*Од рехабилитације ка деидеологизацији

7383267856_a0dbab4564_b_Serbian-flag

Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године?

Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) – безусловно мора бити изложен кампањи најгорих увреда које се могу замислити чак и на саму помисао вођења тактичких преговора са Немцима. Ништа комунистички Мартовски преговори са Немцима у усташком Загребу 1943 – и то ради заједничке борбе против Савезника у случају њиховог искрцавања на јадранској обали, што је нешто што Михаиловићу никада није пало напамет. То се, заједно са споразумима комуниста са усташама,[ii] некако увек прескаче. Не – Михаиловић је, према овој школи мишљења, једини „колаборациониста“ у овом друштву, и према њему не треба имати милости (што је било и Брозово резоновање наспрам Србије у целини по уласку у Београд).

Треба ли уопште констатовати да нешто са овом сликом није уреду? Имамо посла са двоструким мерилима. Једним према остатку света, другим према Михаиловићу. У корену тога лежи национално-идеолошки обрачун који траје до дан-данас: идеолошки обрачун комуниста (прецизније, титоиста) против „реакције“, али и обрачун против Михаиловића као припадника изразито српског покрета отпора. Титоистичка једначина „слаба Србија = јака Југославија“ и даље је потребна – и регионалним ривалима и противницима Србије, али и спољним силама које би да заокруже неоколонијални пројекат започет разбијањем СФРЈ, потом СРЈ, а сада и саме Србије. Чињеница да су Срби – а не апстрактни „наши народи и народности“ – чинили стожер првог оружаног отпора против нацифашистичког зла представља велику сметњу том циљу. Зато је деидеологизација погледа на Други светски рат нужна не само ради историјске истине и правде, већ и зарад одбране садашњег српског националног интереса. Као што је била и остала нужна и важна борба против ревизије оцена узрока Првог светског рата, као што је важна борба за пуну истину о Сребреници.

Русија Владимира Путина то врло добро разуме, и зато води огорчене битке за правилно тумачење историје, па тако и узрока и исхода оба светска рата. Као што значај историјског тумачења добро разумеју и оне државе које би да га ревидирају.

Сам Путин показује на делу важност деидеологизације тумачења историје. Током посете Ангеле Меркел Москви протеклог 10. маја, руски председник је на заједничкој конференцији за штампу бранио пакт Молотов-Рибентроп, на чисто прагматичној основи: „Када је СССР схватио да је остављен да се сам суочи са Хитлеровом Немачком, предузео је кораке у циљу избегавања непосредног судара, и тако је потписан пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је „тај пакт био важан за осигуравање безбедности СССР-а“, и да је склопљен тек пошто су „бројни покушаји креирања антифашистичког блока у Европи пропали“.[iii]

О овоме о чему говори Путин је писао лондонски Телеграф још у октобру 2008:

„Документи који су држани у тајности скоро 70 година показују да је Совјетски Савез предложио слање моћне војне силе у циљу придобијања Британије и Француске за антинацистички савез.

Такав споразум би можда променио ток историје 20. века, спречавајући Хитлеров пакт са Стаљином, који му је дао одрешене руке за вођење рата против осталих немачких суседа.

Понуду… је дала висока совјетска војна делегација на састанку у Кремљу са високим британским и француским официрима, две седмице пре избијања рата 1939. године.

Међутим, британска и француска страна… нису одговориле на совјетску понуду, дату 15.8.1939. Уместо тога, Стаљин се окренуо Немачкој и потписао злогласни споразум о ненападању са Хитлером… 23. августа, свега недељу дана пре напада нацистичке Немачке на Пољску, чиме је започео рат…

Према речима пензионисаног генерал-мајора руске спољне обавештајне службе, Лава Соцкова, који је сређивао 700 страница ових докумената с којих је уклоњена ознака тајности:

‘Ово је била последња прилика да се убије вук, чак и пошто су Чемберлен и Французи Минхенским споразумом предали Чехословачку немачкој агресији претходне године’“.

