Од рехабилитације ка деидеологизацији

7383267856_a0dbab4564_b_Serbian-flag

Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године?

Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) – безусловно мора бити изложен кампањи најгорих увреда које се могу замислити чак и на саму помисао вођења тактичких преговора са Немцима. Ништа комунистички Мартовски преговори са Немцима у усташком Загребу 1943 – и то ради заједничке борбе против Савезника у случају њиховог искрцавања на јадранској обали, што је нешто што Михаиловићу никада није пало напамет. То се, заједно са споразумима комуниста са усташама,[ii] некако увек прескаче. Не – Михаиловић је, према овој школи мишљења, једини „колаборациониста“ у овом друштву, и према њему не треба имати милости (што је било и Брозово резоновање наспрам Србије у целини по уласку у Београд).

Треба ли уопште констатовати да нешто са овом сликом није уреду? Имамо посла са двоструким мерилима. Једним према остатку света, другим према Михаиловићу. У корену тога лежи национално-идеолошки обрачун који траје до дан-данас: идеолошки обрачун комуниста (прецизније, титоиста) против „реакције“, али и обрачун против Михаиловића као припадника изразито српског покрета отпора. Титоистичка једначина „слаба Србија = јака Југославија“ и даље је потребна – и регионалним ривалима и противницима Србије, али и спољним силама које би да заокруже неоколонијални пројекат започет разбијањем СФРЈ, потом СРЈ, а сада и саме Србије. Чињеница да су Срби – а не апстрактни „наши народи и народности“ – чинили стожер првог оружаног отпора против нацифашистичког зла представља велику сметњу том циљу. Зато је деидеологизација погледа на Други светски рат нужна не само ради историјске истине и правде, већ и зарад одбране садашњег српског националног интереса. Као што је била и остала нужна и важна борба против ревизије оцена узрока Првог светског рата, као што је важна борба за пуну истину о Сребреници.

Русија Владимира Путина то врло добро разуме, и зато води огорчене битке за правилно тумачење историје, па тако и узрока и исхода оба светска рата. Као што значај историјског тумачења добро разумеју и оне државе које би да га ревидирају.

Сам Путин показује на делу важност деидеологизације тумачења историје. Током посете Ангеле Меркел Москви протеклог 10. маја, руски председник је на заједничкој конференцији за штампу бранио пакт Молотов-Рибентроп, на чисто прагматичној основи: „Када је СССР схватио да је остављен да се сам суочи са Хитлеровом Немачком, предузео је кораке у циљу избегавања непосредног судара, и тако је потписан пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је „тај пакт био важан за осигуравање безбедности СССР-а“, и да је склопљен тек пошто су „бројни покушаји креирања антифашистичког блока у Европи пропали“.[iii]

О овоме о чему говори Путин је писао лондонски Телеграф још у октобру 2008:

„Документи који су држани у тајности скоро 70 година показују да је Совјетски Савез предложио слање моћне војне силе у циљу придобијања Британије и Француске за антинацистички савез.

Такав споразум би можда променио ток историје 20. века, спречавајући Хитлеров пакт са Стаљином, који му је дао одрешене руке за вођење рата против осталих немачких суседа.

Понуду… је дала висока совјетска војна делегација на састанку у Кремљу са високим британским и француским официрима, две седмице пре избијања рата 1939. године.

Међутим, британска и француска страна… нису одговориле на совјетску понуду, дату 15.8.1939. Уместо тога, Стаљин се окренуо Немачкој и потписао злогласни споразум о ненападању са Хитлером… 23. августа, свега недељу дана пре напада нацистичке Немачке на Пољску, чиме је започео рат…

Према речима пензионисаног генерал-мајора руске спољне обавештајне службе, Лава Соцкова, који је сређивао 700 страница ових докумената с којих је уклоњена ознака тајности:

‘Ово је била последња прилика да се убије вук, чак и пошто су Чемберлен и Французи Минхенским споразумом предали Чехословачку немачкој агресији претходне године’“.

Када би се на овај случај примењивала титоистичка, односно идеолошка мерила која важе за Михаиловића, Стаљин би могао бити оптужен за „колаборацију“, а Британија и Француска, у најмању руку, за „неактивност“, „малодушност“ али и „шуровање са непријатељем“, као уосталом и СССР од 1939-1941. Овако, срећа је што овој церемонији није присуствовао Ивица Дачић, да „објасни“ како је, за разлику од „мудрог“ Стаљина, кнез Павле био издајник, а, за разлику од „рационалних“ Енглеза и Француза, Михаиловић био „трули компромизер“ и „слуга окупатора“, у рангу злочинаца којима је суђено у Нирнбергу (по оригиналном тумачењу становитог Мехе Омеровића[iv]), па да нам још мало дигне међународни рејтинг.

