*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај

Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News.

Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности одговара традиционалним клишеима друштвенополитичких елита појединих земаља и организација. Представници САД су изјавили да је одустајање Русије од „Јужног тока“ у његовом првобитном облику тобоже резултат деловања западних санкција (мада је реч о политичким односима Русије и ЕУ). Европска унија је пожурила да оптужи Москву за ниподаштавање интереса Европе везаних за енергетску безбедност, а прећутала је чињеницу да је управо Брисел свих ових година фактички блокирао реализацију пројекта вршећи притисак на земље које су у њему учествовале, укључујући и оне које нису чланице Европске уније. И најзад, у бугарском парламенту су се чула мишљења да је одлука Москве уствари блеф и покушај уцењивања Европске уније са циљем да се реализација пројекта „Јужни ток“ касније обнови под условима који су повољнији за Русију.

Све те тврдње су потпуно неаргументоване, јер се на тај начин игноришу прави разлози руског потеза, чини се покушај да се одговорност пребаци на другога, тј. да се „забоде трн у здраву ногу“, и не схвата се проста чињеница да се сличне одлуке не доносе на брзину и да их касније није могуће поништити. „С обзиром на став Европске комисије, која не доприноси реализацији овог пројекта, с обзиром на то да смо ми тек недавно добили одобрење одговарајућих инстанци Холандије (та одлука је, додуше, била позитивна), али с обзиром да још увек нисмо добили одобрење Бугарске, ми сматрамо да Русија у тим условима не може наставити са реализацијом дотичног пројекта. Сада је дошло време да се покрене изградња тог система цевовода у Црном мору, али ми не можемо почети са изградњом у мору све док не добијемо одобрење Бугарске. Било би апсурдно да изградимо цевовод по морском дну и дођемо до бугарске обале, и да ту станемо“ – тако је председник Русије Владимир Путин крајње разговетно објаснио ситуацију везану за „Јужни ток“.

Шта је заиста изгубила Србија?

Што се тиче перспектива руско-турске гасне „споне“, председник управног одбора ОАД „Гаспром“ Алексеј Милер и председник савета директора турске компаније „Botas Petroleum Pipeline Corporation“ Мехмет Конук већ су потписали меморандум о разумевању у вези са изградњом гасовода кроз Црно море у правцу Турске. Капацитет новог гасовода ће износити 63 милијарде кубних метара годишње (као што је било планирано за „Јужни ток“). Од тога је 14 милијарди кубних метара гаса намењено турским потрошачима, а око 50 милијарди кубних метара ће бити усмерено на границу Турске и Грчке ради даљег транспорта у Европу. Према томе, неће бити повратка на ранију конфигурацију „Јужног тока“.

У том смислу се Србија објективно заиста нашла у најтежој ситуацији. Није случајно што се управо у Србији примећује најшира лепеза мишљења о одлуци Русије, а поједине реакције се мирне душе могу окарактерисати као „хистерија“. Покушајмо да анализирамо шта је Србија заиста изгубила и какве су перспективе даље руско-српске сарадње у енергетској сфери.

Пре свега о губицима. Потпредседница владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је после објављивања одлуке Русије да је њена земља потрошила 30 милиона евра на тај пројекат, и да је тај новац усмерен на „гаранције и стварање заједничког предузећа“. „Експропријација земље на траси гасовода“, по њеним речима, коштала је још 8 милиона евра. То није мали новац, али постоје извесне сумње у оправданост толиких трошкова, будући да прави радови на изградњи гасовода на територији Србије нису ни почели.

Потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта.

Штавише, потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта. Све је почело од одуговлачења са ратификовањем споразума у Скупштини које је трајало месецима. Пакет споразума о учешћу Србије у пројекту потписан је у јануару 2008, а ратификован је тек у септембру исте године. Заменик шефа „Гаспрома“ Александар Медведев још у априлу 2008. је упозорио српску страну да је одгађање ратификације недопустиво, јер се тиме нарушава план радова, што може довести у питање и само учешће Србије у пројекту.

