Од рехабилитације ка деидеологизацији

7383267856_a0dbab4564_b_Serbian-flag

Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године?

Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) – безусловно мора бити изложен кампањи најгорих увреда које се могу замислити чак и на саму помисао вођења тактичких преговора са Немцима. Ништа комунистички Мартовски преговори са Немцима у усташком Загребу 1943 – и то ради заједничке борбе против Савезника у случају њиховог искрцавања на јадранској обали, што је нешто што Михаиловићу никада није пало напамет. То се, заједно са споразумима комуниста са усташама,[ii] некако увек прескаче. Не – Михаиловић је, према овој школи мишљења, једини „колаборациониста“ у овом друштву, и према њему не треба имати милости (што је било и Брозово резоновање наспрам Србије у целини по уласку у Београд).

Треба ли уопште констатовати да нешто са овом сликом није уреду? Имамо посла са двоструким мерилима. Једним према остатку света, другим према Михаиловићу. У корену тога лежи национално-идеолошки обрачун који траје до дан-данас: идеолошки обрачун комуниста (прецизније, титоиста) против „реакције“, али и обрачун против Михаиловића као припадника изразито српског покрета отпора. Титоистичка једначина „слаба Србија = јака Југославија“ и даље је потребна – и регионалним ривалима и противницима Србије, али и спољним силама које би да заокруже неоколонијални пројекат започет разбијањем СФРЈ, потом СРЈ, а сада и саме Србије. Чињеница да су Срби – а не апстрактни „наши народи и народности“ – чинили стожер првог оружаног отпора против нацифашистичког зла представља велику сметњу том циљу. Зато је деидеологизација погледа на Други светски рат нужна не само ради историјске истине и правде, већ и зарад одбране садашњег српског националног интереса. Као што је била и остала нужна и важна борба против ревизије оцена узрока Првог светског рата, као што је важна борба за пуну истину о Сребреници.

Русија Владимира Путина то врло добро разуме, и зато води огорчене битке за правилно тумачење историје, па тако и узрока и исхода оба светска рата. Као што значај историјског тумачења добро разумеју и оне државе које би да га ревидирају.

Сам Путин показује на делу важност деидеологизације тумачења историје. Током посете Ангеле Меркел Москви протеклог 10. маја, руски председник је на заједничкој конференцији за штампу бранио пакт Молотов-Рибентроп, на чисто прагматичној основи: „Када је СССР схватио да је остављен да се сам суочи са Хитлеровом Немачком, предузео је кораке у циљу избегавања непосредног судара, и тако је потписан пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је „тај пакт био важан за осигуравање безбедности СССР-а“, и да је склопљен тек пошто су „бројни покушаји креирања антифашистичког блока у Европи пропали“.[iii]

О овоме о чему говори Путин је писао лондонски Телеграф још у октобру 2008:

„Документи који су држани у тајности скоро 70 година показују да је Совјетски Савез предложио слање моћне војне силе у циљу придобијања Британије и Француске за антинацистички савез.

Такав споразум би можда променио ток историје 20. века, спречавајући Хитлеров пакт са Стаљином, који му је дао одрешене руке за вођење рата против осталих немачких суседа.

Понуду… је дала висока совјетска војна делегација на састанку у Кремљу са високим британским и француским официрима, две седмице пре избијања рата 1939. године.

Међутим, британска и француска страна… нису одговориле на совјетску понуду, дату 15.8.1939. Уместо тога, Стаљин се окренуо Немачкој и потписао злогласни споразум о ненападању са Хитлером… 23. августа, свега недељу дана пре напада нацистичке Немачке на Пољску, чиме је започео рат…

Према речима пензионисаног генерал-мајора руске спољне обавештајне службе, Лава Соцкова, који је сређивао 700 страница ових докумената с којих је уклоњена ознака тајности:

‘Ово је била последња прилика да се убије вук, чак и пошто су Чемберлен и Французи Минхенским споразумом предали Чехословачку немачкој агресији претходне године’“.

Када би се на овај случај примењивала титоистичка, односно идеолошка мерила која важе за Михаиловића, Стаљин би могао бити оптужен за „колаборацију“, а Британија и Француска, у најмању руку, за „неактивност“, „малодушност“ али и „шуровање са непријатељем“, као уосталом и СССР од 1939-1941. Овако, срећа је што овој церемонији није присуствовао Ивица Дачић, да „објасни“ како је, за разлику од „мудрог“ Стаљина, кнез Павле био издајник, а, за разлику од „рационалних“ Енглеза и Француза, Михаиловић био „трули компромизер“ и „слуга окупатора“, у рангу злочинаца којима је суђено у Нирнбергу (по оригиналном тумачењу становитог Мехе Омеровића[iv]), па да нам још мало дигне међународни рејтинг.

