Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед

(Стратфор, 16. 12. 2014)

Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници.

Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у САД и нијансе америчког начина живота су му биле далеко више познате него мени руске. У том погледу он је био савршен домаћин, преводећи ми његову земљу увек са присуством руског патриоте што је он сигурно био. Разговарали смо док смо се возили по Москви, успевши да допремо дубоко у тему.

За њега и из конверзације са руским експертима о већини регија света, студентима Института за међународне односе и са групом оних које сам сматрао обичним грађанима (не са запосленима од стране владиних агенција које су укључене у управљање руским међународним и економским пословима), стекао сам утисак о руским бригама. Бриге су оне које сте могли да очекујете. Значај и редослед тих брига нису онакви какве сте могли да очекујете.

Руска економска очекивања

Мислио сам да ће углавном економски проблеми Русије бити људима на памети. Слабљење рубље, пад цена нафте, општа стагнација у економији и ефекат санкција Запада све то Западу изгледа да руши руску економију. Ипак, нисам водио разговоре о томе. Пад рубље је утицао на путовања у иностранство, али народ је тек недавно почео да осећа прави утицај ових фактора, нарочито кроз инфлацију.

Али постоји један други разлог за релативни мир у вези са финансијском ситуацијом, и он долази не само од владиних званичника већ такође и од приватних лица и он се мора озбиљно размотрити. Руси су нагласили да су економске невоље норма за Русију, а да је просперитет изузетак. Увек је присутно очекивање да ће се просперитет завршити и да ће се нормалне забране руског сиромаштва вратити.

Руси су страшно патили под Борисом Јељцином током 90-их, али такође и под претходним владама које се протежу све до цара. Упркос овоме, неколицина је нагласила да су добили ратове у којима је требало да победе и да су успели да живе животе вредне живљења. Златно доба оличено у претходних 10 година ближило се крају. То је било за очекивати и кроз то треба проћи с тешкоћама и с муком. Владини званичници мисле да је то упозорење, а ја не мислим да је то блеф. Главна тема у разговору била је у вези са санкцијама, а намера је била да оне неће присилити Русију да промени политику према Украјини.

Руска снага је у томе да они могу издржати патње које би сломиле друге нације. Такође је стављено до знања да они имају тенденцију да подрже владу без обзира на компетенцију када се Русија осећа угрожено. Стога Руси кажу да нико не треба да очекује да ће санкције, без обзира на то колико су оштре, довести до капитулације Москве. Уместо тога, Руси ће одговорити сопственим санкцијама које нису специфичне, али ја сматрам да ће оне значити одузимање имовине западних компанија у Русији и смањити пољопривредни увоз из Европе. Није било говора о престанку снабдевања природним гасом европских потрошача.

Уколико је ово тако, онда Американци и Европљани заваравају сами себе у вези са ефектомсанкција. Уопштено ја имам мало поверења у ефекат санкција. Након што је то речено Руси су ми пружили другачију призму кроз коју ћу гледати.  Санкције рефлектују европски и амерички праг толеранције на бол. Оне су дизајниране да узрокују штету коју Запад не би поднео. Када се примене на друге, ефекти могу варирати.

Мој осећај је да су Руси били озбиљни. То објашњава зашто појачане санкције плус смањене цене нафте, економско превирање и остало једноставно нису довели до ерозије поверења које би се очекивало. Поуздани анкетни бројеви показују да је председник Владимир Путин још увек енормно популаран. Да ли ће он остати популаран док се пад наставља и да ли је елита која је финансијски оштећена једнако популарна, јесте друго питање. Али за мене најважнија лекција коју сам могао научити у Русији –„могао“ је оперативни појам – јесте да Руси не одговарају на економски притисак као западњаци и да се идеја која је постала славна у председничкој кампањи и која је претворена у слоган „то је економија, будало“, не може на исти начин применити у Русији.

Украјинско питање

Много је теже у вези са Украјином. Постоји слагање да су догађаји у Украјини назадни за Русију и да је администрација Обаме организовала оно што Русија сматра за пропаганду у покушају да се Русија покаже као агресор. Два суштинска питања се постављају. Прво је да је Крим историјски био део Русије и да је њим већ доминирала руска војска под споразумом. Није било инвазије већ једноставно прихватања реалности. Као друго постоји ужарено инсистирање да је источна Украјина насељена Русима и да као у другим земљама тим Русима се мора дати висок степен аутономије. Један научник указао је на канадски модел и Квебек да би показао да Запад нормално нема проблема са регионалном аутономијом за етнички другачије регионе, али је шокиран тиме што Руси можда желе да примене форму регионализма, која је уобичајена на Западу.

