Од рехабилитације ка деидеологизацији

7383267856_a0dbab4564_b_Serbian-flag

Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године?

Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) – безусловно мора бити изложен кампањи најгорих увреда које се могу замислити чак и на саму помисао вођења тактичких преговора са Немцима. Ништа комунистички Мартовски преговори са Немцима у усташком Загребу 1943 – и то ради заједничке борбе против Савезника у случају њиховог искрцавања на јадранској обали, што је нешто што Михаиловићу никада није пало напамет. То се, заједно са споразумима комуниста са усташама,[ii] некако увек прескаче. Не – Михаиловић је, према овој школи мишљења, једини „колаборациониста“ у овом друштву, и према њему не треба имати милости (што је било и Брозово резоновање наспрам Србије у целини по уласку у Београд).

Треба ли уопште констатовати да нешто са овом сликом није уреду? Имамо посла са двоструким мерилима. Једним према остатку света, другим према Михаиловићу. У корену тога лежи национално-идеолошки обрачун који траје до дан-данас: идеолошки обрачун комуниста (прецизније, титоиста) против „реакције“, али и обрачун против Михаиловића као припадника изразито српског покрета отпора. Титоистичка једначина „слаба Србија = јака Југославија“ и даље је потребна – и регионалним ривалима и противницима Србије, али и спољним силама које би да заокруже неоколонијални пројекат започет разбијањем СФРЈ, потом СРЈ, а сада и саме Србије. Чињеница да су Срби – а не апстрактни „наши народи и народности“ – чинили стожер првог оружаног отпора против нацифашистичког зла представља велику сметњу том циљу. Зато је деидеологизација погледа на Други светски рат нужна не само ради историјске истине и правде, већ и зарад одбране садашњег српског националног интереса. Као што је била и остала нужна и важна борба против ревизије оцена узрока Првог светског рата, као што је важна борба за пуну истину о Сребреници.

Русија Владимира Путина то врло добро разуме, и зато води огорчене битке за правилно тумачење историје, па тако и узрока и исхода оба светска рата. Као што значај историјског тумачења добро разумеју и оне државе које би да га ревидирају.

Сам Путин показује на делу важност деидеологизације тумачења историје. Током посете Ангеле Меркел Москви протеклог 10. маја, руски председник је на заједничкој конференцији за штампу бранио пакт Молотов-Рибентроп, на чисто прагматичној основи: „Када је СССР схватио да је остављен да се сам суочи са Хитлеровом Немачком, предузео је кораке у циљу избегавања непосредног судара, и тако је потписан пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је „тај пакт био важан за осигуравање безбедности СССР-а“, и да је склопљен тек пошто су „бројни покушаји креирања антифашистичког блока у Европи пропали“.[iii]

О овоме о чему говори Путин је писао лондонски Телеграф још у октобру 2008:

„Документи који су држани у тајности скоро 70 година показују да је Совјетски Савез предложио слање моћне војне силе у циљу придобијања Британије и Француске за антинацистички савез.

Такав споразум би можда променио ток историје 20. века, спречавајући Хитлеров пакт са Стаљином, који му је дао одрешене руке за вођење рата против осталих немачких суседа.

Понуду… је дала висока совјетска војна делегација на састанку у Кремљу са високим британским и француским официрима, две седмице пре избијања рата 1939. године.

Међутим, британска и француска страна… нису одговориле на совјетску понуду, дату 15.8.1939. Уместо тога, Стаљин се окренуо Немачкој и потписао злогласни споразум о ненападању са Хитлером… 23. августа, свега недељу дана пре напада нацистичке Немачке на Пољску, чиме је започео рат…

Према речима пензионисаног генерал-мајора руске спољне обавештајне службе, Лава Соцкова, који је сређивао 700 страница ових докумената с којих је уклоњена ознака тајности:

‘Ово је била последња прилика да се убије вук, чак и пошто су Чемберлен и Французи Минхенским споразумом предали Чехословачку немачкој агресији претходне године’“.

