Победа која је задивила свет

Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника.

„Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка.

Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра до 15. децембра 1914. и данас се изучава на многим војним академијама, јер представља јединствен пример у историји ратовања да једна војска, која је већ била „виђена” за капитулацију извршни прегруписавање и напад, противника потуче „до ногу” и потом га, за само десет дана протера са своје територије.

Како је до тога дошло? Аустроугарске трупе су, после двомесечне битке на Дрини у којој је српска војска била натерана на повлачење, 16. новембра у западној Србији започеле велику офанзиву. На фронту, чија је дужина износила око 200 километара у офанзиву је кренуло око 400.000 одморних и добро наоружаних аустроугарских војника, распоређених у Пету и Шесту армију, као и групе „Шњарић” и „Хаусер”. Циљ офанзиве, којом је командовао генерал Оскар Поћорек био је једноставан – да се Србија војно порази, окупира и потом, као држава заувек уклони са карте Европе.

Насупрот њима налазила се, већ уморна и претходним биткама прилично проређена српска војска – око 270.000 војника, распоређених у Прву, Другу и Трећу армију, Ужичку војску, Обреновачки одред и трупе одбране Београда. Главни удар примила је Прва армија на чије је чело, уочи битке уместо рањеног Петра Бојовића дошао, немирни духом, често оспоравани и из политичких разлога већ неколико пута пензионисани генерал Живојин Мишић.

Битка је имала три фазе. У првој, која је трајала од 16. до 28. новембра српска војска била је у дефанзиви и константном повлачењу, прво на леву обалу Колубаре и Љига, а потом, после напуштања Ваљева на позиције око Горњег Милановца. Са тих позиција је 29. новембра извршено ново повлачење чиме је започела друга фаза битке. Прва армија, одлуком генерала Мишића повучена је на линију Липе – Трипавац – Мрамор – Главица – лева обала Дичице, односно знатно западније него што је то од њега Врховна команда, у првом тренутку тражила.

То је војсци омогућило да се два дана одмори и припреми за напад, а фронт је скраћен за око 40 километара. Осим тога, коначно је стигла и дуго очекивана артиљеријска муниција, која је претходно морала да се, на брзину скраћује, јер је набављена била за 2,5 милиметара дужа од оне коју су српски топови до тада користили. Као посебна подршка на фронт је пристигла и последња резерва – 1300 каплара, коју је чинио цвет српске младости и интелигенције.

Трећа фаза – свеопшта контраофанзива започела је у зору 3. децембра. Генерал Мишић је дан раније војсци дао следећу заповест: „Чим непријатељ окрене леђа треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га треба енергичније јурити, обасипајући му редове ватром. Решио сам да сутра рано предузмем напад целом армијом. У овом смислу обавестите сву господу официре и војнике. Стрпљењу, ваљда треба да једном буде крај.”

Огромни су били и губици са обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника

И војници су послушали свог команданта. Док су аустроугарске трупе 2. децембра победоносно ушле у без борбе предати Београд и док су новине по Европи јављале да је Србије пред капитулацијом почела је офанзива наше војске. Прва армија је, до 5. децембра овладала свим значајнијим висовима Сувобора и Маљена, што јој је омогућило даље напредовање. Нису заостајале ни остале армије, тако да су све јединице аустроугарске војске биле принуђене на потпуно повлачење. За само 10 дана они су напустили положаје у западној Србији, па се већ 12. децембра највећи део аустроугарских војника код Обреновца, преко Саве „евакуисао” из Србије. У престолни Београд српска војска ушла је 15. децембра. На њеном челу налазио се стари краљ Петар, о чему је „Политика” од 21. децембра известила: „После очајне борбе на Железнику и Жаркову и после смрти Јелачићеве регименте на Торлаку краљ Петар ушао је у Београду у уторак 2. децембра у 9.40 часова пре подне. По варошким улицама још је трајала борба, мала прва коњичка патрола још је разгонила буљуке аустријских војника, када се одједном појавио краљ на аутомобилу носећи слободу своме Београду.”

Тако је ослобођењем Београда, победом српске војске завршена Колубарска битка, као и целокупно војевање на балканском ратишту 1914. године. Српска врховна команда, са поносом је могла поручити: „На територији краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник.”

