*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај

Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News.

Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности одговара традиционалним клишеима друштвенополитичких елита појединих земаља и организација. Представници САД су изјавили да је одустајање Русије од „Јужног тока“ у његовом првобитном облику тобоже резултат деловања западних санкција (мада је реч о политичким односима Русије и ЕУ). Европска унија је пожурила да оптужи Москву за ниподаштавање интереса Европе везаних за енергетску безбедност, а прећутала је чињеницу да је управо Брисел свих ових година фактички блокирао реализацију пројекта вршећи притисак на земље које су у њему учествовале, укључујући и оне које нису чланице Европске уније. И најзад, у бугарском парламенту су се чула мишљења да је одлука Москве уствари блеф и покушај уцењивања Европске уније са циљем да се реализација пројекта „Јужни ток“ касније обнови под условима који су повољнији за Русију.

Све те тврдње су потпуно неаргументоване, јер се на тај начин игноришу прави разлози руског потеза, чини се покушај да се одговорност пребаци на другога, тј. да се „забоде трн у здраву ногу“, и не схвата се проста чињеница да се сличне одлуке не доносе на брзину и да их касније није могуће поништити. „С обзиром на став Европске комисије, која не доприноси реализацији овог пројекта, с обзиром на то да смо ми тек недавно добили одобрење одговарајућих инстанци Холандије (та одлука је, додуше, била позитивна), али с обзиром да још увек нисмо добили одобрење Бугарске, ми сматрамо да Русија у тим условима не може наставити са реализацијом дотичног пројекта. Сада је дошло време да се покрене изградња тог система цевовода у Црном мору, али ми не можемо почети са изградњом у мору све док не добијемо одобрење Бугарске. Било би апсурдно да изградимо цевовод по морском дну и дођемо до бугарске обале, и да ту станемо“ – тако је председник Русије Владимир Путин крајње разговетно објаснио ситуацију везану за „Јужни ток“.

Шта је заиста изгубила Србија?

Што се тиче перспектива руско-турске гасне „споне“, председник управног одбора ОАД „Гаспром“ Алексеј Милер и председник савета директора турске компаније „Botas Petroleum Pipeline Corporation“ Мехмет Конук већ су потписали меморандум о разумевању у вези са изградњом гасовода кроз Црно море у правцу Турске. Капацитет новог гасовода ће износити 63 милијарде кубних метара годишње (као што је било планирано за „Јужни ток“). Од тога је 14 милијарди кубних метара гаса намењено турским потрошачима, а око 50 милијарди кубних метара ће бити усмерено на границу Турске и Грчке ради даљег транспорта у Европу. Према томе, неће бити повратка на ранију конфигурацију „Јужног тока“.

У том смислу се Србија објективно заиста нашла у најтежој ситуацији. Није случајно што се управо у Србији примећује најшира лепеза мишљења о одлуци Русије, а поједине реакције се мирне душе могу окарактерисати као „хистерија“. Покушајмо да анализирамо шта је Србија заиста изгубила и какве су перспективе даље руско-српске сарадње у енергетској сфери.

Пре свега о губицима. Потпредседница владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је после објављивања одлуке Русије да је њена земља потрошила 30 милиона евра на тај пројекат, и да је тај новац усмерен на „гаранције и стварање заједничког предузећа“. „Експропријација земље на траси гасовода“, по њеним речима, коштала је још 8 милиона евра. То није мали новац, али постоје извесне сумње у оправданост толиких трошкова, будући да прави радови на изградњи гасовода на територији Србије нису ни почели.

Потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта.

Штавише, потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта. Све је почело од одуговлачења са ратификовањем споразума у Скупштини које је трајало месецима. Пакет споразума о учешћу Србије у пројекту потписан је у јануару 2008, а ратификован је тек у септембру исте године. Заменик шефа „Гаспрома“ Александар Медведев још у априлу 2008. је упозорио српску страну да је одгађање ратификације недопустиво, јер се тиме нарушава план радова, што може довести у питање и само учешће Србије у пројекту.

Међутим, српска страна је и у наредним годинама наставила да даје двосмислене изјаве о „Јужном току“. Довољно је поменути речи премијера Александра Вучића (изговорене тек после победе на изборима) да Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте „без дозволе Европске комисије“.

Са друге стране, генерални директор компаније „Србијагас“ Душан Бајатовић, који је био непосредно одговоран за реализацију пројекта „Јужни ток“ на српској територији, прославио се честим обећањима попут овог: „Не сумњајте у то да ћемо ми у најскорије време почети да градимо ‘Јужни ток’“.

Да ли је Србија нешто могла да уради?


„Источна политика“ је сада политика Русије
Иако некима тако изгледа, одлука Русије да одустане од „Јужног тока“ није сензационална. Европска комисија је упорно блокирала идеју, а у условима економске кризе било би чудно да Русија истрајава на скупом пројекту чија је исплативост била сумњива и у много повољнијим околностима. Сви ови догађаји добијају и додатну димензију ако се ставе у контекст развоја енергетских односа Европе и СССР-а, а потом и Русије.