Занимљиво је да је Путин, на неки начин, у распону од свега шест година, успео да деидеологизује ову историјску епизоду. Наиме, у ауторском чланку за пољску „Газету виборчу“ августа 2009, Путин је дословце написао да је „могуће осудити – и то са добрим разлогом – пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је склапање било каквог споразума са нацистичким режимом био „неприхватљив са моралне тачке гледишта и није имао никакве шансе да буде реализован“.[v] То је, иначе, било време када је Путин улагао знатне напоре у отопљавање руско-пољских односа, али и време које је претходило западној сатанизацији Русије која је уследила после кијевског пуча у фебруару 2014, тако да је Путин био спреман да покаже извесну дозу флексибилности. Међутим, чак и тад је осетио обавезу да пољску јавност подсети да су „годину дана раније Француска и Енглеска потписале познати споразум са Хитлером у Минхену, уништавајући све наде за стварање заједничког фронта за борбу против фашизма“.

Такође је занимљиво и да је Меркелова овог 10. маја у Москви искористила прилику да негативно оцени совјетско-немачки пакт: „С моје тачке гледишта, пакт Молотов-Рибентроп се тешко може разумети, осим ако не узмете у обзир додатни тајни протокол. И са тог становишта, сматрам да није био исправан, да је био закључен на незаконитој основи“.[vi] Руски председник ову опаску немачке канцеларке није коментарисао.

Ако оставимо на страну вредновање ових различитих тумачења, ипак остаје јасно следеће: да руски председник наступа првенствено са становишта руског државног интереса, и да не допушта тумачења која би том интересу наудила – а која би, да су на његовом месту нпр. Каспаров или Ходорковски, била спремно искоришћена на штету Русије, а на корист руским непријатељима или геополитичким супарницима. Зато, између осталог, руска државна политика води огорчену битку против изједначавања комунизма и нацизма, знајући да би то, у крајњем случају, водило делегитимизацији совјетског, односно руског отпора нацистичкој инвазији. При томе, Путин не бежи од негативних оцена комуниста и комунизма. Напротив, Путин је још 2012. оптужио бољшевичку владу за „националну издају“ због закључивања сепаратног мира са Немачком током Првог светског рата, али и додао да су „своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата“.[vii] Путин овде, вреди поновити, не наступа ни као „бели“ ни као „црвени“ – већ као председник свих Руса и руске државе, која не да да се уклони Лењинов маузолеј за Црвеног трга, али и обнавља гробове белогардејаца расутих широм света, као и хиљаде цркава порушених током совјетског периода.

И Ангела Меркел, треба приметити, такође је 10. маја наступила са позиције немачког националног интереса, јасно правећи отклон према нацистима, а у исто време користећи прилику да подрије руску позицију кроз моралну осуду совјетско-немачког пакта.

У светлу овог државничког понашања, неопходно је поставити питање: ком то српском националном и државном интересу – о историјској истини и да не говоримо – може да служи дисквалификација Михаиловића, пред јавношћу држава од којих су све до једне, иако у неупоредиво јачој позицији, у једном или другом виду правиле тактичке споразуме са нацистичком Немачком? А поготово пред јавношћу држава попут Хрватске, која је с правом требало да буде сврстана међу поражене, и приморана да плати огромну ратну штету. Уосталом, ствар је најбоље ту поставио сам Фрањо Туђман: „Да није било (Титове) антифашистичке борбе, Југославија би била обновљена као монархија с јаким прочетничким елементима, јер би четници и Избјегличка влада били прихваћени као дио савезничке коалиције, а Хрвати би били потчињени као нацистички колаборационисти“.[viii]

Другим речима, без комунистичке партије и њене револуције вођене током непријатељске окупације – Михаиловић би без проблема био званично прихваћен као део антинацистичке коалиције, и вероватно се уздигао до деголовских висина, које су му и припадале. Југославија би, сходно закључцима Конгреса у селу Ба, да је опстала, била уређена на федеративним основама, али би националне територије биле много јасније омеђене. Дакле, не би било ни авнојевских граница, ни „црногорске“ или „муслиманске“ нације. Јасеновачке и остале жртве НДХ биле би на одговарајући начин пописане и вредноване. Прогнаним Србима би био дозвољен повратак на Косово и Метохију, а балисти не би били масовно амнестирани и сигурно не би било дозвољено прављење нове албанске државе на нашем тлу. Проблем са војвођанским „аутономашима“ био би непостојећи. Дизање комунистичке револуције у јеку окупације није допринело српском националном интересу, јер су за Србе Немци, а поготово нацисти, били несумњиви непријатељи. Српски официри би дигли, као што и јесу, заједно са часним хрватским, муслиманским и словеначким официрима и војницима, устанак против немачко-италијанске окупације и без комуниста. А Хрватска би плаћала цену одушевљеног дочека немачких трупа, и зверског геноцида над Србима, јеврејима и Циганима/Ромима.

