Победа која је задивила свет

Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника.

„Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка.

Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра до 15. децембра 1914. и данас се изучава на многим војним академијама, јер представља јединствен пример у историји ратовања да једна војска, која је већ била „виђена” за капитулацију извршни прегруписавање и напад, противника потуче „до ногу” и потом га, за само десет дана протера са своје територије.

Како је до тога дошло? Аустроугарске трупе су, после двомесечне битке на Дрини у којој је српска војска била натерана на повлачење, 16. новембра у западној Србији започеле велику офанзиву. На фронту, чија је дужина износила око 200 километара у офанзиву је кренуло око 400.000 одморних и добро наоружаних аустроугарских војника, распоређених у Пету и Шесту армију, као и групе „Шњарић” и „Хаусер”. Циљ офанзиве, којом је командовао генерал Оскар Поћорек био је једноставан – да се Србија војно порази, окупира и потом, као држава заувек уклони са карте Европе.

Насупрот њима налазила се, већ уморна и претходним биткама прилично проређена српска војска – око 270.000 војника, распоређених у Прву, Другу и Трећу армију, Ужичку војску, Обреновачки одред и трупе одбране Београда. Главни удар примила је Прва армија на чије је чело, уочи битке уместо рањеног Петра Бојовића дошао, немирни духом, често оспоравани и из политичких разлога већ неколико пута пензионисани генерал Живојин Мишић.

Битка је имала три фазе. У првој, која је трајала од 16. до 28. новембра српска војска била је у дефанзиви и константном повлачењу, прво на леву обалу Колубаре и Љига, а потом, после напуштања Ваљева на позиције око Горњег Милановца. Са тих позиција је 29. новембра извршено ново повлачење чиме је започела друга фаза битке. Прва армија, одлуком генерала Мишића повучена је на линију Липе – Трипавац – Мрамор – Главица – лева обала Дичице, односно знатно западније него што је то од њега Врховна команда, у првом тренутку тражила.

То је војсци омогућило да се два дана одмори и припреми за напад, а фронт је скраћен за око 40 километара. Осим тога, коначно је стигла и дуго очекивана артиљеријска муниција, која је претходно морала да се, на брзину скраћује, јер је набављена била за 2,5 милиметара дужа од оне коју су српски топови до тада користили. Као посебна подршка на фронт је пристигла и последња резерва – 1300 каплара, коју је чинио цвет српске младости и интелигенције.

Трећа фаза – свеопшта контраофанзива започела је у зору 3. децембра. Генерал Мишић је дан раније војсци дао следећу заповест: „Чим непријатељ окрене леђа треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га треба енергичније јурити, обасипајући му редове ватром. Решио сам да сутра рано предузмем напад целом армијом. У овом смислу обавестите сву господу официре и војнике. Стрпљењу, ваљда треба да једном буде крај.”

Огромни су били и губици са обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника

И војници су послушали свог команданта. Док су аустроугарске трупе 2. децембра победоносно ушле у без борбе предати Београд и док су новине по Европи јављале да је Србије пред капитулацијом почела је офанзива наше војске. Прва армија је, до 5. децембра овладала свим значајнијим висовима Сувобора и Маљена, што јој је омогућило даље напредовање. Нису заостајале ни остале армије, тако да су све јединице аустроугарске војске биле принуђене на потпуно повлачење. За само 10 дана они су напустили положаје у западној Србији, па се већ 12. децембра највећи део аустроугарских војника код Обреновца, преко Саве „евакуисао” из Србије. У престолни Београд српска војска ушла је 15. децембра. На њеном челу налазио се стари краљ Петар, о чему је „Политика” од 21. децембра известила: „После очајне борбе на Железнику и Жаркову и после смрти Јелачићеве регименте на Торлаку краљ Петар ушао је у Београду у уторак 2. децембра у 9.40 часова пре подне. По варошким улицама још је трајала борба, мала прва коњичка патрола још је разгонила буљуке аустријских војника, када се одједном појавио краљ на аутомобилу носећи слободу своме Београду.”

Тако је ослобођењем Београда, победом српске војске завршена Колубарска битка, као и целокупно војевање на балканском ратишту 1914. године. Српска врховна команда, са поносом је могла поручити: „На територији краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник.”

Током Колубарске битке српска војска заробила је 323 официра, 42.215 подофицира и војника, 43 заставе, 142 артиљеријска оруђа, два авиона, као и више од 60.000 пушака.

Огромни су били и губици на обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника.