Током Колубарске битке српска војска заробила је 323 официра, 42.215 подофицира и војника, 43 заставе, 142 артиљеријска оруђа, два авиона, као и више од 60.000 пушака.

Огромни су били и губици на обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника.

Због извојеване победе у Србији се осећао понос. Свуда се величала војска, њена упорност и издржљивост нашег народа који је победио много јачег непријатеља. Све више се почело говорити и о уједињењу српског и осталих јужнословенских народа, а веровало се да Аустроугарска више неће имати снаге да нас, у скорије време нападне и угрози. Тако је „Политикин” уводник од 21. децембра завршен следећим речима: „Без ичије помоћи, снагом својих мишица и чистотом своје праведне ствари Србија је извршила једно велико, натчовечанско дело. Она је спасла себе саму, спасла је свој народ и поставила је чврст темељ за народно ослобођење и уједињење коме више не може бити никакве бране.”

Крај Колубарске битке није био и крај великих искушења и жртава. Још битка није била ни честито завршена, а појавила се нова опасност – епидемија тифуса која је, у зиму и пролеће 1915. однела више жртава него Церска и Колубарска битка заједно, а јесен те године донела је нова искушења и страдања. Колубарска битка остала је темељ на којем су, после много одрицања и жртава грађени нови успеси и победе.

Унапређење генерала Мишића

Више пута пензионисан и оспораван, генерал Мишић није увек био у милости политичара и државника. Али, војничку вештину и врлине није му нико могао оспорити. Зато је, одмах по завршетку Колубарске битке унапређен у чин војводе и то од, њему не увек наклоњеног регента Александра Карађорђевића. У телеграму регента Александра, који је пренела и „Политика”, између осталог се каже: „Команданту Прве армије, господину војводи Живојину Мишићу! Са свим официрима, подофицирима и војницима, мојим дичним јунацима Прве армије примите моју топлу захвалност за искрене честитке и жеље које сте ми упутили о мом рођендану. У исто време желећи да вам дам највишег доказа колико ценим ваш рад лично и заслуге Прве армије у нашој офанзиви драго ми је саопштити вам да вас на данашњи дан производим у чин војводе.”

Како је страдала „Политика”

Током аустроугарске окупације Београда „Политика” није излазила, а после ослобођења требало је да прође готово недељу дана па да лист, на задовољство његових читалаца жељних вести и информација поново буде покренут. Разлог томе лежи у чињеници да је, током боравка Аустроугара редакција листа била готово уништена. О томе је „Политика” детаљно обавестила читаоце, у тексту у којем се, поред осталог каже: „Пуна четири дана требало је, па да се у просторијама ’Политике’ поправи, почисти и уреди оно што су Аустријанци починили. Слагачко одељење је цело урнисано, тако да смо сва слова морали бацити и уредити нову слагачницу. Све фиоке, сви ормани, сви писаћи столови су обијени и разваљени. Штампарска боја је расута, а флаше мастила разбијене су о беле хартије. Насред администрацијске собе ложена је ватра, али срећом до пожара ипак није дошло…” Тако су, још пре сто година страдали „неподобни” медији, а аустроугарске власти су, приликом повлачења поред већег броја Београђана, у заробљеништво повеле и четири „Политикина” радника – три типографа и једног машинисту.

Јован Гајић

14. децембар 2014. г.

Извор: http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=69856&catnovosti=5&Pobeda-koja-je-zadivila-svet#.VJq5Pv9WB58

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Срушено српско православно гробље и црква у јужном делу Косовске Митровице од стране Шиптара Рушитељи свега што је српско на Косову и Метохији у последње две деценије су управо Брозови шиптарски пионири и омладинци које је он брижљиво одгајао у СФРЈ. Они након две деценије од његове смрти изгледају овако:  
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Комунистичка уравниловка
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Ко је ко међу Србима?
Величање зла и последице
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Шта значе оцила на грбу Србије?
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Други део Истина “Стрељања Историје”
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Беч не признаје злочине у Србији
Лаж заштићена “Забраном”!
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Комунизам у Србији
Ко су ови људи?
Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
Настанак европске супердржаве
Share