Када би се на овај случај примењивала титоистичка, односно идеолошка мерила која важе за Михаиловића, Стаљин би могао бити оптужен за „колаборацију“, а Британија и Француска, у најмању руку, за „неактивност“, „малодушност“ али и „шуровање са непријатељем“, као уосталом и СССР од 1939-1941. Овако, срећа је што овој церемонији није присуствовао Ивица Дачић, да „објасни“ како је, за разлику од „мудрог“ Стаљина, кнез Павле био издајник, а, за разлику од „рационалних“ Енглеза и Француза, Михаиловић био „трули компромизер“ и „слуга окупатора“, у рангу злочинаца којима је суђено у Нирнбергу (по оригиналном тумачењу становитог Мехе Омеровића[iv]), па да нам још мало дигне међународни рејтинг.

Занимљиво је да је Путин, на неки начин, у распону од свега шест година, успео да деидеологизује ову историјску епизоду. Наиме, у ауторском чланку за пољску „Газету виборчу“ августа 2009, Путин је дословце написао да је „могуће осудити – и то са добрим разлогом – пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је склапање било каквог споразума са нацистичким режимом био „неприхватљив са моралне тачке гледишта и није имао никакве шансе да буде реализован“.[v] То је, иначе, било време када је Путин улагао знатне напоре у отопљавање руско-пољских односа, али и време које је претходило западној сатанизацији Русије која је уследила после кијевског пуча у фебруару 2014, тако да је Путин био спреман да покаже извесну дозу флексибилности. Међутим, чак и тад је осетио обавезу да пољску јавност подсети да су „годину дана раније Француска и Енглеска потписале познати споразум са Хитлером у Минхену, уништавајући све наде за стварање заједничког фронта за борбу против фашизма“.

Такође је занимљиво и да је Меркелова овог 10. маја у Москви искористила прилику да негативно оцени совјетско-немачки пакт: „С моје тачке гледишта, пакт Молотов-Рибентроп се тешко може разумети, осим ако не узмете у обзир додатни тајни протокол. И са тог становишта, сматрам да није био исправан, да је био закључен на незаконитој основи“.[vi] Руски председник ову опаску немачке канцеларке није коментарисао.

Ако оставимо на страну вредновање ових различитих тумачења, ипак остаје јасно следеће: да руски председник наступа првенствено са становишта руског државног интереса, и да не допушта тумачења која би том интересу наудила – а која би, да су на његовом месту нпр. Каспаров или Ходорковски, била спремно искоришћена на штету Русије, а на корист руским непријатељима или геополитичким супарницима. Зато, између осталог, руска државна политика води огорчену битку против изједначавања комунизма и нацизма, знајући да би то, у крајњем случају, водило делегитимизацији совјетског, односно руског отпора нацистичкој инвазији. При томе, Путин не бежи од негативних оцена комуниста и комунизма. Напротив, Путин је још 2012. оптужио бољшевичку владу за „националну издају“ због закључивања сепаратног мира са Немачком током Првог светског рата, али и додао да су „своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата“.[vii] Путин овде, вреди поновити, не наступа ни као „бели“ ни као „црвени“ – већ као председник свих Руса и руске државе, која не да да се уклони Лењинов маузолеј за Црвеног трга, али и обнавља гробове белогардејаца расутих широм света, као и хиљаде цркава порушених током совјетског периода.

И Ангела Меркел, треба приметити, такође је 10. маја наступила са позиције немачког националног интереса, јасно правећи отклон према нацистима, а у исто време користећи прилику да подрије руску позицију кроз моралну осуду совјетско-немачког пакта.

У светлу овог државничког понашања, неопходно је поставити питање: ком то српском националном и државном интересу – о историјској истини и да не говоримо – може да служи дисквалификација Михаиловића, пред јавношћу држава од којих су све до једне, иако у неупоредиво јачој позицији, у једном или другом виду правиле тактичке споразуме са нацистичком Немачком? А поготово пред јавношћу држава попут Хрватске, која је с правом требало да буде сврстана међу поражене, и приморана да плати огромну ратну штету. Уосталом, ствар је најбоље ту поставио сам Фрањо Туђман: „Да није било (Титове) антифашистичке борбе, Југославија би била обновљена као монархија с јаким прочетничким елементима, јер би четници и Избјегличка влада били прихваћени као дио савезничке коалиције, а Хрвати би били потчињени као нацистички колаборационисти“.[viii]