Међутим, српска страна је и у наредним годинама наставила да даје двосмислене изјаве о „Јужном току“. Довољно је поменути речи премијера Александра Вучића (изговорене тек после победе на изборима) да Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте „без дозволе Европске комисије“.

Са друге стране, генерални директор компаније „Србијагас“ Душан Бајатовић, који је био непосредно одговоран за реализацију пројекта „Јужни ток“ на српској територији, прославио се честим обећањима попут овог: „Не сумњајте у то да ћемо ми у најскорије време почети да градимо ‘Јужни ток’“.

Да ли је Србија нешто могла да уради?


„Источна политика“ је сада политика Русије
Иако некима тако изгледа, одлука Русије да одустане од „Јужног тока“ није сензационална. Европска комисија је упорно блокирала идеју, а у условима економске кризе било би чудно да Русија истрајава на скупом пројекту чија је исплативост била сумњива и у много повољнијим околностима. Сви ови догађаји добијају и додатну димензију ако се ставе у контекст развоја енергетских односа Европе и СССР-а, а потом и Русије.

Па ипак, то „најскорије време“ није наступило. Свечана церемонија заваривања првог споја српске деонице магистралног гасовода „Јужни ток“ одржана је у новембру 2013. близу села Шајкаш у Јужнобачком округу. Међутим, даље учешће српске стране у пројекту „Јужни ток“ свело се само на пројектовање трасе. Чак ни радни сусрет Алексеја Милера и Душана Бајатовића 16. октобра 2014. у Београду није помогао да се процес убрза. Стране су само потврдиле да се „у најскорије време очекује добијање дозволе за изградњу“. У вези са тим треба нагласити да би активније учешће Србије у изградњи сопствене деонице гасовода омогућило да се првобитна гасна маршрута брзо преусмери са Бугарске на Румунију и да се укључи у српски систем, који би до тада већ био изграђен, а поред тога би омогућило Београду да и у најнеповољнијој варијанти развоја ситуације рачуна на компензацију од стране Русије, између осталог и у виду активнијег и повољног укључења Србије у друге пројекте „Гаспрома“, али и других руских компанија и ресора.

Према томе, стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода. Треба, међутим, имати у виду да би се те погодности могле добити само уколико би пројекат изградње гасовода „Јужни ток“ био реализован у целини, уз учешће свих заинтересованих страна. Према томе, одлука Русије није финансијски „шамар“ Србији, него најобичнија констатација вандредних околности у Европи, у којима није могуће реализовати пројекат онако како је првобитно замишљено.

Штавише, да је Србија од самог почетка активно и одговорно приступила реализацији „Јужног тока“ на својој територији, то би био додатни адут у преговорима са другим учесницима пројекта и са Европском комисијом. У том случају би се транспорт гаса могао брзо преусмерити са бугарског на румунски правац, с тим да се прикључи на цевовод на српској територији, који би у то време већ био изграђен. Србија је, међутим, пропустила могућност да заузме кључно место у овом пројекту. Штавише, још у лето 2008, када је у српском парламенту увелико одлагана процедура ратификације споразума, компанија „Eni“ као „Гаспромов“ италијански партнер објавила је план укључења Румунује у пројекат позивајући се управо на неактивност Србије. Према том плану је требало да Румунија замени Србију, а не Бугарску, при чему сам пројекат гасовода тиме не би поскупео. У том смислу се улога Србије принципијелно разликује, на пример, од улоге Аустрије, која је од почетка била одређена као крајња тачка маршруте и централноевропски „хаб“ (у Баумгартену). Та улога Аустрије се не мења, независно од конфигурације гасовода (гас треба да стигне до Аустрије на овај или онај начин, било преко Бугарске, било преко Румуније или Турске).

Стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода.

Још један важан моменат поништава аргументе оних појединаца у Србији који покушавају да одговорност за судбину пројекта „Јужни ток“ пребаце на Русију. Наиме, правне норме ЕУ не дају Европској комисији овлашћење да забрани изградњу гасовода на територији било које државе, јер је то прерогатив националних влада (чак и ако је дотична земља чланица ЕУ). Европска комисија може да има право гласа само када се ради о функционисању већ изграђеног цевовода који води у Европску унију. То значи да одуговлачење српске стране када је реч о изградњи српске деонице гасовода „Јужни ток“ не може бити оправдано позивањем на мишљење Европске комисије.