Да ли то значи, пак, да треба сада сатанизовати партизанску борбу? Наравно да не. То што су се Срби нашли на две идеолошки супротстављене стране антиокупационе борбе има дубље корене, и није се десило тек тако. Питање је да ли би дошли у ту ситуацију као нападнута Краљевина Србија. У светлу искуства из Првог светског рата, одговор је скоро сигурно негативан. Или бар да се, унутар Краљевине Југославије, нисмо одрекли имена и државности, и већ омеђеног националног простора. Да ли је непомазани и некрунисани краљ могао да се нада добром исходу за себе и своју Круну? Другим речима, неопходно је суочавање са сопственим грешкама, направљеним пре него што су комунисти представљали било какав фактор. На крају крајева, треба се запитати и зашто је толико квалитетних младих људи отишло у комунисте још пре рата. Али, то такође захтева један бескомпромисни, деидеологизовани приступ и поглед на целокупни српски усуд у 20. веку.

На крају, не треба заобићи једну компоненту која се стално користи ради одржавања деоба у Србији: посезање за личним разлогом за одржавање идеолошке нетрпељивости. Најсвежији пример тога је Ивица Дачић, који је изјавио да му је Михаиловићева рехабилитација тешко пала због тога што су му четници „заклали ујака, маминог брата“.[ix] (За дивно чудо, Дачић је далеко помириљивији према масовном убици Срба Хашиму Тачију,[x] а и био је спреман да ода пошту бандеристима у Украјини,[xi] што довољно говори о његовом истинском „антифашизму“.) Наравно, Дачић није једини. Други се такође позивају на личне породичне трагедије, или злочине попут покоља у селу Вранић, или у Фочи.

Сви који су иоле упознати са Другим светским ратом на овим просторима, врло добро знају да је било зверстава на обе стране. Шта би требало антикомунисти да кажу на партизанска (као и усташка и четничка) зверства описана у књигама партизанског борца и пензионисаног пуковника ЈНА, Сава Скока, „Крваво коло Херцеговачко“,[xii] о „пасјим гробљима“ у Црној Гори и „левим скретањима“,[xiii] итд? Да ли лични разлог сме да се преноси на државни? Шта би било када би свако то радио? Нпр. аутор ових редова би такође могао да крене тим путем, као и стотине хиљада других.

Наиме, мог деду, крагујевачког адвоката Миодрага Марковића, стрељали су партизани, без суда, 23.9.1944. Био је резервни поручник Југословенске војске, побегао из бугарског заробљеништва, чудом избегао масовно стрељање у Крагујевцу, да би био стрељан као припадник ЈВО, мобилисан да би организовао војни суд. Сахрана је била масовно посећена, а он је сахрањен директно преко пута капеле на крагујевачком гробљу. Човек који га је стрељао је касније покушао да лично тражи опрост од моје бабе, која је у 28. години остала удовица са троје мале деце, али је она то одбила. Убица је умро као алкохоличар, а више пута се могао чути како говори да је убио „најбољег човека у Крагујевцу“.

Ту би могла прича да стане, али ће можда бити занимљиво мало је допунити, ради илустрације тога колико су ствари код нас испреплетене, и колико је вештачко даље инсистирање на идеолошким поделама. Можда најбољи пријатељ мог деде кога су стрељали партизани, био је Михаило-Мика Ђорђевић – председник војног суда који је осудио Дражу Михаиловића. Једном су се њих двојица, када је рат већ избио, сукобили око политике – деда је био предратни радикал. Брзо су се помирили, договорили да никада више не дозволе да их политика посвађа, и разишли се, сваки на своју страну. Када су партизани ушли у Ваљево 1944, Мика Ђорђевић је, као високи партизански официр, спасао од стрељања течу моје бабе-удовице, Стевана Унковића, који је свој штап сломио преко главе партизанског бандита који је ушао да му опљачка кућу. Та кућа је касније ипак конфискована и претворена у локално седиште ЦК. Унковић је, иначе, моју бабу усвојио после преране смрти њене мајке, моје прабабе, која је говорила пет језика, и умрла од тифуса, оставивши четворо мале деце иза себе. Иронија је у томе што је прабаба преживела цео рат у избеглиштву (прадеда, Чедомир Лукић, је био царински капетан, и мобилисан), прошавши кроз Русију (моја баба је рођена у Бесарабији, близу Одесе, и зато крштена именом Татјана) све до Архангелска, одакле је евакуисана у Француску, где је рођен најмлађи син, који је касније завршио војну академију и догурао до чина пуковника ЈНА и директора фабрике муниције у Коњицу. Најстарији брат моје бабе, „четничке удовице“, био је комунистички илегалац. После ослобођења је већ био именован на једну високу дипломатску функцију, али је, због болести супруге, морао да одустане. Ипак, био је на довољно високој функцији да је могао мојој баби-четничкој удовици да обезбеди скромно запослење у Београду. Умро је рано, у 51. години, као разочарани комуниста.