Занимљиво је да је Путин, на неки начин, у распону од свега шест година, успео да деидеологизује ову историјску епизоду. Наиме, у ауторском чланку за пољску „Газету виборчу“ августа 2009, Путин је дословце написао да је „могуће осудити – и то са добрим разлогом – пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је склапање било каквог споразума са нацистичким режимом био „неприхватљив са моралне тачке гледишта и није имао никакве шансе да буде реализован“.[v] То је, иначе, било време када је Путин улагао знатне напоре у отопљавање руско-пољских односа, али и време које је претходило западној сатанизацији Русије која је уследила после кијевског пуча у фебруару 2014, тако да је Путин био спреман да покаже извесну дозу флексибилности. Међутим, чак и тад је осетио обавезу да пољску јавност подсети да су „годину дана раније Француска и Енглеска потписале познати споразум са Хитлером у Минхену, уништавајући све наде за стварање заједничког фронта за борбу против фашизма“.

Такође је занимљиво и да је Меркелова овог 10. маја у Москви искористила прилику да негативно оцени совјетско-немачки пакт: „С моје тачке гледишта, пакт Молотов-Рибентроп се тешко може разумети, осим ако не узмете у обзир додатни тајни протокол. И са тог становишта, сматрам да није био исправан, да је био закључен на незаконитој основи“.[vi] Руски председник ову опаску немачке канцеларке није коментарисао.

Ако оставимо на страну вредновање ових различитих тумачења, ипак остаје јасно следеће: да руски председник наступа првенствено са становишта руског државног интереса, и да не допушта тумачења која би том интересу наудила – а која би, да су на његовом месту нпр. Каспаров или Ходорковски, била спремно искоришћена на штету Русије, а на корист руским непријатељима или геополитичким супарницима. Зато, између осталог, руска државна политика води огорчену битку против изједначавања комунизма и нацизма, знајући да би то, у крајњем случају, водило делегитимизацији совјетског, односно руског отпора нацистичкој инвазији. При томе, Путин не бежи од негативних оцена комуниста и комунизма. Напротив, Путин је још 2012. оптужио бољшевичку владу за „националну издају“ због закључивања сепаратног мира са Немачком током Првог светског рата, али и додао да су „своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата“.[vii] Путин овде, вреди поновити, не наступа ни као „бели“ ни као „црвени“ – већ као председник свих Руса и руске државе, која не да да се уклони Лењинов маузолеј за Црвеног трга, али и обнавља гробове белогардејаца расутих широм света, као и хиљаде цркава порушених током совјетског периода.

И Ангела Меркел, треба приметити, такође је 10. маја наступила са позиције немачког националног интереса, јасно правећи отклон према нацистима, а у исто време користећи прилику да подрије руску позицију кроз моралну осуду совјетско-немачког пакта.

У светлу овог државничког понашања, неопходно је поставити питање: ком то српском националном и државном интересу – о историјској истини и да не говоримо – може да служи дисквалификација Михаиловића, пред јавношћу држава од којих су све до једне, иако у неупоредиво јачој позицији, у једном или другом виду правиле тактичке споразуме са нацистичком Немачком? А поготово пред јавношћу држава попут Хрватске, која је с правом требало да буде сврстана међу поражене, и приморана да плати огромну ратну штету. Уосталом, ствар је најбоље ту поставио сам Фрањо Туђман: „Да није било (Титове) антифашистичке борбе, Југославија би била обновљена као монархија с јаким прочетничким елементима, јер би четници и Избјегличка влада били прихваћени као дио савезничке коалиције, а Хрвати би били потчињени као нацистички колаборационисти“.[viii]

