Рехабилитација истине

Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  – још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део.

Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових убица људи завидне политичке моћи и утицаја, како у Србији, тако и у такозваном „региону“. Њихово противљење рехабилитацији које је суштинско и непромењиво, како време пролази, поприма све разноликије, скривеније и софистикованије облике. То није ништа ново и ништа чудно. Оно што, пак, за собом оставља горак укус јесте прилична хетерогеност па чак и немуштост реакција такозваног патриотског дела српске јавности.

Сјајан пример овога је текст који је НСПМ објавио 26. маја. У њему се тврди да је рехабилитација Драгољуба Михаиловића ништа друго до још један у низу „спинова“, односно медијских манипулација јавности које чини премијер Србије Александар Вучић. Ослањајући се на једно предубеђење које заиста садржи доста истине, аутор текста се труди да његове законитости прошири и на случај рехабилитације Михаиловића. И, наравно, не успева у томе, јер то једноставно није тачно. Процес о коме је реч трајао је пуних 9 година, прошао кроз неколико различитих етапа и највећим делом свог трајања, био је, у процесноправном смислу, потпуно погрешно вођен. Све се то променило у последњих неколико година, када цела ствар узима одговарајућу форму и спорим темпом својственим српском правосуђу, коначно добија свој епилог маја месеца 2015. године. Шездесет девет година након генераловог убиства, 25 година од пада комунистичког државно-правног уређења и увођења вишестраначја, скоро пуних 15 година од 5. октобра и доласка такозваних демократских снага на власт Србије.

Просто је невероватно, имајући у виду одисејско трајање и сизифовску динамику читавог процеса, да га неко на крају доведе у везу с дневнополитичким утицајем Александра Вучића, па да на основу тога имплицитно, али недвосмислено, проблематизује сам његов епилог, насловивши ту своју анализу кованицом нивоа који више одговара озлоглашеним E-novinama, него порталу на коме је објављена. Осим тога, просте чињенице говоре у прилог тези о спонтаности, или ономе што је од ње остало у оваком државно-правном поретку, доношења одлуке о рехабилитацији, с којом је премијер био суочен и то за на њега не сасвим пријатан начин. Уместо да се растеже данима и недељама, извештавање мејнстрим медија о целој ствари једва да је трајало више од дана. Сами политички прваци су се његовим поводом оглашавали штурим саопштењима, неретко без „узимања стране“, односно вредносно неутралним према одлуци суда. Ово се нарочито односи на премијера, који се тим поводом обратио једном прилично фразеолошком реченицом о потреби превазилажења подела у циљу општег помирења. Истина, министар полиције се огласио, са становишта своје личне историје бившег радикалског функционера, апсурдно негативним коментаром, не би ли смирионемали део српске јавности, а тиме и СНС-ових гласача,коме се оваква пресуда не свиђа. И то би било то. Само довођење Вучића у просторну и тематску везу с предметом рехабилитације генерала, свело се на минимум, једну реченицу једног информативног прилога. На тај начин је премијер испустио „врућ кромпир“, односно вешто избегао проблем с којим је био суочен. Далеко од тога да га је изазвао, а камоли искористио за неки вид самопромоције.

Даље рашчлањујући дату тезу, видећемо да се ради о ствари која Вучићу, као ни било ком другом политичком лидеру који претендује на већи део центристичког бирачког тела, једноставно не може да донесе јефтине политичке поене. Али зато може да их врло лако одузме. Та истина нас води до чињенице коју аутор поменутог текста, као ни добар део српске патриотске јавности, није разумео. То је чињеница да је питање рехабилитације генерала Михаиловића и других стаљинистичким процесом осуђених српских родољуба и те како живо и важно, и да је предмет, чини се непомирљивих, подела и 70 година након окончавања догађаја о којима је реч. Не само да се родољубље, законски континуитет, анти-нацизам, оданост демократском политичком уређењу, анти-бољшевизам и патриотизам у општем смислу речи, оличен у активном отпору сваком непријатељу државе, Југословенској Војсци у Отаџбини пориче у редовима њених отворених противника, наследника некадашњих комунистичких структура или међу народима који су 1941. издали своју отаџбину и приступили редовима нацистичког окупатора, већ те чињенице још увек представљају камен спотицања и у редовима људи који се сматрају српским родољубима.

