Србија и ,Јужни ток’: логичан крај

Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News.

Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности одговара традиционалним клишеима друштвенополитичких елита појединих земаља и организација. Представници САД су изјавили да је одустајање Русије од „Јужног тока“ у његовом првобитном облику тобоже резултат деловања западних санкција (мада је реч о политичким односима Русије и ЕУ). Европска унија је пожурила да оптужи Москву за ниподаштавање интереса Европе везаних за енергетску безбедност, а прећутала је чињеницу да је управо Брисел свих ових година фактички блокирао реализацију пројекта вршећи притисак на земље које су у њему учествовале, укључујући и оне које нису чланице Европске уније. И најзад, у бугарском парламенту су се чула мишљења да је одлука Москве уствари блеф и покушај уцењивања Европске уније са циљем да се реализација пројекта „Јужни ток“ касније обнови под условима који су повољнији за Русију.

Све те тврдње су потпуно неаргументоване, јер се на тај начин игноришу прави разлози руског потеза, чини се покушај да се одговорност пребаци на другога, тј. да се „забоде трн у здраву ногу“, и не схвата се проста чињеница да се сличне одлуке не доносе на брзину и да их касније није могуће поништити. „С обзиром на став Европске комисије, која не доприноси реализацији овог пројекта, с обзиром на то да смо ми тек недавно добили одобрење одговарајућих инстанци Холандије (та одлука је, додуше, била позитивна), али с обзиром да још увек нисмо добили одобрење Бугарске, ми сматрамо да Русија у тим условима не може наставити са реализацијом дотичног пројекта. Сада је дошло време да се покрене изградња тог система цевовода у Црном мору, али ми не можемо почети са изградњом у мору све док не добијемо одобрење Бугарске. Било би апсурдно да изградимо цевовод по морском дну и дођемо до бугарске обале, и да ту станемо“ – тако је председник Русије Владимир Путин крајње разговетно објаснио ситуацију везану за „Јужни ток“.

Шта је заиста изгубила Србија?

Што се тиче перспектива руско-турске гасне „споне“, председник управног одбора ОАД „Гаспром“ Алексеј Милер и председник савета директора турске компаније „Botas Petroleum Pipeline Corporation“ Мехмет Конук већ су потписали меморандум о разумевању у вези са изградњом гасовода кроз Црно море у правцу Турске. Капацитет новог гасовода ће износити 63 милијарде кубних метара годишње (као што је било планирано за „Јужни ток“). Од тога је 14 милијарди кубних метара гаса намењено турским потрошачима, а око 50 милијарди кубних метара ће бити усмерено на границу Турске и Грчке ради даљег транспорта у Европу. Према томе, неће бити повратка на ранију конфигурацију „Јужног тока“.

У том смислу се Србија објективно заиста нашла у најтежој ситуацији. Није случајно што се управо у Србији примећује најшира лепеза мишљења о одлуци Русије, а поједине реакције се мирне душе могу окарактерисати као „хистерија“. Покушајмо да анализирамо шта је Србија заиста изгубила и какве су перспективе даље руско-српске сарадње у енергетској сфери.

Пре свега о губицима. Потпредседница владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је после објављивања одлуке Русије да је њена земља потрошила 30 милиона евра на тај пројекат, и да је тај новац усмерен на „гаранције и стварање заједничког предузећа“. „Експропријација земље на траси гасовода“, по њеним речима, коштала је још 8 милиона евра. То није мали новац, али постоје извесне сумње у оправданост толиких трошкова, будући да прави радови на изградњи гасовода на територији Србије нису ни почели.

Потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта.

Штавише, потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта. Све је почело од одуговлачења са ратификовањем споразума у Скупштини које је трајало месецима. Пакет споразума о учешћу Србије у пројекту потписан је у јануару 2008, а ратификован је тек у септембру исте године. Заменик шефа „Гаспрома“ Александар Медведев још у априлу 2008. је упозорио српску страну да је одгађање ратификације недопустиво, јер се тиме нарушава план радова, што може довести у питање и само учешће Србије у пројекту.