Па ипак, то „најскорије време“ није наступило. Свечана церемонија заваривања првог споја српске деонице магистралног гасовода „Јужни ток“ одржана је у новембру 2013. близу села Шајкаш у Јужнобачком округу. Међутим, даље учешће српске стране у пројекту „Јужни ток“ свело се само на пројектовање трасе. Чак ни радни сусрет Алексеја Милера и Душана Бајатовића 16. октобра 2014. у Београду није помогао да се процес убрза. Стране су само потврдиле да се „у најскорије време очекује добијање дозволе за изградњу“. У вези са тим треба нагласити да би активније учешће Србије у изградњи сопствене деонице гасовода омогућило да се првобитна гасна маршрута брзо преусмери са Бугарске на Румунију и да се укључи у српски систем, који би до тада већ био изграђен, а поред тога би омогућило Београду да и у најнеповољнијој варијанти развоја ситуације рачуна на компензацију од стране Русије, између осталог и у виду активнијег и повољног укључења Србије у друге пројекте „Гаспрома“, али и других руских компанија и ресора.

Према томе, стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода. Треба, међутим, имати у виду да би се те погодности могле добити само уколико би пројекат изградње гасовода „Јужни ток“ био реализован у целини, уз учешће свих заинтересованих страна. Према томе, одлука Русије није финансијски „шамар“ Србији, него најобичнија констатација вандредних околности у Европи, у којима није могуће реализовати пројекат онако како је првобитно замишљено.

Штавише, да је Србија од самог почетка активно и одговорно приступила реализацији „Јужног тока“ на својој територији, то би био додатни адут у преговорима са другим учесницима пројекта и са Европском комисијом. У том случају би се транспорт гаса могао брзо преусмерити са бугарског на румунски правац, с тим да се прикључи на цевовод на српској територији, који би у то време већ био изграђен. Србија је, међутим, пропустила могућност да заузме кључно место у овом пројекту. Штавише, још у лето 2008, када је у српском парламенту увелико одлагана процедура ратификације споразума, компанија „Eni“ као „Гаспромов“ италијански партнер објавила је план укључења Румунује у пројекат позивајући се управо на неактивност Србије. Према том плану је требало да Румунија замени Србију, а не Бугарску, при чему сам пројекат гасовода тиме не би поскупео. У том смислу се улога Србије принципијелно разликује, на пример, од улоге Аустрије, која је од почетка била одређена као крајња тачка маршруте и централноевропски „хаб“ (у Баумгартену). Та улога Аустрије се не мења, независно од конфигурације гасовода (гас треба да стигне до Аустрије на овај или онај начин, било преко Бугарске, било преко Румуније или Турске).

Стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода.

Још један важан моменат поништава аргументе оних појединаца у Србији који покушавају да одговорност за судбину пројекта „Јужни ток“ пребаце на Русију. Наиме, правне норме ЕУ не дају Европској комисији овлашћење да забрани изградњу гасовода на територији било које државе, јер је то прерогатив националних влада (чак и ако је дотична земља чланица ЕУ). Европска комисија може да има право гласа само када се ради о функционисању већ изграђеног цевовода који води у Европску унију. То значи да одуговлачење српске стране када је реч о изградњи српске деонице гасовода „Јужни ток“ не може бити оправдано позивањем на мишљење Европске комисије.

Да ли су „Јужни ток“ и продаја НИС-а заиста повезани?

Да ли све горенаведено означава крах руско-српске енергетске сарадње? Да ли су оправдане оптужбе да је Русија, наводно, приморала Србију да прода НИС за мале паре, а уствари од самог почетка није намеравала да испуни своје обавезе? Немачки лист „Зидојче цајтунг“ је чак израчунао да је руска страна тобоже платила НИС пет пута мање него што он вреди. Поборници таквог гледишта губе из вида три важна момента.

Први моменат је криза у којој се налазио НИС. Ова компанија је у тренутку потписивања споразума великом брзином западала у дугове и неминовно би банкротирала да није било руских инвестиција. Други је тај да приватизација НИС-а и његова продаја компанији „Гаспром њефт“ није технички била повезана са пројектом „Јужни ток“. Са „Јужним током“ је била повезана изградња подземног складишта гаса „Банатски двор“, али оно је пуштено у рад у новембру 2011. са циљем да обезбеди поуздан извоз руског гаса не само у Србију, него и у Мађарску и Босну и Херцеговину, независно од судбине „Јужног тока“. Треће, у самом тексту споразума куповина НИС-а чак ни теоретски није могла бити доведена у везу са изградњом гасовода „Јужни ток“, јер за то није постојала правна основа, с обзиром да се у једном случају (НИС) ради о билатералном уговору, а у другом („Јужни ток“) о међународном пројекту у коме учествују треће земље и организације (ЕУ).