Случај Косова је екстремно важан Русима из два разлога: зато што они осећају да су њихове жеље одбачене тамо и зато што представља преседан. Годинама након пада српске владе која је претила Албанцима на Косову Запад је одобрио независност Косова. Русија је аргументовала да су границе поново исцртане иако није постојала опасност по егзистенцију Косова. Русија није желела да се то догоди, али Запад је то учинио јер је могао. Из руске тачке гледишта пошто је поново исцртао мапе Србије Запад нема права да се буни због исцртавања мапе Украјине.

Покушаћу да не улазим у то ко је у праву, а ко не, не зато што не верујем да постоји разлика већ зато што се историја ретко пише по моралним принципима. Разумео сам руско гледиште да је Украјина неопходан стратегијски штит и идеју да би се без ње суочили са значајном претњом, уколико не сада онда једнога дана. Они истичу примере Наполеона и Хитлера као непријатеља који су побеђени захваљујући великој дубини територије.

Ја ћу покушати да осликам америчку стратешку перспективу. САД су прошли век утрошиле на јединствени циљ: избегавање појаве било ког јединственог хегемона који би могао да експлоатише западноевропску технологију и капитал и руске изворе и људску снагу. Сједињене Државе су интервенисале у Првом светском рату 1917. да би блокирале немачку хегемонију, и опет у Другом светском рату. У хладном рату циљ је био спречити руску хегемонију. Политика САД је била конзистентна читав век.

САД су биле спремне да буду опрезне на уздизање хегемона. У овом случају страх од опорављене Русије заостао је од хладног рата, али није безразложан. Као што ми је наглашено, економска слабост ретко када значи војну слабост или политичко нејединство. Ја се слажем са њима и истичем да управо због овога САД имају легитиман страх од Русије у Украјини. Уколико Русија успе да поново успостави своју моћ у Украјини, шта ће бити следеће? Русија поседује војну и политичку моћ коју може да наметне Европи. Стога није ирационално за САД и макар за неке европске земље да желе да успоставе своју моћ у Украјини.

Када сам поставио овај аргумент вишем званичнику из руског министарства иностраних послова, он је у основи рекао да нема идеју шта ја то покушавам да кажем. Док ја сматрам да он у потпуности разуме геополитичке императиве који воде Русију у Украјини, за њега императиви који читав век воде САД су превише велики да би се применили на украјинско питање. Није у питању то да он види само његову страну проблема, већ да је за Русију Украјина садашње питање и слика коју ја осликавам о америчкој стратегији толико апстрактна да се чини како није повезана са актуелном стварношћу. Постоји аутоматски амерички одговор на оно што види као руску агресивност. Међутим, Руси се осећају да су далеко од тога да су у офанзиви већ да се бране. За званичнике амерички страхови од руске хегемоније јесу једноставно предалеки да би се о њима размишљало.

На другим окупљањима са старијим званичницима Института за међународне односе покушао сам другачији приступ покушавајући да објасним да су Руси понизили председника САД Барака Обаму у Сирији. Обама није желео да нападне када је отровни гас коришћен у Сирији зато што је то било тешко извести с војне стране и због тога ако он свргне сиријског председника Башара ел Асада оставиће сунитске џихадисте да управљају земљом. САД и Русија су имале идентичне интересе, ја сам нагласио и руски покушај да се председник осрамоти тако што ће се чинити да га је Путин приморао да одступи. Искрено, мислио сам да је моје геополитичко објашњење било много кохерентније него овај аргумент, али сам покушао. Дискусија се водила током ручка, али моје време је протекло у објашњавању и у расправљању, а не у јелу. Открио сам да могу да одбраним сопствену геополитику, али да су они овладали комплексном Обамином администрацијом на начине на које ја никада нећу.

Будућност за Русију и Запад

Важније питање је шта ће бити следеће? Очигледно питање је да ли ће украјинска криза да се прошири на Балтик, Молдавију и Кавказ. Поставио сам ово питање званичнику Министарства иностраних послова. Он је био саосећајан, неколико пута наглашавајући да се криза неће проширити. Прихватио сам да то има значење да неће бити немира Руса на Балтику, да неће бити немира у Молдавији и да неће бити војних операција на Кавказу. Мислим да је био искрен. Руси су развучени. Они морају да се носе са Украјином и морају да се ухвате укоштац са постојећим санкцијама без обзира на то што могу да преброде економске проблеме. Запад има ресурсе да се носи са вишеструким кризама. Русија мора да ограничи ову кризу у Украјини.

Руси ће се задовољити одређеним степеном аутономије унутар делова источне Украјине. Али колику аутономију, то не знам. Њима је потребан значајан гест тако би заштитили своје интересе и афирмисали њихов значај. Њихова поента да регионална аутономија постоји у многим земљама је убедљива. Али историја се своди на моћ и Запад користи своју моћ да тешко притисне Русију. Али очигледно ништа није опасније него ранити медведа. Убити га је боље, али показало се да није лако убити Русију.