О томе, попут самоиспуњујућег пророчананства, сведочи и Пивашев текст, као и немали број коментара редовних читалаца НСПМ-а. Теза да је рехабилитација генерала Михаиловића штетна због њене, како сам показо непостојеће, помоћи Вучићевом режиму, у неку руку и сама по себи представља отпор историјској истини, правди и последицама које њихово судско озваничење нужно мора да произведе. Она тиме означава и, можда не отворено, али свакако консеквентно осетно стављање на једну страну још увек неугаслог сукоба чије постојање тежи да оспори или барем релативизује. Нажалост, текст господина Пиваша није једини који својим основним импулсом на известан начин покушава да оспори Михаиловићеву рехабилитацију. Много познатији колумниста, сарадник Политике и чувени војни репортер и коментатор, Мирослав Лазански, за сада је том проблему посветио два своја текса. У првом тексту излаже примере класичне тоталитарне, пропагандистичке, титоистичке „историографије“ као основане и валидне изворе инфорамација за историјску полемику у 15. години 21. века. Други текст, настао као реплика одговору на први, који је у међувремену објавио историчар и публициста Милослав Самарџић, по садржини и квалитету не одступа од претходног. Несумњиво велики углед господина Лазанског даје посебну ноту суморном колажу реакција на донету пресуду.

Сличну ствар чини и Бранко Павловић који се, као и Лазански, поред неутемељених података и идеолошких интерпретација из најјачих дана титоистичког тоталитаризма, позива и на суровост савезничког суда у Нирнбергу као адекватни компаратив прекости за послератне судове у Београду. Ако двојица познатих колумниста патриотског дела политичког спектра Србије генерала Михаиловића, који је током највећег дела рата био несумњиви вођа огромног дела српског народа, пореде с нацистичким вођама Хитлерове Немачке, ако предводника Срба страдалника у концентрационим логорима и крашким јамама пореде с вођама оних које су те логоре и јаме пунили, шта да очекујемо од јавних личности које мање или више отворено свој рад супротстављају интересима српског народа? Ништа, односно ништа добро. Зато се реакцијама такозване „Друге Србије“ овом приликом, а вероватно и уопште, нећу бавити, јер између нас не постоји ни онај минимум слагања неопходан да једну отворену дебату учини могућом и сврсисходном. Уместо тога, позабавићу се још једним у последњих неколико недеља често чутим аргументом у прилог оспоравања рехабилитације генерала Михаиловића.

Ради се о тези да пуко поништавање процеса који се завршио осуђујућом пресудом из чисто процедуралних, односно опште правних разлога, не значи ништа, јер се не бави садржином саме пресуде, односно не даје позитиван, правни или историјски суд о ратној улози овог српског генерала. Овај аргумент је нарочито занимљив, јер се може чути од појединаца најширег идеолошког спектра, од ортодоксних титоиста, до самозваних неољотићеваца. Занимљив је, такође, и зато што настоји да проблематизује једну, у нормланим околностима неспорну, чињеницу, а то је да се право у свом формалном облику, правда као етичка и метафизичка категорија, и историја, као наука о људској прошлости, међусобно веома разликују. Рехабилитација, као у конкретном случају чисто правно питање, не може и не сме да превазиђе оквир који јој је суд одредио. На питање да ли је она у том облику довољна, мој одговор се не би разликовао од одговора већине људи која јасно каже: не. Но, да ли непотпуност самог концепта формалноправне рехабилитације умањује њен значај и вредност, или нам свима, као свесним Србима и грађанима државе Србије ма које националности, оставља у аманет један велики задатак за будућност? Тај задатак који нам по мом најдубљем уверењу предстоји, јесте потпуна, историјска и друштвена рехабилитација генерала Михаиловића, Југословенске Краљевске Војске, као и државно-правног, народног и историјског континуитета модерне српске државе коју је ова војска током Другог светског рата на бојишту представљала. Он се, готово у целости, подудара с другим круцијалним задатком српске јавности, а то је онај суочавања с прошлошћу титоистичког тоталитаризма и његовом заоставштином која до данас траје. Ови задаци ни за кога нису и не могу бити ни лаки ни једноставни, јер на пробу стављају много онога у шта верујемо и шта мислимо да знамо, и јер изискују конкретан отпор оним политичким снагама, углавном управљаним и одржаваним на позицијама моћи из иностраних центара исте.