Другим речима, без комунистичке партије и њене револуције вођене током непријатељске окупације – Михаиловић би без проблема био званично прихваћен као део антинацистичке коалиције, и вероватно се уздигао до деголовских висина, које су му и припадале. Југославија би, сходно закључцима Конгреса у селу Ба, да је опстала, била уређена на федеративним основама, али би националне територије биле много јасније омеђене. Дакле, не би било ни авнојевских граница, ни „црногорске“ или „муслиманске“ нације. Јасеновачке и остале жртве НДХ биле би на одговарајући начин пописане и вредноване. Прогнаним Србима би био дозвољен повратак на Косово и Метохију, а балисти не би били масовно амнестирани и сигурно не би било дозвољено прављење нове албанске државе на нашем тлу. Проблем са војвођанским „аутономашима“ био би непостојећи. Дизање комунистичке револуције у јеку окупације није допринело српском националном интересу, јер су за Србе Немци, а поготово нацисти, били несумњиви непријатељи. Српски официри би дигли, као што и јесу, заједно са часним хрватским, муслиманским и словеначким официрима и војницима, устанак против немачко-италијанске окупације и без комуниста. А Хрватска би плаћала цену одушевљеног дочека немачких трупа, и зверског геноцида над Србима, јеврејима и Циганима/Ромима.

Да ли то значи, пак, да треба сада сатанизовати партизанску борбу? Наравно да не. То што су се Срби нашли на две идеолошки супротстављене стране антиокупационе борбе има дубље корене, и није се десило тек тако. Питање је да ли би дошли у ту ситуацију као нападнута Краљевина Србија. У светлу искуства из Првог светског рата, одговор је скоро сигурно негативан. Или бар да се, унутар Краљевине Југославије, нисмо одрекли имена и државности, и већ омеђеног националног простора. Да ли је непомазани и некрунисани краљ могао да се нада добром исходу за себе и своју Круну? Другим речима, неопходно је суочавање са сопственим грешкама, направљеним пре него што су комунисти представљали било какав фактор. На крају крајева, треба се запитати и зашто је толико квалитетних младих људи отишло у комунисте још пре рата. Али, то такође захтева један бескомпромисни, деидеологизовани приступ и поглед на целокупни српски усуд у 20. веку.

На крају, не треба заобићи једну компоненту која се стално користи ради одржавања деоба у Србији: посезање за личним разлогом за одржавање идеолошке нетрпељивости. Најсвежији пример тога је Ивица Дачић, који је изјавио да му је Михаиловићева рехабилитација тешко пала због тога што су му четници „заклали ујака, маминог брата“.[ix] (За дивно чудо, Дачић је далеко помириљивији према масовном убици Срба Хашиму Тачију,[x] а и био је спреман да ода пошту бандеристима у Украјини,[xi] што довољно говори о његовом истинском „антифашизму“.) Наравно, Дачић није једини. Други се такође позивају на личне породичне трагедије, или злочине попут покоља у селу Вранић, или у Фочи.

Сви који су иоле упознати са Другим светским ратом на овим просторима, врло добро знају да је било зверстава на обе стране. Шта би требало антикомунисти да кажу на партизанска (као и усташка и четничка) зверства описана у књигама партизанског борца и пензионисаног пуковника ЈНА, Сава Скока, „Крваво коло Херцеговачко“,[xii] о „пасјим гробљима“ у Црној Гори и „левим скретањима“,[xiii] итд? Да ли лични разлог сме да се преноси на државни? Шта би било када би свако то радио? Нпр. аутор ових редова би такође могао да крене тим путем, као и стотине хиљада других.

Наиме, мог деду, крагујевачког адвоката Миодрага Марковића, стрељали су партизани, без суда, 23.9.1944. Био је резервни поручник Југословенске војске, побегао из бугарског заробљеништва, чудом избегао масовно стрељање у Крагујевцу, да би био стрељан као припадник ЈВО, мобилисан да би организовао војни суд. Сахрана је била масовно посећена, а он је сахрањен директно преко пута капеле на крагујевачком гробљу. Човек који га је стрељао је касније покушао да лично тражи опрост од моје бабе, која је у 28. години остала удовица са троје мале деце, али је она то одбила. Убица је умро као алкохоличар, а више пута се могао чути како говори да је убио „најбољег човека у Крагујевцу“.

