интервјуима па чак и сам уносио руком у нека документа.[8] Тако је, нпр., (други?) Броз у својој биографији коју је писао као поверљиви документ за Коминтерну у Москви 1935. г. и на основу које је између осталог нешто касније и постављен на место генералног секретара КПЈ у истој тој Москви, написао као годину свог рођења прво 1892. да би је потом преправио у 1893.[9] Ово вероватно стога, као што смо то већ горе и споменули, како би се око његове личности формирао недокучиви мит преко кога се улази у бесмртну легенду након физичке смрти.

Broz sa JNA 1945Јосип Броз Тито са официрима ЈА 1945. г. (тада је ЈА носила немачке нацистичке шлемове)

Формално гледано, административни проблем Брозовог рођења у политичко-државничке сврхе је коначно решио сам Броз 1952. г. у својој аутобиографији која је написана за амерички магазин Life у сарадњи са Владимиром Дедијером који је тада радио као званични пропагандни агент КПЈ на Западу у циљу улепшавања имиџа ове партије и њеног генералног секретара. Овом приликом се Броз определио за датум 25. мај 1892. г. као и да се родио у „хрватском селу Кумровец које лежи у крају по имену Загорје (земља иза гора)“.[10] Ово је, иначе, било време када је Броз читаву Југославију (Титославију, примедба В. Б. С.) дефинитивно увлачио у западну интересну сферу укључујући и НАТО пакт па је западним медијима било важно да својој јавности што детаљније представе овог (незахвалног) пребега из Стаљиновог табора. Ипак, како пише његов званични биограф Владимир Дедијер, већ следеће године је Броз њему лично изјавио да је рођен 7. маја 1892. г.[11] управо онако како и стоји у његовом Крсном листу. Очигледно је да се сам Броз једноставно поигравао са околином у вези са својим датумом рођења, као што ће то касније радити и са много озбиљнијим стварима политичке природе, а да му престо буде увек осигуран обзиром да је већ пре Стаљинове смрти (1953. г.) постао западни штићеник.

Постоји и званично партијско објашњење за фиксирање датума рођења Јосипа Броза Тита за фамозни 25. мај 1892. г. Наводно, тај датум је уведен за време рата од стране стаљиновог обавештајца при КПЈ Ивана Крајачића и шефа комсомола КПЈ Иве Лоле Рибара који су били уверени да се Броз тада стварно и родио обзиром да су пронашли тај датум у једном војном документу аустроугарске војске у којој је Броз служио (на ратиштима Србије и Русије). Броз се тада са овим датумом и сагласио па пошто је тај датум већ „ушао у традицију“ у круговима КПЈ није касније желео да га мења чак ни тада када је чувени вајар Антун Аугустинчић (вајао бисте и поглавника Анта Павелића и маршала Јосипа Броза Тита) установио на основу већ наведеног Крсног листа Јосипа Броза да му је стварни датум рођења био не 25. већ 7. мај 1892. г. Овај прави датум Брозовог рођења су касније утврдили и његови званични биографи Винтерхалтер и Дедијер,[12] али се званични датум Брозовог рођења од 1952. г. није мењао тако да их је Тито имао два: прави (7. мај 1892. г.) и административни (25. мај 1892. г.).

Ево шта стоји о овом проблему у једној од званичних југословенских хронологија револуционарне делатности „друга Тита“:

„1892. 7 maj. U Kumrovcu (Hrvatsko zagorje) rodio se Josip Broz. (Datum Titovog rodjenja u izvesnim dokumentima različito je zapisan: 5, 6. i 12. mart; 1, 7. i 25. maj. Tokom narodnooslobodilačkog rata pojedini Titovi saborci počeli su 25. maj obeležavati kao Titov rodjendan. Posle oslobodjenja taj dan se slavi kao dan Titovog rodjenja i kao Dan mladosti).[13]

Са Јосипом Брозом поред датума рођења постоје и одређене нејасноће и око самога имена и презимена, као и званичног надимка. Тачно је да му као име и презиме стоји Јосип Броз у већини званично издатих докумената; међутим постоји и већи број оних, издатих у Југославији или иностранству, у којима се он нешто другачије и зове и презива. И овде је као и у претходном случају са датумом (укључујући и годину) рођења основни проблем тај што је многа документа у којима се другачије и зове и презива Тито попуњавао и потписивао сам. Тако су му имена поред Јосип била и Јозеф, Јосеф, Јосиф и Иван, а презимена поред Броз и Брозовић и Брос.[14] У многим документима, новинама и сличним изворима стоји само „друг Тито“ или само „Тито“ без правог имена и презимена.[15] Што се тиче овог његовог најпознатијег надимка, поуздано се зна да га је, бар према архивским документима, по први пут користио 1934. г. иако је сам Броз и у овом случају био контрадикторан. Броз је у неколико наврата тврдио и домаћим и страним новинарима и повесничарима да је тај надимак најобичније и често хрватско име и да нема никаквог посебног значења. Међутим, и тада и данас је познато да ово име или презиме није било и није ни сада обично и често у Хрвата већ напротив веома ретко. У сваком случају оваква мистичност око његовог и имена и презимена и надимка и датума рођења је самом Брозу итекако ишла на руку јер се на тај начин о овом аустроугарском каплару и самопроглашеном маршалу само ширио мит и тако га учвршћивао на власти преко култа личности којег је сам развијао и неговао.