Када би се на овај случај примењивала титоистичка, односно идеолошка мерила која важе за Михаиловића, Стаљин би могао бити оптужен за „колаборацију“, а Британија и Француска, у најмању руку, за „неактивност“, „малодушност“ али и „шуровање са непријатељем“, као уосталом и СССР од 1939-1941. Овако, срећа је што овој церемонији није присуствовао Ивица Дачић, да „објасни“ како је, за разлику од „мудрог“ Стаљина, кнез Павле био издајник, а, за разлику од „рационалних“ Енглеза и Француза, Михаиловић био „трули компромизер“ и „слуга окупатора“, у рангу злочинаца којима је суђено у Нирнбергу (по оригиналном тумачењу становитог Мехе Омеровића[iv]), па да нам још мало дигне међународни рејтинг.

Занимљиво је да је Путин, на неки начин, у распону од свега шест година, успео да деидеологизује ову историјску епизоду. Наиме, у ауторском чланку за пољску „Газету виборчу“ августа 2009, Путин је дословце написао да је „могуће осудити – и то са добрим разлогом – пакт Молотов-Рибентроп“, додавши да је склапање било каквог споразума са нацистичким режимом био „неприхватљив са моралне тачке гледишта и није имао никакве шансе да буде реализован“.[v] То је, иначе, било време када је Путин улагао знатне напоре у отопљавање руско-пољских односа, али и време које је претходило западној сатанизацији Русије која је уследила после кијевског пуча у фебруару 2014, тако да је Путин био спреман да покаже извесну дозу флексибилности. Међутим, чак и тад је осетио обавезу да пољску јавност подсети да су „годину дана раније Француска и Енглеска потписале познати споразум са Хитлером у Минхену, уништавајући све наде за стварање заједничког фронта за борбу против фашизма“.

Такође је занимљиво и да је Меркелова овог 10. маја у Москви искористила прилику да негативно оцени совјетско-немачки пакт: „С моје тачке гледишта, пакт Молотов-Рибентроп се тешко може разумети, осим ако не узмете у обзир додатни тајни протокол. И са тог становишта, сматрам да није био исправан, да је био закључен на незаконитој основи“.[vi] Руски председник ову опаску немачке канцеларке није коментарисао.

Ако оставимо на страну вредновање ових различитих тумачења, ипак остаје јасно следеће: да руски председник наступа првенствено са становишта руског државног интереса, и да не допушта тумачења која би том интересу наудила – а која би, да су на његовом месту нпр. Каспаров или Ходорковски, била спремно искоришћена на штету Русије, а на корист руским непријатељима или геополитичким супарницима. Зато, између осталог, руска државна политика води огорчену битку против изједначавања комунизма и нацизма, знајући да би то, у крајњем случају, водило делегитимизацији совјетског, односно руског отпора нацистичкој инвазији. При томе, Путин не бежи од негативних оцена комуниста и комунизма. Напротив, Путин је још 2012. оптужио бољшевичку владу за „националну издају“ због закључивања сепаратног мира са Немачком током Првог светског рата, али и додао да су „своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата“.[vii] Путин овде, вреди поновити, не наступа ни као „бели“ ни као „црвени“ – већ као председник свих Руса и руске државе, која не да да се уклони Лењинов маузолеј за Црвеног трга, али и обнавља гробове белогардејаца расутих широм света, као и хиљаде цркава порушених током совјетског периода.

И Ангела Меркел, треба приметити, такође је 10. маја наступила са позиције немачког националног интереса, јасно правећи отклон према нацистима, а у исто време користећи прилику да подрије руску позицију кроз моралну осуду совјетско-немачког пакта.

У светлу овог државничког понашања, неопходно је поставити питање: ком то српском националном и државном интересу – о историјској истини и да не говоримо – може да служи дисквалификација Михаиловића, пред јавношћу држава од којих су све до једне, иако у неупоредиво јачој позицији, у једном или другом виду правиле тактичке споразуме са нацистичком Немачком? А поготово пред јавношћу држава попут Хрватске, која је с правом требало да буде сврстана међу поражене, и приморана да плати огромну ратну штету. Уосталом, ствар је најбоље ту поставио сам Фрањо Туђман: „Да није било (Титове) антифашистичке борбе, Југославија би била обновљена као монархија с јаким прочетничким елементима, јер би четници и Избјегличка влада били прихваћени као дио савезничке коалиције, а Хрвати би били потчињени као нацистички колаборационисти“.[viii]