Међутим, српска страна је и у наредним годинама наставила да даје двосмислене изјаве о „Јужном току“. Довољно је поменути речи премијера Александра Вучића (изговорене тек после победе на изборима) да Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте „без дозволе Европске комисије“.

Са друге стране, генерални директор компаније „Србијагас“ Душан Бајатовић, који је био непосредно одговоран за реализацију пројекта „Јужни ток“ на српској територији, прославио се честим обећањима попут овог: „Не сумњајте у то да ћемо ми у најскорије време почети да градимо ‘Јужни ток’“.

Да ли је Србија нешто могла да уради?


„Источна политика“ је сада политика Русије
Иако некима тако изгледа, одлука Русије да одустане од „Јужног тока“ није сензационална. Европска комисија је упорно блокирала идеју, а у условима економске кризе било би чудно да Русија истрајава на скупом пројекту чија је исплативост била сумњива и у много повољнијим околностима. Сви ови догађаји добијају и додатну димензију ако се ставе у контекст развоја енергетских односа Европе и СССР-а, а потом и Русије.

Па ипак, то „најскорије време“ није наступило. Свечана церемонија заваривања првог споја српске деонице магистралног гасовода „Јужни ток“ одржана је у новембру 2013. близу села Шајкаш у Јужнобачком округу. Међутим, даље учешће српске стране у пројекту „Јужни ток“ свело се само на пројектовање трасе. Чак ни радни сусрет Алексеја Милера и Душана Бајатовића 16. октобра 2014. у Београду није помогао да се процес убрза. Стране су само потврдиле да се „у најскорије време очекује добијање дозволе за изградњу“. У вези са тим треба нагласити да би активније учешће Србије у изградњи сопствене деонице гасовода омогућило да се првобитна гасна маршрута брзо преусмери са Бугарске на Румунију и да се укључи у српски систем, који би до тада већ био изграђен, а поред тога би омогућило Београду да и у најнеповољнијој варијанти развоја ситуације рачуна на компензацију од стране Русије, између осталог и у виду активнијег и повољног укључења Србије у друге пројекте „Гаспрома“, али и других руских компанија и ресора.

Према томе, стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода. Треба, међутим, имати у виду да би се те погодности могле добити само уколико би пројекат изградње гасовода „Јужни ток“ био реализован у целини, уз учешће свих заинтересованих страна. Према томе, одлука Русије није финансијски „шамар“ Србији, него најобичнија констатација вандредних околности у Европи, у којима није могуће реализовати пројекат онако како је првобитно замишљено.

Штавише, да је Србија од самог почетка активно и одговорно приступила реализацији „Јужног тока“ на својој територији, то би био додатни адут у преговорима са другим учесницима пројекта и са Европском комисијом. У том случају би се транспорт гаса могао брзо преусмерити са бугарског на румунски правац, с тим да се прикључи на цевовод на српској територији, који би у то време већ био изграђен. Србија је, међутим, пропустила могућност да заузме кључно место у овом пројекту. Штавише, још у лето 2008, када је у српском парламенту увелико одлагана процедура ратификације споразума, компанија „Eni“ као „Гаспромов“ италијански партнер објавила је план укључења Румунује у пројекат позивајући се управо на неактивност Србије. Према том плану је требало да Румунија замени Србију, а не Бугарску, при чему сам пројекат гасовода тиме не би поскупео. У том смислу се улога Србије принципијелно разликује, на пример, од улоге Аустрије, која је од почетка била одређена као крајња тачка маршруте и централноевропски „хаб“ (у Баумгартену). Та улога Аустрије се не мења, независно од конфигурације гасовода (гас треба да стигне до Аустрије на овај или онај начин, било преко Бугарске, било преко Румуније или Турске).

Стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода.

Још један важан моменат поништава аргументе оних појединаца у Србији који покушавају да одговорност за судбину пројекта „Јужни ток“ пребаце на Русију. Наиме, правне норме ЕУ не дају Европској комисији овлашћење да забрани изградњу гасовода на територији било које државе, јер је то прерогатив националних влада (чак и ако је дотична земља чланица ЕУ). Европска комисија може да има право гласа само када се ради о функционисању већ изграђеног цевовода који води у Европску унију. То значи да одуговлачење српске стране када је реч о изградњи српске деонице гасовода „Јужни ток“ не може бити оправдано позивањем на мишљење Европске комисије.