Старији брат мог деде по оцу, Живорад Павић, био је припадник чувеног Скопског ђачког батаљона, један од 1300 каплара. Сећам се како је моја дечја песница могла да стане у рупу на леђима коју је носио са Солунског фронта. Док су неке преобучене усташе и балисти уживале незаслужене борачке пензије, он је живео од скромне пензије у сутерену једне оронуле зграде у Сарајевској улици. И никада га нисам чуо да се жали. С друге стране, моја баба по оцу дошла је из богате поседничке породице Вукадиновић, из Срема. Њена браћа су се борила у партизанским редовима, један је рањаван и морао да се служи штакама до краја живота, док јој је сестра била илегалац, такође рањена, и заслужила је борачку пензију. То ипак није сметало послератном режиму да им конфискује већи део земље, у време док су „заслужни другови“ окупирали виле презрених буржуја на Дедињу.

Дакле, свако може да се ухвати за неки разлог из личне повести да би оправдао сејање подела на јавном плану, па чак и да би оцрнио своју земљу пред другима. Али – то једноставно није прихватљиво, и не може се ничим правдати, као ни даље инсистирање на титоистичком тумачењу борбе против окупатора. Рехабилитација генерала Михаиловића треба да буде искоришћена, на првом месту, као повод да Србија очисти сопствено лице, и помири се сама са собом, ослобођена идеолошких и личних зађевица. Ко то Србији ускраћује – ради против ње.

Александар Павић – ФСК
________________________________________

[i] http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=50440

[ii] http://www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html

[iii] http://news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/meho-omerovic-sada-ce-svi-koji-su-kao-i-draza-bili-na-strani-hitlera-moci-da-budu-rehabilitovani.html

[v] http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8230387.stm

[vi] https://euobserver.com/foreign/128653

[vii] http://www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika

[viii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/tudjman-tito-zasluzan-za-formiranje-hrvatske_583399.html

[ix] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/492398/Dacic-Cetnici-su-mi-zaklali-ujaka

[x] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-dacicu-i-drazi/

[xi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/dacic-u-kijevu-8-maja/

[xii] http://trebinjelive.info/2013/09/28/savo-skoko-knez-hercegovacke-istorije/

[xiii] http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

2015-05-20

Источник: http://srbinaokup.info/?p=61286

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Крунски доказ за рехабилитацију команданта југословенске војске у отаџбини, генерала Драже Драгољуба Михаиловића, била је засигурно књига ,,Стрељање историје“ ,америчког историчара, бившег војног обавештајца Роберта Мекдауела који је у време Другог светског рата напустио Јосипа Броза и отишао у штаб генерала Драже. Књигу је приредио за штампу господин Мајкл Мића Раденковић, родом из Почековине код Трстеника, који већ деценијама живи у Америци и био је изузетан пријатељ са Мекдауелом, универзитетским професором антропологије, историчарем, обавештајцем Канцеларије за стратешке задатке из које је настала ЦИА, задужен за анализу Балкана, а уједно и последњи официр за везу код генерала Драгољуба Михаиловића. Књига ,,Стрељање историје“ сведочи да су Дража и официри окупљени око њега деловали у складу са Заклетвом коју су положили и били у обавези да воде борбу против окупатора, па Роберт Мекдауел потврђује „Опсег ратних операција Покрета Равна гора у рату против неизмерно надмоћнијих нациста је вођен на фронту, али и у позадини, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
Ћирилизовано: Неће богами Николиће више да прати зао глас оног ратног злочинца Милоша. И Драгица сад на миру и без гриже савести може да обавља своје државничке задатке. Драгица са првом дамом Турске У Првој крагујевачкој гимназији од фебруара ће бити уведено факултативно учење турског језика. Места има за највише 25 полазнка, а већ се пријавило више од 15 заинтересованих. Курс је бесплатан, а намењен је првенствено ученицима средњих школа. Иван Недељковић, психолог у Првој крагујевачкој гимназији, каже да је идеја за увођење факултативне наставе турског потекла из жеље да ученци више науче и о култури Турске. - Центар за стручно усавршавање запослених у образовању Крагујевац повезао нас је са турским "Бејза" едукативним центром из Београда који ће слати свог наставника. Ђаци ће осим језика учити и о турској култури, а моћи ће да се упознају са древном уметношћу сликања на води која се зове ебру. То је оријентална уметност украшавања папира – објашњава Недељковић. Он ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Стравични злочини комуниста у Србији
Победа која је задивила свет
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Да се Власи не досете
Победа која је задивила свет
Lista američkih brljotina na Balkanu
Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
“Краља Перу на бандеру”
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Србија између српа и чекића
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића

Share