Другим речима, без комунистичке партије и њене револуције вођене током непријатељске окупације – Михаиловић би без проблема био званично прихваћен као део антинацистичке коалиције, и вероватно се уздигао до деголовских висина, које су му и припадале. Југославија би, сходно закључцима Конгреса у селу Ба, да је опстала, била уређена на федеративним основама, али би националне територије биле много јасније омеђене. Дакле, не би било ни авнојевских граница, ни „црногорске“ или „муслиманске“ нације. Јасеновачке и остале жртве НДХ биле би на одговарајући начин пописане и вредноване. Прогнаним Србима би био дозвољен повратак на Косово и Метохију, а балисти не би били масовно амнестирани и сигурно не би било дозвољено прављење нове албанске државе на нашем тлу. Проблем са војвођанским „аутономашима“ био би непостојећи. Дизање комунистичке револуције у јеку окупације није допринело српском националном интересу, јер су за Србе Немци, а поготово нацисти, били несумњиви непријатељи. Српски официри би дигли, као што и јесу, заједно са часним хрватским, муслиманским и словеначким официрима и војницима, устанак против немачко-италијанске окупације и без комуниста. А Хрватска би плаћала цену одушевљеног дочека немачких трупа, и зверског геноцида над Србима, јеврејима и Циганима/Ромима.

Да ли то значи, пак, да треба сада сатанизовати партизанску борбу? Наравно да не. То што су се Срби нашли на две идеолошки супротстављене стране антиокупационе борбе има дубље корене, и није се десило тек тако. Питање је да ли би дошли у ту ситуацију као нападнута Краљевина Србија. У светлу искуства из Првог светског рата, одговор је скоро сигурно негативан. Или бар да се, унутар Краљевине Југославије, нисмо одрекли имена и државности, и већ омеђеног националног простора. Да ли је непомазани и некрунисани краљ могао да се нада добром исходу за себе и своју Круну? Другим речима, неопходно је суочавање са сопственим грешкама, направљеним пре него што су комунисти представљали било какав фактор. На крају крајева, треба се запитати и зашто је толико квалитетних младих људи отишло у комунисте још пре рата. Али, то такође захтева један бескомпромисни, деидеологизовани приступ и поглед на целокупни српски усуд у 20. веку.

На крају, не треба заобићи једну компоненту која се стално користи ради одржавања деоба у Србији: посезање за личним разлогом за одржавање идеолошке нетрпељивости. Најсвежији пример тога је Ивица Дачић, који је изјавио да му је Михаиловићева рехабилитација тешко пала због тога што су му четници „заклали ујака, маминог брата“.[ix] (За дивно чудо, Дачић је далеко помириљивији према масовном убици Срба Хашиму Тачију,[x] а и био је спреман да ода пошту бандеристима у Украјини,[xi] што довољно говори о његовом истинском „антифашизму“.) Наравно, Дачић није једини. Други се такође позивају на личне породичне трагедије, или злочине попут покоља у селу Вранић, или у Фочи.

Сви који су иоле упознати са Другим светским ратом на овим просторима, врло добро знају да је било зверстава на обе стране. Шта би требало антикомунисти да кажу на партизанска (као и усташка и четничка) зверства описана у књигама партизанског борца и пензионисаног пуковника ЈНА, Сава Скока, „Крваво коло Херцеговачко“,[xii] о „пасјим гробљима“ у Црној Гори и „левим скретањима“,[xiii] итд? Да ли лични разлог сме да се преноси на државни? Шта би било када би свако то радио? Нпр. аутор ових редова би такође могао да крене тим путем, као и стотине хиљада других.

Наиме, мог деду, крагујевачког адвоката Миодрага Марковића, стрељали су партизани, без суда, 23.9.1944. Био је резервни поручник Југословенске војске, побегао из бугарског заробљеништва, чудом избегао масовно стрељање у Крагујевцу, да би био стрељан као припадник ЈВО, мобилисан да би организовао војни суд. Сахрана је била масовно посећена, а он је сахрањен директно преко пута капеле на крагујевачком гробљу. Човек који га је стрељао је касније покушао да лично тражи опрост од моје бабе, која је у 28. години остала удовица са троје мале деце, али је она то одбила. Убица је умро као алкохоличар, а више пута се могао чути како говори да је убио „најбољег човека у Крагујевцу“.