Ту би могла прича да стане, али ће можда бити занимљиво мало је допунити, ради илустрације тога колико су ствари код нас испреплетене, и колико је вештачко даље инсистирање на идеолошким поделама. Можда најбољи пријатељ мог деде кога су стрељали партизани, био је Михаило-Мика Ђорђевић – председник војног суда који је осудио Дражу Михаиловића. Једном су се њих двојица, када је рат већ избио, сукобили око политике – деда је био предратни радикал. Брзо су се помирили, договорили да никада више не дозволе да их политика посвађа, и разишли се, сваки на своју страну. Када су партизани ушли у Ваљево 1944, Мика Ђорђевић је, као високи партизански официр, спасао од стрељања течу моје бабе-удовице, Стевана Унковића, који је свој штап сломио преко главе партизанског бандита који је ушао да му опљачка кућу. Та кућа је касније ипак конфискована и претворена у локално седиште ЦК. Унковић је, иначе, моју бабу усвојио после преране смрти њене мајке, моје прабабе, која је говорила пет језика, и умрла од тифуса, оставивши четворо мале деце иза себе. Иронија је у томе што је прабаба преживела цео рат у избеглиштву (прадеда, Чедомир Лукић, је био царински капетан, и мобилисан), прошавши кроз Русију (моја баба је рођена у Бесарабији, близу Одесе, и зато крштена именом Татјана) све до Архангелска, одакле је евакуисана у Француску, где је рођен најмлађи син, који је касније завршио војну академију и догурао до чина пуковника ЈНА и директора фабрике муниције у Коњицу. Најстарији брат моје бабе, „четничке удовице“, био је комунистички илегалац. После ослобођења је већ био именован на једну високу дипломатску функцију, али је, због болести супруге, морао да одустане. Ипак, био је на довољно високој функцији да је могао мојој баби-четничкој удовици да обезбеди скромно запослење у Београду. Умро је рано, у 51. години, као разочарани комуниста.

Старији брат мог деде по оцу, Живорад Павић, био је припадник чувеног Скопског ђачког батаљона, један од 1300 каплара. Сећам се како је моја дечја песница могла да стане у рупу на леђима коју је носио са Солунског фронта. Док су неке преобучене усташе и балисти уживале незаслужене борачке пензије, он је живео од скромне пензије у сутерену једне оронуле зграде у Сарајевској улици. И никада га нисам чуо да се жали. С друге стране, моја баба по оцу дошла је из богате поседничке породице Вукадиновић, из Срема. Њена браћа су се борила у партизанским редовима, један је рањаван и морао да се служи штакама до краја живота, док јој је сестра била илегалац, такође рањена, и заслужила је борачку пензију. То ипак није сметало послератном режиму да им конфискује већи део земље, у време док су „заслужни другови“ окупирали виле презрених буржуја на Дедињу.

Дакле, свако може да се ухвати за неки разлог из личне повести да би оправдао сејање подела на јавном плану, па чак и да би оцрнио своју земљу пред другима. Али – то једноставно није прихватљиво, и не може се ничим правдати, као ни даље инсистирање на титоистичком тумачењу борбе против окупатора. Рехабилитација генерала Михаиловића треба да буде искоришћена, на првом месту, као повод да Србија очисти сопствено лице, и помири се сама са собом, ослобођена идеолошких и личних зађевица. Ко то Србији ускраћује – ради против ње.

Александар Павић – ФСК
________________________________________

[i] http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=50440

[ii] http://www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html

[iii] http://news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/meho-omerovic-sada-ce-svi-koji-su-kao-i-draza-bili-na-strani-hitlera-moci-da-budu-rehabilitovani.html

[v] http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8230387.stm

[vi] https://euobserver.com/foreign/128653

[vii] http://www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika

[viii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/tudjman-tito-zasluzan-za-formiranje-hrvatske_583399.html

[ix] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/492398/Dacic-Cetnici-su-mi-zaklali-ujaka

[x] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-dacicu-i-drazi/

[xi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/dacic-u-kijevu-8-maja/

[xii] http://trebinjelive.info/2013/09/28/savo-skoko-knez-hercegovacke-istorije/

[xiii] http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

2015-05-20

Источник: http://srbinaokup.info/?p=61286

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Од Београда се једино не тражи формално признање на почетку, односно биће овако: отварање 35-ог=прво Косово држава, отварање завршних преговора=прво признајте Косово. Зато је Хајнц Вилхелм одбио да одговори на питање „а да ли ће се признање тражити на крају“. Рекавши: „Mогу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“ ФАКТИ: Све ово предобро знају и Александар Вучић и Ивица Дачић и сви њихови помагачи. Знају и не заустављају се, а то значи да су већ одлучили да признају „Републик Косова“, али то крију од Србије. Томислав Николић већ и признаје да зна. Прави се да му је „очи отворио“ Јоханес Хан, а зна све бар од 2012-те. У току је, дакле, велика игра, а на крају ће бити све сведено на ово: нисмо могли и да добијемо „Београд на води“ и да задржимо Косово, уосталом – ионако смо заједно у ЕУ… НЕМАЧКА не тражи од Србиjе да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Комунистичка уравниловка
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Комунизам у Србији
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
У ком свету Србија живи?
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
Šiptarska politika krvi i tla
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Share