Да ли су „Јужни ток“ и продаја НИС-а заиста повезани?

Да ли све горенаведено означава крах руско-српске енергетске сарадње? Да ли су оправдане оптужбе да је Русија, наводно, приморала Србију да прода НИС за мале паре, а уствари од самог почетка није намеравала да испуни своје обавезе? Немачки лист „Зидојче цајтунг“ је чак израчунао да је руска страна тобоже платила НИС пет пута мање него што он вреди. Поборници таквог гледишта губе из вида три важна момента.

Први моменат је криза у којој се налазио НИС. Ова компанија је у тренутку потписивања споразума великом брзином западала у дугове и неминовно би банкротирала да није било руских инвестиција. Други је тај да приватизација НИС-а и његова продаја компанији „Гаспром њефт“ није технички била повезана са пројектом „Јужни ток“. Са „Јужним током“ је била повезана изградња подземног складишта гаса „Банатски двор“, али оно је пуштено у рад у новембру 2011. са циљем да обезбеди поуздан извоз руског гаса не само у Србију, него и у Мађарску и Босну и Херцеговину, независно од судбине „Јужног тока“. Треће, у самом тексту споразума куповина НИС-а чак ни теоретски није могла бити доведена у везу са изградњом гасовода „Јужни ток“, јер за то није постојала правна основа, с обзиром да се у једном случају (НИС) ради о билатералном уговору, а у другом („Јужни ток“) о међународном пројекту у коме учествују треће земље и организације (ЕУ).

Пред тога, чак и сада се не одустаје од намере да се осигура енергетска безбедност Србије, Балкана и целе Европе. Већ потписани споразуми везани за НИС, складиште гаса „Банатски двор“ и друге објекте на територији Србије могу се проширити на нове конфигурације транспорта гаса које Русија сада припрема. Ту је најважније да Србија и овога пута не изгуби време и борбу са конкуренцијом.

Таква опасност заиста постоји. Компанија „Eustream“ (словачки оператер система за транспорт гаса) саопштила је своју намеру да изгради гасовод од Словачке до бугарско-турске границе. Тај гасовод би требало да постане кључни елемент у новом систему извоза руског гаса у Европу преко Турске. Претпоставља се да ће половина трасе проћи кроз већ постојеће цевоводе, а преостали део ће бити изграђен на територији Румуније. Изградња би трајала три године, а будући гасовод може имати капацитет од 20 милијарди кубних метара гаса годишње.

Брза реакција словачке компаније сведочи о томе да европски транспортери и потрошачи гаса журе да заузму своје место у новом систему транспорта гаса кроз Европу који се ствара на иницијативу Русије. Већ сада је очигледно да ће та структура бити максимално избалансирана и стабилна. Чињеница да Русија намерава да продаје свој гас Турској омогућиће да се анулира утицај Трећег енергетског пакета Европске уније. Турска није члан ЕУ, а она сама ће теоретски моћи да извози у Европу само гас који претходно купи од Русије. То значи да Европска комисија неће моћи да говори о некаквом гасном „монополу“ компаније „Гаспром“. Поред тога, извоз гаса преко Турске и Грчке ће омогућити да се у транзит укључе нове земље, које нису биле учеснице пројекта „Јужни ток“, на пример Словачка. То даље подразумева и зараду од транзита, али и јачање стабилности читавог система, јер ће за њега бити заинтересован велики број учесника. Према томе, не би било добро да Србија „напусти игру“. У противном ће улогу балканског гасног „регулатора“ преузети друге земље.

15. новембар 2014. г.

Извор: http://ruskarec.ru/economics/2014/12/15/srbija_i_juzni_tok_logican_kraj_35903.html

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Етномузиколози о „Шоти“
ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Права истина о Европској унији
Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску? Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама. Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Етномузиколози о „Шоти“
Немци о Зорану Ђинђићу
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Права истина о Европској унији
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
“Краља Перу на бандеру”
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
*За злочин… казна!
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Share

www.ovsishte.com