Ту би могла прича да стане, али ће можда бити занимљиво мало је допунити, ради илустрације тога колико су ствари код нас испреплетене, и колико је вештачко даље инсистирање на идеолошким поделама. Можда најбољи пријатељ мог деде кога су стрељали партизани, био је Михаило-Мика Ђорђевић – председник војног суда који је осудио Дражу Михаиловића. Једном су се њих двојица, када је рат већ избио, сукобили око политике – деда је био предратни радикал. Брзо су се помирили, договорили да никада више не дозволе да их политика посвађа, и разишли се, сваки на своју страну. Када су партизани ушли у Ваљево 1944, Мика Ђорђевић је, као високи партизански официр, спасао од стрељања течу моје бабе-удовице, Стевана Унковића, који је свој штап сломио преко главе партизанског бандита који је ушао да му опљачка кућу. Та кућа је касније ипак конфискована и претворена у локално седиште ЦК. Унковић је, иначе, моју бабу усвојио после преране смрти њене мајке, моје прабабе, која је говорила пет језика, и умрла од тифуса, оставивши четворо мале деце иза себе. Иронија је у томе што је прабаба преживела цео рат у избеглиштву (прадеда, Чедомир Лукић, је био царински капетан, и мобилисан), прошавши кроз Русију (моја баба је рођена у Бесарабији, близу Одесе, и зато крштена именом Татјана) све до Архангелска, одакле је евакуисана у Француску, где је рођен најмлађи син, који је касније завршио војну академију и догурао до чина пуковника ЈНА и директора фабрике муниције у Коњицу. Најстарији брат моје бабе, „четничке удовице“, био је комунистички илегалац. После ослобођења је већ био именован на једну високу дипломатску функцију, али је, због болести супруге, морао да одустане. Ипак, био је на довољно високој функцији да је могао мојој баби-четничкој удовици да обезбеди скромно запослење у Београду. Умро је рано, у 51. години, као разочарани комуниста.

Старији брат мог деде по оцу, Живорад Павић, био је припадник чувеног Скопског ђачког батаљона, један од 1300 каплара. Сећам се како је моја дечја песница могла да стане у рупу на леђима коју је носио са Солунског фронта. Док су неке преобучене усташе и балисти уживале незаслужене борачке пензије, он је живео од скромне пензије у сутерену једне оронуле зграде у Сарајевској улици. И никада га нисам чуо да се жали. С друге стране, моја баба по оцу дошла је из богате поседничке породице Вукадиновић, из Срема. Њена браћа су се борила у партизанским редовима, један је рањаван и морао да се служи штакама до краја живота, док јој је сестра била илегалац, такође рањена, и заслужила је борачку пензију. То ипак није сметало послератном режиму да им конфискује већи део земље, у време док су „заслужни другови“ окупирали виле презрених буржуја на Дедињу.

Дакле, свако може да се ухвати за неки разлог из личне повести да би оправдао сејање подела на јавном плану, па чак и да би оцрнио своју земљу пред другима. Али – то једноставно није прихватљиво, и не може се ничим правдати, као ни даље инсистирање на титоистичком тумачењу борбе против окупатора. Рехабилитација генерала Михаиловића треба да буде искоришћена, на првом месту, као повод да Србија очисти сопствено лице, и помири се сама са собом, ослобођена идеолошких и личних зађевица. Ко то Србији ускраћује – ради против ње.

Александар Павић – ФСК
________________________________________

[i] http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=50440

[ii] http://www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html

[iii] http://news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/meho-omerovic-sada-ce-svi-koji-su-kao-i-draza-bili-na-strani-hitlera-moci-da-budu-rehabilitovani.html

[v] http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8230387.stm

[vi] https://euobserver.com/foreign/128653

[vii] http://www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika

[viii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/tudjman-tito-zasluzan-za-formiranje-hrvatske_583399.html

[ix] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/492398/Dacic-Cetnici-su-mi-zaklali-ujaka

[x] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-dacicu-i-drazi/

[xi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/dacic-u-kijevu-8-maja/

[xii] http://trebinjelive.info/2013/09/28/savo-skoko-knez-hercegovacke-istorije/

[xiii] http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

2015-05-20

Источник: http://srbinaokup.info/?p=61286

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
*Некажњено убијање српског народа
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
*Насиље на сваком кораку
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
*Путна мрежа Општине Топола са селом Овсиштем
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
*ОЗНА: “Књига стрељаних” – Нишко подручје
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
*Беч не признаје злочине у Србији

Share