Пред тога, чак и сада се не одустаје од намере да се осигура енергетска безбедност Србије, Балкана и целе Европе. Већ потписани споразуми везани за НИС, складиште гаса „Банатски двор“ и друге објекте на територији Србије могу се проширити на нове конфигурације транспорта гаса које Русија сада припрема. Ту је најважније да Србија и овога пута не изгуби време и борбу са конкуренцијом.

Таква опасност заиста постоји. Компанија „Eustream“ (словачки оператер система за транспорт гаса) саопштила је своју намеру да изгради гасовод од Словачке до бугарско-турске границе. Тај гасовод би требало да постане кључни елемент у новом систему извоза руског гаса у Европу преко Турске. Претпоставља се да ће половина трасе проћи кроз већ постојеће цевоводе, а преостали део ће бити изграђен на територији Румуније. Изградња би трајала три године, а будући гасовод може имати капацитет од 20 милијарди кубних метара гаса годишње.

Брза реакција словачке компаније сведочи о томе да европски транспортери и потрошачи гаса журе да заузму своје место у новом систему транспорта гаса кроз Европу који се ствара на иницијативу Русије. Већ сада је очигледно да ће та структура бити максимално избалансирана и стабилна. Чињеница да Русија намерава да продаје свој гас Турској омогућиће да се анулира утицај Трећег енергетског пакета Европске уније. Турска није члан ЕУ, а она сама ће теоретски моћи да извози у Европу само гас који претходно купи од Русије. То значи да Европска комисија неће моћи да говори о некаквом гасном „монополу“ компаније „Гаспром“. Поред тога, извоз гаса преко Турске и Грчке ће омогућити да се у транзит укључе нове земље, које нису биле учеснице пројекта „Јужни ток“, на пример Словачка. То даље подразумева и зараду од транзита, али и јачање стабилности читавог система, јер ће за њега бити заинтересован велики број учесника. Према томе, не би било добро да Србија „напусти игру“. У противном ће улогу балканског гасног „регулатора“ преузети друге земље.

15. новембар 2014. г.

Извор: http://ruskarec.ru/economics/2014/12/15/srbija_i_juzni_tok_logican_kraj_35903.html

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
Ћирилизовано: Неће богами Николиће више да прати зао глас оног ратног злочинца Милоша. И Драгица сад на миру и без гриже савести може да обавља своје државничке задатке. Драгица са првом дамом Турске У Првој крагујевачкој гимназији од фебруара ће бити уведено факултативно учење турског језика. Места има за највише 25 полазнка, а већ се пријавило више од 15 заинтересованих. Курс је бесплатан, а намењен је првенствено ученицима средњих школа. Иван Недељковић, психолог у Првој крагујевачкој гимназији, каже да је идеја за увођење факултативне наставе турског потекла из жеље да ученци више науче и о култури Турске. - Центар за стручно усавршавање запослених у образовању Крагујевац повезао нас је са турским "Бејза" едукативним центром из Београда који ће слати свог наставника. Ђаци ће осим језика учити и о турској култури, а моћи ће да се упознају са древном уметношћу сликања на води која се зове ебру. То је оријентална уметност украшавања папира – објашњава Недељковић. Он ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Срушено српско православно гробље и црква у јужном делу Косовске Митровице од стране Шиптара Рушитељи свега што је српско на Косову и Метохији у последње две деценије су управо Брозови шиптарски пионири и омладинци које је он брижљиво одгајао у СФРЈ. Они након две деценије од његове смрти изгледају овако:  
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Шездесет чињеница о последњем руском цару Николају II
Над Светим Руским Царем Николајем II Романовим, који, као и остали чланови његове најуже породице, није желео да напусти Отаџбину (иако су лако могли да оду из земље) извршено је ритуално убиство. Заговорници лажи о одрицања од престола саставили су о томе и лажни манифест. У архивима Руске Федерације не постоји ниједан докуменат који потврђује истинитост тог мита. Постоји само „Царева изјава о одрицању“, потписана оловком. Никада раније, Николај II Романов није било који лични или службени документ потписао оловком. Услед низа нелогичности, обављено је и детаљно научно испитивање са графолошком анализом потписа. На основу непобитно утврђених и изнетих научних доказа и чињеница, закључено је да су и потпис и документ, за који су бољшевици тврдили да припадају Цару Николају II Романову – лажни. У наставку текста прочитајте 60 чињеница о последњем Руском Цару и његовој владавини: Император сверуски, краљ Пољске и велики књаз Финске, Николај II Александрович Романов (син ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
“Краља Перу на бандеру”
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
*У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
*Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
*Englezi: Draža nije zločinac
*Шездесет чињеница о последњем руском цару Николају II
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Share

www.ovsishte.com