Да ли су „Јужни ток“ и продаја НИС-а заиста повезани?

Да ли све горенаведено означава крах руско-српске енергетске сарадње? Да ли су оправдане оптужбе да је Русија, наводно, приморала Србију да прода НИС за мале паре, а уствари од самог почетка није намеравала да испуни своје обавезе? Немачки лист „Зидојче цајтунг“ је чак израчунао да је руска страна тобоже платила НИС пет пута мање него што он вреди. Поборници таквог гледишта губе из вида три важна момента.

Први моменат је криза у којој се налазио НИС. Ова компанија је у тренутку потписивања споразума великом брзином западала у дугове и неминовно би банкротирала да није било руских инвестиција. Други је тај да приватизација НИС-а и његова продаја компанији „Гаспром њефт“ није технички била повезана са пројектом „Јужни ток“. Са „Јужним током“ је била повезана изградња подземног складишта гаса „Банатски двор“, али оно је пуштено у рад у новембру 2011. са циљем да обезбеди поуздан извоз руског гаса не само у Србију, него и у Мађарску и Босну и Херцеговину, независно од судбине „Јужног тока“. Треће, у самом тексту споразума куповина НИС-а чак ни теоретски није могла бити доведена у везу са изградњом гасовода „Јужни ток“, јер за то није постојала правна основа, с обзиром да се у једном случају (НИС) ради о билатералном уговору, а у другом („Јужни ток“) о међународном пројекту у коме учествују треће земље и организације (ЕУ).

Пред тога, чак и сада се не одустаје од намере да се осигура енергетска безбедност Србије, Балкана и целе Европе. Већ потписани споразуми везани за НИС, складиште гаса „Банатски двор“ и друге објекте на територији Србије могу се проширити на нове конфигурације транспорта гаса које Русија сада припрема. Ту је најважније да Србија и овога пута не изгуби време и борбу са конкуренцијом.

Таква опасност заиста постоји. Компанија „Eustream“ (словачки оператер система за транспорт гаса) саопштила је своју намеру да изгради гасовод од Словачке до бугарско-турске границе. Тај гасовод би требало да постане кључни елемент у новом систему извоза руског гаса у Европу преко Турске. Претпоставља се да ће половина трасе проћи кроз већ постојеће цевоводе, а преостали део ће бити изграђен на територији Румуније. Изградња би трајала три године, а будући гасовод може имати капацитет од 20 милијарди кубних метара гаса годишње.

Брза реакција словачке компаније сведочи о томе да европски транспортери и потрошачи гаса журе да заузму своје место у новом систему транспорта гаса кроз Европу који се ствара на иницијативу Русије. Већ сада је очигледно да ће та структура бити максимално избалансирана и стабилна. Чињеница да Русија намерава да продаје свој гас Турској омогућиће да се анулира утицај Трећег енергетског пакета Европске уније. Турска није члан ЕУ, а она сама ће теоретски моћи да извози у Европу само гас који претходно купи од Русије. То значи да Европска комисија неће моћи да говори о некаквом гасном „монополу“ компаније „Гаспром“. Поред тога, извоз гаса преко Турске и Грчке ће омогућити да се у транзит укључе нове земље, које нису биле учеснице пројекта „Јужни ток“, на пример Словачка. То даље подразумева и зараду од транзита, али и јачање стабилности читавог система, јер ће за њега бити заинтересован велики број учесника. Према томе, не би било добро да Србија „напусти игру“. У противном ће улогу балканског гасног „регулатора“ преузети друге земље.

15. новембар 2014. г.

Извор: http://ruskarec.ru/economics/2014/12/15/srbija_i_juzni_tok_logican_kraj_35903.html

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Права истина о Европској унији
Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску? Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама. Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Некажњено убијање српског народа
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Победа која је задивила свет
Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
Права истина о Европској унији
КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
Ко је ко међу Србима?
Share

www.ovsishte.com