Другим речима, без комунистичке партије и њене револуције вођене током непријатељске окупације – Михаиловић би без проблема био званично прихваћен као део антинацистичке коалиције, и вероватно се уздигао до деголовских висина, које су му и припадале. Југославија би, сходно закључцима Конгреса у селу Ба, да је опстала, била уређена на федеративним основама, али би националне територије биле много јасније омеђене. Дакле, не би било ни авнојевских граница, ни „црногорске“ или „муслиманске“ нације. Јасеновачке и остале жртве НДХ биле би на одговарајући начин пописане и вредноване. Прогнаним Србима би био дозвољен повратак на Косово и Метохију, а балисти не би били масовно амнестирани и сигурно не би било дозвољено прављење нове албанске државе на нашем тлу. Проблем са војвођанским „аутономашима“ био би непостојећи. Дизање комунистичке револуције у јеку окупације није допринело српском националном интересу, јер су за Србе Немци, а поготово нацисти, били несумњиви непријатељи. Српски официри би дигли, као што и јесу, заједно са часним хрватским, муслиманским и словеначким официрима и војницима, устанак против немачко-италијанске окупације и без комуниста. А Хрватска би плаћала цену одушевљеног дочека немачких трупа, и зверског геноцида над Србима, јеврејима и Циганима/Ромима.

Да ли то значи, пак, да треба сада сатанизовати партизанску борбу? Наравно да не. То што су се Срби нашли на две идеолошки супротстављене стране антиокупационе борбе има дубље корене, и није се десило тек тако. Питање је да ли би дошли у ту ситуацију као нападнута Краљевина Србија. У светлу искуства из Првог светског рата, одговор је скоро сигурно негативан. Или бар да се, унутар Краљевине Југославије, нисмо одрекли имена и државности, и већ омеђеног националног простора. Да ли је непомазани и некрунисани краљ могао да се нада добром исходу за себе и своју Круну? Другим речима, неопходно је суочавање са сопственим грешкама, направљеним пре него што су комунисти представљали било какав фактор. На крају крајева, треба се запитати и зашто је толико квалитетних младих људи отишло у комунисте још пре рата. Али, то такође захтева један бескомпромисни, деидеологизовани приступ и поглед на целокупни српски усуд у 20. веку.

На крају, не треба заобићи једну компоненту која се стално користи ради одржавања деоба у Србији: посезање за личним разлогом за одржавање идеолошке нетрпељивости. Најсвежији пример тога је Ивица Дачић, који је изјавио да му је Михаиловићева рехабилитација тешко пала због тога што су му четници „заклали ујака, маминог брата“.[ix] (За дивно чудо, Дачић је далеко помириљивији према масовном убици Срба Хашиму Тачију,[x] а и био је спреман да ода пошту бандеристима у Украјини,[xi] што довољно говори о његовом истинском „антифашизму“.) Наравно, Дачић није једини. Други се такође позивају на личне породичне трагедије, или злочине попут покоља у селу Вранић, или у Фочи.

Сви који су иоле упознати са Другим светским ратом на овим просторима, врло добро знају да је било зверстава на обе стране. Шта би требало антикомунисти да кажу на партизанска (као и усташка и четничка) зверства описана у књигама партизанског борца и пензионисаног пуковника ЈНА, Сава Скока, „Крваво коло Херцеговачко“,[xii] о „пасјим гробљима“ у Црној Гори и „левим скретањима“,[xiii] итд? Да ли лични разлог сме да се преноси на државни? Шта би било када би свако то радио? Нпр. аутор ових редова би такође могао да крене тим путем, као и стотине хиљада других.

Наиме, мог деду, крагујевачког адвоката Миодрага Марковића, стрељали су партизани, без суда, 23.9.1944. Био је резервни поручник Југословенске војске, побегао из бугарског заробљеништва, чудом избегао масовно стрељање у Крагујевцу, да би био стрељан као припадник ЈВО, мобилисан да би организовао војни суд. Сахрана је била масовно посећена, а он је сахрањен директно преко пута капеле на крагујевачком гробљу. Човек који га је стрељао је касније покушао да лично тражи опрост од моје бабе, која је у 28. години остала удовица са троје мале деце, али је она то одбила. Убица је умро као алкохоличар, а више пута се могао чути како говори да је убио „најбољег човека у Крагујевцу“.