Вратио сам се са два осећаја. Један је да је Путин сигурнији него што сам мислио. У схеми ствари то не значи много. Председници дођу и прођу. Али то је подсетник да ствари које би срушиле западне лидере не морају ни да дотакну руског лидера. Друго, Руси не планирају кампању агресије. Овде сам много забринутији, не зато што хоће да изврше инвазију на некога већ због тога што често нације нису свесне тога шта ће се догодити и оне могу реаговати на начине који би их изненадили. То је најопаснија ствар у вези са овом ситуацијом. То није оно што је намеравано, што се чини суштински бенигним. Оно што је опасно јесте неочекивана акција како других, тако и Русије.

У исто време моја општа анализа остаје нетакнута. Шта год Русија може да учини другде, Украјина је од фундаменталне стратешке важности за Русију. Чак и уколико исток поприми степен аутономије, Русија ће остати дубоко забринута због односа остатка Украјине са Западом. Ма колико ово било тешко западњацима да поимају, руска историја јесте прича о штитовима. Државе штитници су спасле Русију од западних освајача. Русија жели поредак у коме би Украјина остала макар неутрална.

За САД свака растућа моћ у Евроазији окида аутоматски одговор који је рођен у једном веку историје. За Русе је тешко да схвате зашто је готово пола века хладног рата оставило САД хиперосетљивим за могући повратак Русије. Сједињене Државе су провеле прошли век блокирајући уједињење Европе под једном непријатељском силом. Шта Русија намерава, а чега се Америка плаши су веома различите ствари.

Сједињене Државе и Европа су имале тешкоћа да разумеју руске страхове. Русија има тешкоћа да схвати нарочито америчке страхове. Страхови обе стране су стварни и легитимни. То није ствар неразумевања између држава већ су у питању инкомпатибилни императиви. Сва добра воља у свету, а постоји драгоцено мало тога, не може да реши проблем две велике земље које се такмиче да заштите своје интересе и чинећи то морају да учине да се друга страна осећа угрожено. Много сам научио из моје посете. Нисам научио како да решим овај проблем, али у најмању руку свака сила мора разумети страхове других, чак и уколико не може да их смири.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић

27. 12. 2014. г.

Извор: http://www.nspm.rs/savremeni-svet/pogled-na-rusiju-iznutra-najopasniji-je-ranjeni-medved.html

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Драгослав Ђорђевић из села Влакче, као четник Горске краљеве гарде. Комунисти су му убили мајку Јелицу и сестру Олгу. Њега су заробили лета 1945. На монтираном процесу у Тополи осуђен је на смрт. Мучен је и убијен у Капислани у Крагујевцу Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић у Прањанима 6. септембра 1944. г., на прослави рођендана краља Петра Другог Карађорђевића. Десно, у зеленој кошуљи, је наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева, један од 26 равногораца који су 11. маја 1941. г. заједно са пуковником Михаиловићем дошли на Равну Гору у Западној Србији. Снимак је начинила америчка војна мисија. Ово је једна од првих фотографија у боји снимљених у Србији Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас Драгослав Димитријевић је био један од омиљених ратних команданата Јасенице и Поморавља ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Paravan
  Ona koju čovek još nije poznao.       Gimnosfista, na Aleksandrovo pitanje koja je životinja najlukavija. Počećemo jedni retoričkim pitanjem: Pitanje No 1. Da li je moguće “u po bela dana” opljačkati juvelirnicu u najprometnijoj ulici velegrada? Odovor: Jeste. To su izvela dva provalnika u Oksfordskoj ulici u Londonu, pre dvadesetak godina. Evo kako. U podnevnoj  pauzi došli su u radničkim odelima, stali ispred zatvorene juvelirnice, postavili iza sebe paravan, isekli otvor na izlogu, pokupili dragulje, i otišli. Paravan je ostao. Poenta je u drskosti, jer se tako nešto ne očekuje. Poznato je da su za vreme rata ilegalci nalazili skloništa u neposrednoj blizini Gestapoa. Pitanje No 2. Da li je moguće usred Evrope, na oči Evropske Unije, da se u zemlji koja je već deceniju kadidat za člana, uvede fašistički poredak, tj da jedna orgnizacija koja se propagira kao politička stranka, eliminiše praktično višepartijski sistem i uspostavi diktaturu jednog čoveka. Odgovor: Jeste. Pitanje No 3. Kakve sve ovo ima veze sa tekućom ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Шта значе оцила на грбу Србије?
Рекордна бекства партизана
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Да ли су комунисти помагали усташама?
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Paravan
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Кочини Кочићи
Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
“Краља Перу на бандеру”
Србоцидом у ЕуроТитославију
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед”

  • ШУМАДИЈА

    Will Washington Kill Us All? — Paul Craig Roberts

  • ШУМАДИЈА

    America, Britain, Genocide, Heroine, Indians, Karađorđe, Kosovo, Linkoln, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ossethia, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Thanksgiving, Ukraine. Abkhazia, USA, Washington, zakonik