Остаје и могућност да је постојање већег броја датума Брозовог рођења која је сам наводио део смишљене конспиративне тактике да се заметне траг својим прогонитељима и непријатељима, али како то истиче Владимир Адамовић:

„Мислим да је Броз од ране младости желео да око себе и свог рођења, лутања по Европи и интимног живота, створи мистерију, знајући да је један од основних атрибута ауторитета, уз супериорност и доминацију, мистичност. Вероватно да се већ тада спремао за харизматског вођу. А њега мора да обавија тајанственост. Касније, када је могао све своје датуме рођења да исправи, он то није урадио. Сматрао је да је боље да мало збуни своје следбенике и да ни они не буду сигурни у то ко је он заправо.

Мистичност, тајанственост и необичност – основне су особине харизматског вође. На тај начин он се издиже изнад својих следбеника. То је први степеник који води дивинизацији. Уколико је живот вођен без мистерије његов ауторитет знатно губи на снази.“[16]

На крају бисмо изнели и мишљења оних који су били са њим у додиру и знали много више о њему него што се то можда на први поглед да очекивати. Једни су тврдили да је пољски Јеврејин и да је и сахрањен у Пољској, други да је Рус (Дража Михаиловић је тврдио 1941. г. да Тито говори хрватски са јасним руским нагласком), трећи да је био Јеврејин из Одесе (Молотов), четврти да је био Немац из Русије или пак Мађар, Чех, Италијан[17]… Ипак, једну од најсензационалнијих варијанти о Брозовом пореклу је она да је он бечки Јеврејин, да му је мајка била служавка Марија, а отац Јеврејин Самуел Мајер код кога је Марија радила. Дакле по овој варијанти Броз би се родио у Бечу, а тамо је можда и сахрањен. На ову могућност указује и Џаспер Ридли, аутор једне од многих Брозових биографија, иако сам много у ову причу не верује. Наиме, Ридли износи да се говорило да је Броз рођен у Бечу, а да се његов Родни лист још увек налази у Бечком државном архиву. Према овој варијанти, оригинални загорски Броз је погинуо на Карпатима против Руса 1915. г. (претходно је ратовао у Србији), а потврду о његовој смрти, тј. погибији, је аустријска влада предала (другом или трећем) Јосипу Брозу када је овај био председник Југославије за неку противуслугу коју је Тито урадио Аустријанцима. Ова потврда о смрти (правога) Броза 1915. г. је нађена у фиоци његовог радног стола након смрти (лажног) Броза 1980. г. и склоњена у тајни архив Министарства одбране СФРЈ у Београду.[18] Међутим, Ридли овде не наводи и круцијалну ствар у вези са Брозовим случајем на Карпатском ратишту 1915. г. Он износи чињеницу да га је у једној борби 22. марта један Козак коњаник тешко ранио пробивши му леђа испод леве руке дугим копљем које је за мало промашило срце, али је Броз остао тешко рањен изгубивши свест и једва преживевши овај случај.[19] Ако је ово тачно, а већина Брозових биографа се слаже да јесте, ова рана на његовом телу је морала да буде трајни и јасно видљиви ожиљак до краја живота исто као и наводна рана на руци од немачког метка или шрапнела на Сутјесци 1943. г. Међутим, ни на једној од многобројних „летњих“ Брозових фотографија (нпр. оних са Бриона, итд. на којима је наг до појаса) се не виде никакви ожиљци нити од козачког копља из 1915. г., нити од немачког метка или шрапнела из 1943. г. Ово прво јер је можда и стварно прави Броз замењен од стране Коминтерне лажним Брозом (што је била честа и уобичајена комунистичка пракса у Москви у то време), а ово друго јер никада није ни био рањен на Сутјесци, а дотична „ратна“ фотографија са левом руком у завоју је највероватније настала након рата из чисто пропагандно-политичких разлога (наводно, једини врховни командант из Другог светског рата који је био рањен (9. јуна 1943. г.)):

U šumi Milinklade (u dolini reke Hrčevke) ranjen je vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, prilikom bombardovawa od strane nemačkih aviona. Tom prilikom poginuo je šef Vojne misije Velike Britanije pri VŠ NOV i POJ kapetan inž. Bil Stjuart i pratilac Vrhovnog komandanta Djuro Vujović Španac, a nešto kasnije podlegao je ranama komandant 4. proleterske NOU brigade Vasilije Djurović Vako“.[20]

Тито је тако без тачно утврђеног датума рођења започео и до краја водио један пре свега мистериозни живот којег је на тајанствени начин и завршио обзиром да је највероватније сахрањен у ноћи након своје телевизијске и званичне сахране по дану на Дедињу, само се још увек не зна и где (логично би било у Ватикану).