Због извојеване победе у Србији се осећао понос. Свуда се величала војска, њена упорност и издржљивост нашег народа који је победио много јачег непријатеља. Све више се почело говорити и о уједињењу српског и осталих јужнословенских народа, а веровало се да Аустроугарска више неће имати снаге да нас, у скорије време нападне и угрози. Тако је „Политикин” уводник од 21. децембра завршен следећим речима: „Без ичије помоћи, снагом својих мишица и чистотом своје праведне ствари Србија је извршила једно велико, натчовечанско дело. Она је спасла себе саму, спасла је свој народ и поставила је чврст темељ за народно ослобођење и уједињење коме више не може бити никакве бране.”

Крај Колубарске битке није био и крај великих искушења и жртава. Још битка није била ни честито завршена, а појавила се нова опасност – епидемија тифуса која је, у зиму и пролеће 1915. однела више жртава него Церска и Колубарска битка заједно, а јесен те године донела је нова искушења и страдања. Колубарска битка остала је темељ на којем су, после много одрицања и жртава грађени нови успеси и победе.

Унапређење генерала Мишића

Више пута пензионисан и оспораван, генерал Мишић није увек био у милости политичара и државника. Али, војничку вештину и врлине није му нико могао оспорити. Зато је, одмах по завршетку Колубарске битке унапређен у чин војводе и то од, њему не увек наклоњеног регента Александра Карађорђевића. У телеграму регента Александра, који је пренела и „Политика”, између осталог се каже: „Команданту Прве армије, господину војводи Живојину Мишићу! Са свим официрима, подофицирима и војницима, мојим дичним јунацима Прве армије примите моју топлу захвалност за искрене честитке и жеље које сте ми упутили о мом рођендану. У исто време желећи да вам дам највишег доказа колико ценим ваш рад лично и заслуге Прве армије у нашој офанзиви драго ми је саопштити вам да вас на данашњи дан производим у чин војводе.”

Како је страдала „Политика”

Током аустроугарске окупације Београда „Политика” није излазила, а после ослобођења требало је да прође готово недељу дана па да лист, на задовољство његових читалаца жељних вести и информација поново буде покренут. Разлог томе лежи у чињеници да је, током боравка Аустроугара редакција листа била готово уништена. О томе је „Политика” детаљно обавестила читаоце, у тексту у којем се, поред осталог каже: „Пуна четири дана требало је, па да се у просторијама ’Политике’ поправи, почисти и уреди оно што су Аустријанци починили. Слагачко одељење је цело урнисано, тако да смо сва слова морали бацити и уредити нову слагачницу. Све фиоке, сви ормани, сви писаћи столови су обијени и разваљени. Штампарска боја је расута, а флаше мастила разбијене су о беле хартије. Насред администрацијске собе ложена је ватра, али срећом до пожара ипак није дошло…” Тако су, још пре сто година страдали „неподобни” медији, а аустроугарске власти су, приликом повлачења поред већег броја Београђана, у заробљеништво повеле и четири „Политикина” радника – три типографа и једног машинисту.

Јован Гајић

14. децембар 2014. г.

Извор: http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=69856&catnovosti=5&Pobeda-koja-je-zadivila-svet#.VJq5Pv9WB58

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Прилажемо фотографиje старе шумадијске куће и вајата из села Овсишта Горње Овсиште, Јошаница Аутор фотографије: Владислав Б. Сотировић Снимци из 2009. г. (прва фотографија) и 2015. г. (све остале фотографије), август месец Сва ауторска права задржана од стране Владислава Б. Сотировића © Vladislav B. Sotirovic 2009 & 2015
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
Ћирилизовано: Неће богами Николиће више да прати зао глас оног ратног злочинца Милоша. И Драгица сад на миру и без гриже савести може да обавља своје државничке задатке. Драгица са првом дамом Турске У Првој крагујевачкој гимназији од фебруара ће бити уведено факултативно учење турског језика. Места има за највише 25 полазнка, а већ се пријавило више од 15 заинтересованих. Курс је бесплатан, а намењен је првенствено ученицима средњих школа. Иван Недељковић, психолог у Првој крагујевачкој гимназији, каже да је идеја за увођење факултативне наставе турског потекла из жеље да ученци више науче и о култури Турске. - Центар за стручно усавршавање запослених у образовању Крагујевац повезао нас је са турским "Бејза" едукативним центром из Београда који ће слати свог наставника. Ђаци ће осим језика учити и о турској култури, а моћи ће да се упознају са древном уметношћу сликања на води која се зове ебру. То је оријентална уметност украшавања папира – објашњава Недељковић. Он ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
За злочин… казна!
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Лаж заштићена “Забраном”!
У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Србија између српа и чекића
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
Share