Тек након што прихватимо правну и историјску истину не само невиности, већ и херојства генерала Михаиловића, тек након што се суочимо с оном једином истински тамном страном наше прошлости, епохом владавине Јосипа Броза, тек ћемо тада моћи да се с актуелним политичким, економским, социјалним, егзистенцијалним и идејним проблемима збиља ухватимо у коштац с основаном надом да ћемо победити. Нажалост, чини се да велики број људи овога још увек није свестан. Заокупљени ситнијим или крупнијим, али свакако дневнополитичким и пролазним питањима и проблемима, они постају лак предмет манипулације оних којима је сама идеја српског интереса и српског становишта, појмовно и суштински страна.

Имајући то у виду, и није толико чудно, премда јесте врло жалосно, да се одговор српских родољуба на један велики корак у фундаменталној борби за наше национално одређење, не разликује претерано од заједљиво другосрибјанских, или ригидно неинтелигентних коментара старих или савремених титоиста. Људи ће, тако, покушавати да смене тренутну власт, не увиђајући да она континуитет своје политике, преко Чедомира Јовановића и Зорана Ђинђића, налази у конзервативној фракцији Савеза Комуниста Србије пораженој на Осмој седници. Војни коментатори ће, говорећи о недовољној снази Војске Србије, превиђати чињеницу да је стара ЈНА, што се у ратовима за југословенско наслеђе и показало, била тромо хипертрофирани тигар од папира. Економски аналитичари ће превидети титоистички узрок и методологију савременог западног (било хрватског, било немачког, било америчког) економског колонизовања Србије. Сви ће се држати својих стечених улога, које су им други наметнули или одредили, водећи узалудно низ исправних и праведних индивидуалних битака у тако атомизованом поретку ствари неминовно осуђених на пораз.

Нудећи, ако не решење датог проблема, а оно смернице за његово заједничко проналажење, враћам се на почетну  тачку овог текста и питање рехабилитације генерала Михаиловића. Лишен било каквог месијанског комплекса и идеје о мирењу непомирљивог, сматрам да нам је минимум националног јединства какав има већина народа у свету не само неопходан, него и достижан. Јединство се постиже толико помињаним националним помирењем, а оно само мора, да би било истинско и потпуно, почивати на неспорној истини. Мислим да је на пролеће 2015. године коначно дошло време да се, барем онај несркивено родољубиви, део српске јавности заиста уједини. Историјска истина на којој се то уједињење једино може десити, у контексту Другог светског рата почива на истини о команданту Југословенске Краљевске Војске, генералу Драгољубу Михаиловићу. Откривање и спознаја те истине у, формланоправном смислу, леже на пресуди о његовој рехабилитацији. Она је донесена и сада треба да служи као основ за будуће сличне позитивне помаке, заслужујући да буде лишена провлачења кроз каљугу српске дневне политике.

Новак Драшковић
четвртак, 04. јун 2015. г.

Дражина одликовања 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje. Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Права истина о Европској унији
Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску? Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама. Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Englezi: Draža nije zločinac
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
У ком свету Србија живи?
Lista američkih brljotina na Balkanu
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Србоцидом у ЕуроТитославију
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Јосип Броз Тито као робијаш
Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Да ли су комунисти помагали усташама?
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Права истина о Европској унији
Величање зла и последице
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
Службеници неће ћирилицу

Share

Comments are closed.