Остаје ипак чињеница да тај Јосип Броз Тито који је владао својом Југославијом, и то као средњевековни монарх, скоро четири десетлећа није никада говорио течним матерњим језиком за некога ко се издавао да је рођен у Хрватском Загорју (кајкавштина), тј. на просторима Југославије. Ова чињеница можда и није пресудна, али је свакако битна за реконструкцију „живота и дела“ (другог или трећег) Јосипа Броза Тита. Оно што ипак јесте не само пресудно, већ пре свега најпресудније, за ову реконструкцију јесте чињеница да је Јосип Броз Тито био пре свега и изнад свега задрти србомрзац.

 

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

 

© Vladislav B. Sotirovic 2015

____________________________________________

НАПОМЕНЕ:

[1] Овде је од врло битног питања колико је уствари Јосипа Броза било на политичкој сцени бивше Југославије. Врло је вероватно да сигурно није био један Јосип Броз већ највероватније три. О овом проблему видети више у: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.

[2] Постоји до сада недоказана хипотеза да су Ралф и Броз били браћа по оцу Черчилу па је стога Винстон Ралфа и послао код Броза у Босну 1944. г. У сваком случају, релевантних доказа за ову хипотезу за сада нема, али ипак остаје до данас неразјашњена чињеница зашто је Черчил послао сина Ралфа у Југославију код Тита где је релативно лако могао да погине или буде заробљен што се умало и десило у Дрвару 25. маја 1944. г. У случају немачког заробљавања Черчиловог сина у Југославији (или било где другде) велико је питање када и како би се завршио Други светски рат у Европи.

[3] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 252.

[4] Те 1892. г. када се највероватније родио Тито, Винстон Черчил је имао 22 године. Те и следеће 1893. г. поред Јосипа Броза родили су се и Дража Михаиловић, Иво Андрић, Мирослав Крлежа и Милош Црњански.

[5] Овај документ је издат на основу оригинала Status animarum (“Стање душа”) римокатоличке жупе у Тухељу, у Хрватском Загорју (Архив Југославије, 516, МГ 2958).

[6] Архив Југославије, 838, ЛФ ЈБТ III-1/1.

[7] Видети нпр.: Архив Југославије, 838, ЛФ III/11, кутија 8; Архив Југославије, 837, КПР IV-5б/50; Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22−23; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 2, Beograd: 1984, str. 204; ibid., tom 3, str. 180; Јосип Броз, Аутобиографска казивања, први том, Београд: Народна књига, 1982.

[8] Перо Симић, Тито. Феномен 20. века, Београд: Службени гласник−Сведоци епохе, 2011 (Треће допуњено издање), стр. 13.

[9] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1.

[10] Life, New York, April 21st, 1952.

[11] Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22.

[12] Vilko Vinterhalter, Životnom stazom Josipa Broza, Beograd, 1968, str. 50−51; Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, tom 2, Rijeka−Zagreb, 1981, str. 137.

[13] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 9.

[14] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 1, Beograd: 1984, str. 166; ibid., tom 3, str. 183.

[15] Видети нпр. у: Borba, 6. 12. 1942; Архив Југославије, 730, АВНОЈ 1944/62; Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-74-601; Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/50.

[16] Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Београд: Informatika, 2008, стр. 451.

[17] Италијански лист Ђенте је објавио један чланак маја 1980. г. након Брозове смрти да је овај био Италијан родом из Трента.

[18] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 48.

[19] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 73−74.

[20] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 72.

Tito na frontu u SrbijiЈосип Броз Тито (крајње лево лежи са пушком) као аустроугарски војник злогласне 42. хрватске домобранске Вражје дивизије на положају у Западној Србији 1914. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Руковање усташа и партизана у Босни 1942. г. У амбасади Руске Федерације у Београду је 19. фебруара 2015. г. одржан свечани пријем поводом празника „Дана Браниоца Отаџбине“ а којом приликом је амбасада Русије доделила одликовања „српским ветеранима Другог светског рата“ за њихов допринос заједничкој совјетско-југословенској (српској) борби против фашизма (како то стоји на званичном сајту амбасаде Русије у Србији). Међутим, овде се под плаштом „српских ветерана“ из Другог светског рата крију Брозови партизани који су у току самог рата пре свега тесно сарађивали са хрватским нацистичким усташама па чак и са Немцима, а најмање се борили управо против фашизма. Овом приликом нећемо улазити у разлоге горње одлуке руских дипломатских представника у Србији али бисмо скренули пажњу на чињеницу да се и након 70 година од завршетка Другог светског рата његова истинска суштина на југословенским просторима и даље фалсификује и прекраја по квази-историографским аршинима Брозове пре свега антисрпске титологије. Југословенска послератна историографија у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Jугославија је била лажни рај
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
Титова сарадња са Немцима
Победа која је задивила свет
Комунизам у Србији
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Share