Ту би могла прича да стане, али ће можда бити занимљиво мало је допунити, ради илустрације тога колико су ствари код нас испреплетене, и колико је вештачко даље инсистирање на идеолошким поделама. Можда најбољи пријатељ мог деде кога су стрељали партизани, био је Михаило-Мика Ђорђевић – председник војног суда који је осудио Дражу Михаиловића. Једном су се њих двојица, када је рат већ избио, сукобили око политике – деда је био предратни радикал. Брзо су се помирили, договорили да никада више не дозволе да их политика посвађа, и разишли се, сваки на своју страну. Када су партизани ушли у Ваљево 1944, Мика Ђорђевић је, као високи партизански официр, спасао од стрељања течу моје бабе-удовице, Стевана Унковића, који је свој штап сломио преко главе партизанског бандита који је ушао да му опљачка кућу. Та кућа је касније ипак конфискована и претворена у локално седиште ЦК. Унковић је, иначе, моју бабу усвојио после преране смрти њене мајке, моје прабабе, која је говорила пет језика, и умрла од тифуса, оставивши четворо мале деце иза себе. Иронија је у томе што је прабаба преживела цео рат у избеглиштву (прадеда, Чедомир Лукић, је био царински капетан, и мобилисан), прошавши кроз Русију (моја баба је рођена у Бесарабији, близу Одесе, и зато крштена именом Татјана) све до Архангелска, одакле је евакуисана у Француску, где је рођен најмлађи син, који је касније завршио војну академију и догурао до чина пуковника ЈНА и директора фабрике муниције у Коњицу. Најстарији брат моје бабе, „четничке удовице“, био је комунистички илегалац. После ослобођења је већ био именован на једну високу дипломатску функцију, али је, због болести супруге, морао да одустане. Ипак, био је на довољно високој функцији да је могао мојој баби-четничкој удовици да обезбеди скромно запослење у Београду. Умро је рано, у 51. години, као разочарани комуниста.

Старији брат мог деде по оцу, Живорад Павић, био је припадник чувеног Скопског ђачког батаљона, један од 1300 каплара. Сећам се како је моја дечја песница могла да стане у рупу на леђима коју је носио са Солунског фронта. Док су неке преобучене усташе и балисти уживале незаслужене борачке пензије, он је живео од скромне пензије у сутерену једне оронуле зграде у Сарајевској улици. И никада га нисам чуо да се жали. С друге стране, моја баба по оцу дошла је из богате поседничке породице Вукадиновић, из Срема. Њена браћа су се борила у партизанским редовима, један је рањаван и морао да се служи штакама до краја живота, док јој је сестра била илегалац, такође рањена, и заслужила је борачку пензију. То ипак није сметало послератном режиму да им конфискује већи део земље, у време док су „заслужни другови“ окупирали виле презрених буржуја на Дедињу.

Дакле, свако може да се ухвати за неки разлог из личне повести да би оправдао сејање подела на јавном плану, па чак и да би оцрнио своју земљу пред другима. Али – то једноставно није прихватљиво, и не може се ничим правдати, као ни даље инсистирање на титоистичком тумачењу борбе против окупатора. Рехабилитација генерала Михаиловића треба да буде искоришћена, на првом месту, као повод да Србија очисти сопствено лице, и помири се сама са собом, ослобођена идеолошких и личних зађевица. Ко то Србији ускраћује – ради против ње.

Александар Павић – ФСК
________________________________________

[i] http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=50440

[ii] http://www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html

[iii] http://news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/meho-omerovic-sada-ce-svi-koji-su-kao-i-draza-bili-na-strani-hitlera-moci-da-budu-rehabilitovani.html

[v] http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8230387.stm

[vi] https://euobserver.com/foreign/128653

[vii] http://www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika

[viii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/tudjman-tito-zasluzan-za-formiranje-hrvatske_583399.html

[ix] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/492398/Dacic-Cetnici-su-mi-zaklali-ujaka

[x] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-dacicu-i-drazi/

[xi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/dacic-u-kijevu-8-maja/

[xii] http://trebinjelive.info/2013/09/28/savo-skoko-knez-hercegovacke-istorije/

[xiii] http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

2015-05-20

Источник: http://srbinaokup.info/?p=61286

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
О злочинима комуниста над Србима
Настанак европске супердржаве
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
Тајне операције Запада против Србије и Русије
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Србија између српа и чекића
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
*Ко су ови људи?
*У ком свету Србија живи?
Šiptarska politika krvi i tla
*Победа која је задивила свет
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Share